Чтецирали су господин Владан Степовић и господин Димитрије Јаковљевић.
За певницом је било братство храма са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу Преосвећени се обратио верном народу речима да се свети цар и пророк Давид моли Богу: „Чисто срце и дух прав обнови у мени!“
“Можемо да се питамо зашто каже цар Давид срце чисто а не на пример дај ми Боже чист ум? Оно што је у срцу то је много важније него што је у уму. Јер оно што је у уму записано може да се избрише, али оно што је у срцу записано то се не брише. Цар Давид толико је векова живео пре Христа али Духом Светим знао је да ће Христос рећи: „Благо онима који су чистога срца они ће Бога видети“. Шта је у срцу човековом то је уствари човек. Шта се у њему збива то је огледало човека. Ако је човек сместио Бога у срце онда је он сместио читав универзум. Ако је човек сместио себе у срце, онда је он скучен, његово је срце скучено. Јер кад је Бог у нашем срцу онда је цела васељена у срцу човековом. Зашто? Зато што је Бог љубав. Ако човек у срце своје смести па каже: „Овога волим онога не волим“, такав је човек у великој заблуди, јер браћо и сестре имати чисто срце значи трудити се да човек прихвати Јеванђеље и смести Јеванђеље у своје срце. Из срца човековог излазе и зле мисли убиства, али из чистога срца излази само оно што је добро. Срце човеково је огледало човека, његовог живота, понашања, његовог опхођења. Заиста није лако задобити чисто срце. Али није немогуће. Ако сместимо Бога у себе онда смо очистили своје срце. Ако смо очистили своје срце онда смо очистили и свој ум, поглед, своје понашање, и себе изнутра. Човеком владају слике савременог технократског света. Страшно је када човек злоупотреби слободу Божију и своје звање и позив, и чим почне да злоупотребљава њему је тесно, јер нема широко срце. Он само смишља оно што је њему добро. Заиста, браћо и сестре истовремено човеку прети опасност од антихуманизма па све до ишчезнућа. Многобројним и често повезаним улогама које преузима у друштвеном животу човек корача у правцу заборава себе. Кад човек заборави за себе, он је прво погазио све друге око себе, јер је заборавио за себе. И креће се као марионета којом управљају конци безличног друштва. Човек који не може да прихвати заједницу која му је Богом дана, која му је Црква дала тај човек је непроправљив. Њега место не држи. Напротив он мисли да ће му бити боље у другом месту јер ме тамо воле а овде ме не воле. Тамо ће пазити мојој сујети и мојој гордости, а овде не примећују моју сујету ни моју гордост, јер он ту сујету и гордост стално испољава, јер њему због сујете и гордости сваки други смета. Може човек да промени заједницу и место, али док не промени себе нигде и никада мира наћи неће. Он ће стално из немира у немир да иде, по оној причи у којој су монаха волели сви у манастиру сем једнога монаха. И он је одлучио да иде из манастира. Тај монах је рекао: „Не воли ме један монах нећу ту да будем“, и одлази код игумана и каже му да напусти манастир. Игуман га саветује да се смири али не може јер је презрео тога брата. И напушта манастир одлази у други, тамо га сви воле само двојица га не воле. И тако је отишао у пети и у петом, сви га воле петорица га не воле. Кад је видео да има петорицу противника, он се вратио у први манастир и започео свој монашки подвиг у смирењу.“
У наставку беседе преосвећени је истакао да је: „Човек биће које се остварује једино у заједници са Богом и другима. Ако себе ниси остварио у заједници лутаћеш по целоме свету јер себе ниси нашао ту где је Бог послао. Него ми често говоримо и мислимо да нам нека заједница смета због гордости. Лакше ће због гордости и лакше ће неко знање испољавати јер је таквом човеку стало до славе а не до подвига и не до смирења него до гордости. Зато браћо и сестре треба да се руководимо речима Апостола Павла који је упутио древним Римљанима: „Радујте се са радоснима и плачите са онима који плачу, будите једне мисли међу собом“. Зато што не може да буде једне мисли са другима горд човек тражи те друге који ће бити у његовим мислима, и који ће мислити како он мисли, и како је замислио у његовој глави и на свој начин. Нема спасења ван заједнице и нема спасења ван трпљења. Нема спасења ван смирења. Апостол даље каже: „Немојте гордо мислити него се држите са смиренима“. Тражимо смирене, а не оне који ће подизати репове како каже наш народ. Даље апостол каже да не сматрамо себе мудрим. Чим некога презиремо ми сматрамо себе мудрим, мислимо да имамо веће дарове него други људи. Никоме не узвраћајте зло за зло и настојте добро чинити пред свим људима. Ако је могуће колико до вас стоји имајте мир са свима. Да би човек имао мир са свима он мора да има мир у себи. Не онај мир његов, него мир Божији. Мир Божији је тај који помирује и човека и са Богом и са другима. Али за све нам то треба вера, и зато ће опет апостол Павле рећи: „Оправдавши се вером имамо мир у Богу кроз Господа нашега Исуса Христа“. Вера у Господа је ризница у којој је знање божанског живота. Од вере у Христа долази нам надање у славу Божију. Односно, нада у бескрајну радост у Господу. Ето шта нам значи вера у Бога и шта због вере задобијамо а што без вере губимо. Њоме задобијамо самога Господа Христа, када Христа имамо у себи онда имамо све што је Христово, онда имамо љубав, смирење, послушност а без послушности нема спасења. Када све то имамо у себи, онда имамо и благодат Светога Духа. Како се остаје без благодати? Остаје када свој дух стави изнад благодати Светога Духа. Апостол Павле каже да не гасимо Духа Божијег у себи. Нећемо наћи ни Духа Божијега на неком другом месту ако га не нађемо у заједници Бога и људи, у заједници Цркве, Тела Његовог. Неко ће казати „живећу у Цркви преко хиљаду океана“. Чисто заваравање, као да је тамо друга Црква а овде друга. Као да је тамо лакше спасење, а овде није. Лакше је само ономе који је слабе вере, и који није чврст у својим одлукама да служи Богу и служи другоме. Господ је рекао нисам дошао да ми служе него да служим. Браћо и сестре испуњавајмо Вољу Божију а не своју. Та ће нас воља одвести у пропаст, из које ако се не покајемо нећемо никако изаћи. Треба да имамо вере и да кажемо: „Овде ћу да сагорим, овде ме је Црква поставила“. Јер ако сагорим из послушности добићу спасење али ако сагорим због себе и визије своје, онда можемо да пропаднемо.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
У наставку Преосвећени је причестио верни народ Телом и Крвљу Господњом и подсетио све верне на један поучан пример из живота Светог Владике Николаја, на духовно укрепљење и радост: „Када је владика Николај рукоположио једног младог свештеника у Македонији и поставио у неком месту, и овај мученик у току дана је бивао на парохији, али ноћу када би се звери чуле побегао би. И дошао је код светог Владике у Охрид и каже: „Свети Владико не смем да живим овде, моја жена и деца се плаше“. Владика га саветује као да је то ватрено крштење, да треба да победи себе, да се моли, и он тако охрабрен речима Владике Николаја оде и опет побегне. И тако је чинио неколико пута, и он је наставио да долази код владике само да га премести, мислећи да ће на другом месту да му буде боље. На крају владика Николај кад је он дошао он му да неку књигу да чита и не разговара са њим. И овај када је схватио и када је видео да он има борбу у себи, Владика Николај је клекнуо пред иконом Христовом и казао: „Боже опрости ми што сам овог човека рукоположио за свештеника када њему ни благодат Твоја није довољна“. Чувши овај свештеник узео је благослов, отишао у своју парохију, и додао је после Владика Николај да је тај свештеник остао на том месту све време свештеничке службе и Владика додаје и каже та парохија није била парохија, то је био прави монашки манастир.“
Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
ђакон Александар Ђорђевић
