Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда.

Владика је пре полагања Светих моштију у Часну трпезу поучио верни народ о значају освештавања храма и обзнанио да ће у Светом престолу стојничке цркве бити честица моштију Светог великомученика Пантелејмона.

Том приликом Епископ Јован је рекао:

„Драга браћо и сестре!
Видели сте да смо управо освештали овај храм. Најсветији део храма је олтар и у њему Жртвеник, тј. Свети престо. Како постоји хришћанство и Црква, одувек се приликом освећења у Часну, Свету Трпезу полажу мошти. Полажу делови нетрулежних тела Светитеља, Мученика. Данас, овде у овом вашем храму полажем мошти Светог великомученика и исцељитеља Пантелејмона. Он је био лекар по позиву, али колико год да је лечио лекарским вештинама, још више је лечио народ молитвама, постом, вером и љубављу. Тако да, ви од данас када будете долазили у овај храм, драга браћо и сестре, на Свету Литургију, на богослужења, увек се сетите да су овде мошти, да је овде део тела Светог Пантелејмона, па вас молим да се молите њему. Он зна и наше невоље, и наше болести, и наше туге, и наше радости и наше патње.

Ако будете узносили молитве из душе и из срца, што каже наш народ, онда ће Свети великомученик Пантелејмон ваше молитве и свих нас узнети пред престо Господњи и оне ће бити примљене пред Богом. На истом месту у Престоли у којем ће бити положена честица моштију Светог Пантелејмона, биће положена имена свих вас који сте их овде написали, а веруј да сте написали имена ваша и ваших ближњих. Тако да ће заједно са овим моштима и над моштима и над вашим именима бити служена Света Литургија. Биће ту сви спомињани на Литургији и онда када ми одемо са овога света, то је понављам стално стара и древна пракса Црква, да се поред моштију полажу и имена.

Нека сте срећни и Богом благословени и нека вас штите молитве Светог великомученика Пантелејмона!‟.

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након прочитаних јеванђељских одломака, у својој Богонадахнутој беседи наш Владика је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, драга браћо и сестре!

Сабрали смо се данас овде, у овоме новоме храму, у овој новој Цркви, не за било који циљ овога света, него да осветимо овај храм, ову Цркву и да у њему служимо Свету Литургију. Сабрали смо се и да покажемо да смо народ Божији, народ хришћански, народ Христов, народ православни, народ српски. Ми то и показујемо, али је потребно да се још више трудимо да веру своју очувамо. Ми то показујемо сваки од нас на начин који можемо и онако како умемо, па и овај храм који је саграђен показује да смо народ Божији и да се сврставамо градњом Цркава и манастира у оне Свете задужбинаре претходних векова – Свете Немањиће, Лазаревиће и да не набрајам друге.

Но, драга браћо и сестре, ми када се сабирамо и када освећеујемо храм и када служимо Божанствену Литургију, ми у ствари показујемо да правило нашег живота треба да буде Јеванђеље Христово. Ако Јеванђеље Христово није правило нашег живота, џаба нам се све што чинимо и што радимо. Дакле, ми тиме показујемо, када живимо Јеванђељем, да живимо по закону Божијем, да живимо по заповестима Божијим, а не по било којим и каквим законом или по било којим и каквим заповестима. Оним заповестима Божијим, која регулишу и наш живот овде на земљи, наш телесни живот, али и наш духовни живот. Ако се придржавамо заповести Божијих, ми онда решавамо све сукобе међусобно, све поделе, све раздељености, јер знате да је и заповест Божија – што не чиниш себи, немој чинити ни другима. Кратка, али веома садржајна заповест. Када би се људи придржавали ове бар једне заповести Божије, заиста би нам све било другачије у животу, било би нам другачије у породици, у нашем селу, било би другачије у држави, било би све другачије у свету, јер би онда сваки човек полазио од себе. Проверавао би и испитивао себе. Онда би знао да ако пожели да учини неко зло другоме, да треба да се сети да ће му се зло и вратити. Наше је да чинимо добро, наше је да сејемо добро, наше је да покажемо да смо заиста народ Божији, народ Цркве и народ Јеванђеља.

Зато смо се сабрали и да освештамо овај храм, да освештамо ово место на којем ће се непрестано оприсутњавати Царство Божије. На којем ће се управо пројављивати Царство Божије, а Литургија је управо то Царство Божије. Литургија је предукус Царства Божијег. И зато ко зна шта је Литургија, зна и шта је Црква. Ко зна шта је Црква, зна и шта је Литургија. Ко не зна шта је Литургија, не зна ни шта је Црква. Онда Цркву сматрамо као грађевину, као неко место, некакву посебну кућу. Но, Црква није нека посебна кућа. Храм је дом Божији и ми управо долазимо у тај храм Божији да се осветимо Духом Светим, који непрестано пребива у дому Божијем, јер се у дому Божијем врши Света Литургија. Ми када смо на Светој Литургији, када стојимо, ми уствари постајемо учесници Свете Литургије и учесници Царства Божијег.

Сви се ми данас заједно радујемо овом освећењу. Овај храм је од данас крунисан. Он је данас помазан Светим миром. Као што се и деца када се крштавају помазују Светим миром. Другим речима, данас је крштен овај храм. Данас је освећен и ту у овом храму у њему ће се служити Света Литургија, како каже песник, овог света као и онога. У њему, служећи Свету Литургију, ми приносимо наше дарове, она просфора, оно вино, уље, тамјан, свећа, али приносимо првенствено просфору и вино. Дух Свети, који од данас обитава и обитаваће у овом храму, ће од данас силазити на сваку Литургију која се буде овде служила и тај Дух Свети оно што је природно претвориће у натрпиродно. Претвориће онај наш хлеб и наше вино, у истинито Тело и истиниту Крв Христову. Ми причешћујући се Телом и Крвљу Христовим, ми постајемо једно са Христом. Но, не само да постајемо једно са Христом, него са свима Светима, са анђелима, али постајемо једно једни са другима. Када примамо Христа у себе, онда примамо љубав Божију у себе.

Оно што примамо у Цркви, треба да се трудимо да умножавамо и да преносимо. Јесте ли чули да се у Цркви икада афирмативно говори о мржњи? Не, наравно. Говори се о љубави. Па зашто онда као хришћани, као крштени људи ширимо више мржњу него љубав? Знате зашто? Ослабила нам је вера, ослабило нам поверење у Бога, а онда нам је ослабила и поверење и вера у човека. Ослабила нам је љубав, која се жртвује за сваког човека, она божанска љубав, којом је Господ жртвовао себе за нас и ради нашега спасења. Како је то дивно што смо у Цркви, што крштени! Много је лепше када живимо црквеним животом или боље речено животом Цркве. Када живимо Јеванђељем. Неће нам много помоћи ни само крштење, иако је оно основа сваке друге Тајне, ако не живимо крштењским животом. Џаба ће нам бити и освећење овога храма, ако у њему не буде народа Божијег, ако се у њему не служи Литургија. Џаба је што смо га градили. Ми храмове не градимо у своју славу, него у славу Божију. Да се у храму, у дому Божијем, сабира народ. Да се ту лечимо духовно, јер Црква Христова је духовна болница, а ми смо сви духовно болесни. Зашто? Како? Можда ће се неко наљутити и рећи – ја нисам духовно болестан. Јеси! Болестан је духовно сваки човек, који учини и један грех. Душу обољева грех, срце обољева грех, ум човеков. Грех изобличава ум човеков, па изобличава и човека.

Ми се радујемо данас, јер гледамо пред собом довршење дела наших руку. Гледамо наше нове Цркве и Светиње, које треба да послуже да буду оно што су вековима били за наш народ. У невољама живимо, можда ће бити и горе, али било је и тежих времена од ових данашњих. Немојмо мислити, па казати, нама је теже него онима који су живели пре нас. Невоља је увек било, прогањања је увек било, сеоба је увек било, убистава је увек било. Наш народ и онда када је под Османлијама био толико векова, очувао је веру јер је стално било у Цркви, долазио на богослужење. Зато има она народна изрека – Беж’ у Цркву Краљевићу Марко, зар не видиш да ћеш да погинеш? Бежи у заједницу, не издвајај се од заједнице. Један човек је као ни један или што би рекла древна хришћанска изрека – један хришћанин, ниједан хришћанин. Ако се издвајамо из заједнице Цркве, као Тела Христовог онда смо увек лако на мети непријатеља и Бога и људи. Када смо у заједници а још ту заједницу волимо, као што волимо самога себе, а ми не можемо волети ни себе ни друге, ако се не сетимо оне Божије заповести – љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом мишљу својом, свом душом и свом снагом својом, као и љуби ближњег свога, као самога себе. Ако испуњавамо ову заповест, онда се ослобађамо од себичности. Онда се ослобађамо од самољубивости. Ослобађамо се гордости, сујете. Подједнако би требало да волим другога, као што волим самога себе. Зато се ми сабирамо у нашим храмовима, да нам Црква буде наше духовно огњиште, на којем ћемо грејати своје озебле душе.

Имамо Цркву као духовну бању, дођимо у њу. Учествујмо у Светој Литургији, исповедајмо се, причешћујмо. Тада ће нам бити загрејани и срце и душа. Када је човеку топла душа и срце, он не осећа ову спољашњу хладноћу. Дакле, Цркве правимо да се Богу молимо. Црква је да нас обједињује и сједињује, а не не дај Боже да нас дели, као што се понекад дешава. Неко каже – ово је моја Црква, други каже ово је моја. Нема Цркве ни Петрове, ни Јованове, ни Јанка, ни Марка. Црква је Христова. Ако смо правили Цркву у своју славу, да кажемо – ја сам Цркву направио. Јесте, направио си Цркву, но јеси ли у Цркви? Која нам је корист од те Цркве? Верујем да је наш српски народ увек подизао Цркве у славу Божију, а не у своју славу. Ми Цркве правимо да се сабирамо у њима, да се ту крштавамо, да ту омладину венчавамо и да у њима, када дође за то време, испраћамо своје најмилије и најдраже. Све треба да се улива у Цркву и све треба да излазе из Цркве. Што више оваквих богомоља, утолико је више доказ да је овај народ Божији народ. Народ хришћански, народ православни. Градњом Цркава и манастира ми се, као што већ рекох на почетку, сврставамо у оне Свете задужбинаре међу нашим Светим прецима. Не само Немањића и Лазаревића, него је кроз векове и наш прости народ и појединац градио храмове. Градио не да се горди Црквом, него да се у Цркви слави Бог.

Чуће се из овог храма, који смо данас освештали, и слушаће се Реч Божија. Реч Јеванђеља. Само је питање да ли умемо да слушамо, као што рече данашње Јеванђеље или да ли умемо да чујемо? Да ли знамо да разликујемо шта треба да чујемо, кога треба да чујемо, кога треба да послушамо? Само Онога, који је непогрешив, а то је Бог. Управо данашње Јеванђеље, као што смо чули, поставља једни дивно питање кроз једну једноставну, али поучну Господњу причу о сејачу и семену. Чули смо данашње Јеванђеље, не бих да препричавам, а оно каже – Изађе сејач да сеје семе своје. Ко је тај сејач? Христос, драга браћо и сестре. Које је то семе Христово? Речи његове, Јеванђеље његово, само је сада питање јесмо ли ми припремили себе изнутра, јесмо ли припремили душу своју, да ли смо је изорали, као и срце своје и срца избацили пакост и злобу и мржњу? Да ли смо заиста припремили себе и своју душу, као што рекох своје срце, да се прими то семе Христово? Христос и онда и данас и довека сејаће и сеје семе своје, ако буде плодне њиве, оно ће семе и узрастати. Ако не буде, онда ћемо бити као оно семе које пада у трње, као што рече данашње Јеванђеље, па га угуши трње, тако ће и нас угушити ова светска врева. Угушића нас све ово што нас све сналази, читав људски род. Видите, слушамо. Скоро свугде се ратује, скоро свугде устаје човек на човека, народ на народ, царство на царство. Хришћанска историја нам јасно сведочи да је свако царство, свака импаерија пропало. Црква Христова је опстала, зато што се увек нашло погодно тле, на којем ће семе Христово дати плод. Ова данашња прича треба да пробуди нашу савест, да нам не буде савест успавана, да нам савест помогне да знамо да ли слушамо и да ли умемо да слушамо. Онај који зна само да заповеда, а није научио да слуша, од његове заповести неће имати користи ни он ни онај коме заповеда. Зашто? Зато што је онај који је научио правилно да слуша он ће знати правилно и да заповеда. Данашња прича нам је и опомена да не упропастимо семе Христово, које је засејано у нама. Да не упропастимо Реч Божију, јер је она Светиња.

Помолимо се Богу, драга браћо и сестре, да нам Бог помогне отвори наш ум и наше срце и нашу савест и наше уши, да само чинимо добро и мислимо добро. Да се данас помолимо за све вас, који сте допринели и најмање да се сагради ова лепа Црква, овај лепи храм. Не бих да икога истичем, иако ми рекоше овде да су три особе највише допринеле, али пред Богом је то другачије. Ту имамо нашу сестру Слободанку, имамо Слободана, имамо Радована. Но, пред Богом она мала удовичина лепта, која је приложена за издржавање заједнице Божије, њу је Христос примио као оне који су давали много. Потребни су нам такви примери, који су заиста заиста одвајали од својих уста да саграде дом Божији, да саграде Цркву. Наша народна каже – ко Цркви даје Богу позајмљује, а Бог никоме дужан не остаје. Данас желим да свима вама да заблагодарим, свима онима који су допринели да се сагради ова Црква, свима вама који сте помолили Богу и пожелели добро да се Црква сагради. Хвала вам што сте данас дошли на ово освећење и нека бисте благослов са овог освећења пренели у наше домове. Треба нам духовно просвећење, а њега нема без љубави и без вере и без смирења. Оне Христове речи у Јеванђељу – што да десница, да не зна левица, е у томе је управо смисао давање некоме нечега. Не да дајем да бих се хвалио. Има невидљива рука Божија, која записује све оно што ми добро учинимо и то добро ће нас чекати кад изађемо пред лице Божије. Има и она рука која записује све оно када зло чинимо. И то ће да изађе пред нас. Но, Јеванђеље каже – својим делима ћете се оправдати и својим делима ћете се осудити.

Нека сте срећни, нека сте благословени, понесите ове освећење Цркве на домове ваше, на чељад вашу, сетите се да овај храм јесте леп, али он ће бити све лепши ако будете долазили у њега да се Богу молите. Ако овај храм буде празан, што ће нам. Он је и опомена наша, да мало застанемо у овом свакодневном животу, па да дођемо у Цркву да се прекрстимо, да се помолимо Богу. Нећемо изгубити много од тог времена што смо посветили Богу и Цркви. Колико губимо времена на разне начине, па се тога и не сећамо. Нека сте срећни и Богом благословени!‟,закључио је наш Архијереј.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Литургије Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован одликовао је у знак признања за велику љубав према својој Светој Цркви орденом Светих новомученика крагујевачких првог степена гђу Слободанку Филиповић Лојтер из Келна, орденима Вожда Карађорђа г. Радована Милојевића и г. Слободана Петровића из Стојника, Архијерејским граматама признања: Скупштину општине Аранђеловац, гђу Виолету Радивојевић из Београда, гђу Ранку Фуртулу из Аранђеловца, г. Ненада Алексића из Орашца, г. Милана Луковића из Стојника, г. Славишу Тривковића из Младеновца, г. Велибора Лакићевића из Стојника, г. Јандрију Чоловића из Младеновца, гђу Светлану Лозић из Младеновца, г. Душка Радуновића из Стојника и надлежног пароха протојереја Спасоја Марковића; Архијерејском граматом захвалности Црквенопштински Управни одбор Црквене општине стојничке у Марковцу, а Архијерејским захвалницама: г. Слободана Ћировића из Аранђеловца, г. Радослава Срећковића из Марковца, г. Новицу Марковића из Стојника, г. Микицу Арсенијевића из Винче, гђу Славицу Лазаревић из Стојника, г. Драшка Малиџана из Београда, г. Милована Павловића из Стојника, г. Дарка Добричића из Стојника, г. Дарка Шундића из Стојника, гђу Миланку Хенку из Келна, гђу Веру Јовић из Младеновца, г. Славишу Павловића из Стојника, гђу Марину Павловић из Београда, г. Љубивоја Шундића из Стојника, г. Томислава Лазаревића из Стојника, Месну заједницу Стојник из Стојника, г. Драгана Симића из Стојника, г. Слободана Тодосијевића из Стојника, г. Милана Петровића из Стојника, г. Мирослава Мијаиловића из Стојника, г. Ненада Шундића из Стојника и г. Дарка Раденковића из Стојника.

Након евхаристијског сабрања најмлађи верници стојничке Цркве су у порти извели пригодан културно-уметнички програм, а потом се приступило трпези љубави коју је протојереј Спасоје Марковић са својим верницима са љубављу припремио.

јереј Марко Јефтић