Након освећења овога Светога храма на платоу испред храма, Епископ је служио Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање Архијерејског намесника орашачког, протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, Архијерејског намесника опленачког, протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, протојереја Љубише Ђураша и Слободана Раковића, протонамесника Александра Миловановића и Ивана Теодосића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Стевана Илића и Александра Бабића.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На велико одушевљење свих данас су се са нама у молитвама придружили и потомци Светог Јоаникија, митрополита црногорско-приморског, Господин Јован Липовац са породицом, који су посебно за ову прлику дошли, да са нама заједно прославе овај велики дан и буду сведоци освећења још једнога храма посвећеном овом дивном светитељу у епархији шумадијској. Свето сабрање је посебно било увеличано појањем хора „Света Анастасија Српска“ из Аранђеловца и певачким друштвом „Србски Православни појци“ из Београда.

Епископ Јован је након читања Светога Јеванђеља произнео своју беседу у којој је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа,

Помаже вам Бог браћо и сестре. Ево Богу хвала досањасмо сан да овде у овом болничком кругу подигнемо овај Храм, ову Цркву и да је посветимо Светом великомученику Јоаникију митрополиту црногорско-приморском. Ја се радујем браћо и сестре што је ово други Храм, друга Црква у шумадијској епархији у коју смо посветили Светом Јоаникију. Морам да вам кажем да кад год долазим у ове крајеве овде, обузима ме велико узбуђење и размишљања, а то је да је свака стопа овог места овде натопљена Светом крвљу мученика Јоаникија. Размишљајући о томе у исто време размишљам и не могу никако себи да објасним зар је требало тако да се догоди са овим Светим човеком. Зар је требало браћо и сестре да се догоди да Србин устане на Србина, њега није убио ни Турчин ни Немац, на жалост убио га је Србин и то би требало да нам буде наук и поука свима нама да знамо браћо и сестре кад заборавимо Бога да се заборавимо и ми ко смо и шта смо. А човек кад се заборави поготово кад заборави на Бога, кад веру избаци из себе онда се човек заиста претвара у ону изреку да је човек човеку вук. И зато треба да се држимо Бога браћо и сестре да се држимо вере наше, да се држимо Цркве своје да не би духовно не само оболели, него да не би духовно и полудели. Можда је ово прејака реч што кажем, али зар није лудило било у оним несрећним временима када је као што рекох брат устајао на брата. Ми смо данас овде осветило овај Храм и молили се Богу да Бог нам открије где је гроб Светог Јонаникија. Ја чврсто верујем да ће служење ове Божанске Литургије у овоме Светоме Храму даће Бог кад тад открити, али треба и ми браћо и сестре да се удостојимо тога откровења, да се удостојимо да имамо међу нама бар део његовог тела. Даће Бог, све оно што је се дотакло Христа и чега се Христос дотакао то је освећено, а Свети Јоаникије не само да се дотакао Христа, он је Христом живео. Он је живео сав у љубави према Богу и своме народу. Из те љубави према Богу и свом народу жртвовао је себе да не би издао Бога, да не би издао веру, да не би издао Цркву. Пошао је са својим свештеницима на мучење. Њега су посебно као што ви знате мучили и продужили много дуже да га муче него његове свештенике да су га из Словеније овамо све успут мучили и овде негде у овим пределима дотукли и убили. Али нису оно убили Јоаникија, они су убили саме себе, они су навикли проклетство на себе тиме што су дигли руку на Свеца Божијега. И зато и ми треба да пазимо браћо и сестре да очувамо разум. Да разумно живимо, да се разумно Богу молимо, да разумно верујемо, а да не буде оно како каже апостол Павле: „Они имају веру, али не по разуму“. Вера наша, вера Православна она подједнако воли сваког човека, без обзира био он Србин или Грк, Словенац не знам ко други. Не. Љубав Божија све подједнако воли и ако је наша љубав браћо и сестре спојена са љубављу Божијом онда ми нећемо видети испред себе непријатеље, јер ћемо их све волети. Што они нас не воле то они нека одговарају пред Богом и пред својом савешћу, а ми да одговарамо да свакога човека волимо, али љубављу Божијом, не оно људском љубављу, не оном сентименталном љубављу, него љубављу браћо и сестре која је спремна да се жртвује за другога. Христос се жртвовао за нас, Он је из љубави то учинио, а како су му људи узвратили на Његову љубав, распели га на крсту браћо и сестре. Нису могли да докуче љубав Божију па да се смире него их је љубав Божија још више раздраживала и тако је и када човек браћо и сестре изгуби памет он не зна шта ради. Он долази и у оно време за које Христос у Јеванђељу каже доћи ће време када ће вас убијати и мислити да Богу службу чине. Вероватно и ти несретни комунисти мислили су да убијајући Хришћане, браћу своју да чине Богу службу. Нису Богу чинили, а нажалост верујте нису ни себи. Изгубили су они душу јер су изгубили веру, изгубили су осећање да рана другога боли исто као што боли свако га од нас своја рана. Али они су зато рањавали, проливали су крв своје браће, као Боже опрости воду да проливају. Али „Крв мученика“ како је то још речено у другом веку „је семе за нове хришћане“. Ја верујем да ће и проливена крв Светог Јоаникија још више у српском народу без обзира где он живео, да ли овде у Србији, Црној Гори, Републици Српској, било где у свету , а има нас свуда у свету расуте, да ће управо његова крв бити семе и да ми израстамо и урастамо из Христа и да урастамо у Христа.

И ето данас је велики овај дан и верујем да се и Бог и Светитељи заједно са Светим Јоаникијем радују што смо данас овај Храм посветили Светом Јоаникију. Браћо и сестре Храм је увек потребан у сваком месту, у сваком селу, у сваком граду, зашто, па зато што је Храм Дом Божији. Он је такође потребан био бар по моме мишљењу и овде посебно у месту покрај ове болнице овде где се људи лече од телесних болести. Е сад смо овде придодали том Храму болнице и овај Свети Храм где ћемо се молити Богу за духовно здравље браћо и сестре. Неко је рекао да у „здравом телу је и здрав дух“. Искрено не мирим се са таквом чињеницом. Рекао бих „У здравом духу је здраво тело“. Кад је здрав дух у нама, кад је у нама Дух Божији он и носи наше ослабљено тело браћо и сестре, али зато треба да живимо у Духу Божијем, да Духа Божијега усељавамо у себе, да увек имамо на уму речи апостола Павла који каже: „Духа Божијега не гасите у себи“. Кад човек угаси Духа Божијега у себи а сви смо га задобили у самом крштењу браћо и сестре, кад човек изгуби Духа Светога он изгуби себе као личност. Он битише, али није потпун човек. Није потпун човек браћо и сестре, и зато кажем овде је сада се спојило и то телесно лечење, а и духовно лечење. Неко ће казати па ја нисам болестан, нема тога који није болестан, нема браћо и сестре, зашто нема, зато што смо сви грешни, а сваки грех уноси болест у нама и не само болест него уноси и смрт, и зато је речено да је „Плата за грех смрт“. И ми зато треба да се молимо браћо и сестре за то духовно оздрављење. Да духовно оздравимо, а кад духовно оздравимо онда ћемо схватити како је то дивно , достојанствено бити човек, али који човек, Божији човек, браћо и сестре. Само је Божији човек прави и исправан човек браћо и сестре. Велики је благослов данас на свима нама и велика је радост ове болнице овде и људи који лече и људи који се лече јер ово место, ова болница данас је добила своју душу. Душу је добила, а тело нам живи док је душа жива у нама. Кад душа изађе тело је непокретно, тело је непомично, е управо зато и каже ово место је добило своју душу. Оно што је браћо и сестре душа за човека као личност као појединца то је Храм Божији у једном месту. Јер кад служимо Литургију у било ком Храму, у тај Храм браћо и сестре силази и Бог, силазе Светитељи, силазе анђели и ми са с њима заједно сви служимо Божанствену Литургију. Ето да само о томе размишљамо шта значи Светиња Храма, да о томе размишљамо како и треба да будемо прибрани, да тако кажем кад улазимо на Службу Божију, поготово на Свету Литургију.

Браћо и сестре зато се ми сви заједно данас радујемо овом освећењу Храма, радујемо се управо и великом догађају. Сваки Храм је велики догађај и он би требао да буди веру у Храм, и зато је речено кад се изграђује Храм ако се изграђује из љубави према Богу и роду своме онда Храм изграђује и тај народ који Храм зидају или тај Храм обнављају, свеједно браћо и сестре. Дакле данас су се испунили сви трудови, сви напори, сви подвизи људи који су од почетка уграђивали себе у овај Свети Храм. Зар није лепо браћо и сестре што ми данас овде присутни, како треба да се осећао да смо се уградили у овај Свети Храм. Опет по речима Светог апостола Павла који каже: „Уграђујете се у Храм Божији као живо камење“. Зато је свако од вас који је и најмање допринео, а ја нећу овде никога појединачно спомињати, Бог све зна, свако од вас који је било како помогао овоме Храму стоструко ће му Бог узвратити. Да браћо и сестре овај Храм данас је крунисан, данас је освећен, данас је крштен, данас је овај Храм помазан Светим миром као што се помазујемо када се крштавамо браћо и сестре и данас је овај Храм обучен да тако кажем у Божанску Светлост и милост Божију. Зато и ми када будемо долазили и кад одлазимо у наше храмове треба и тога да се сетимо да треба да се обучемо у Светлост Божију. А Храм је Светлост Божија браћо и сестре која ће управо од данас па до краја Света светлети свима па и онима који су у тами свога безумља као што су били и они, а нажалост их има вероватно и данас.

Дакле, браћо и сестре од данас овде ће се изливати милост Божија на све оне који долазе у овај храм да се Богу моле. Зато ја данас у име Цркве Божије у Шумадији, у име епархије Шумадијске благодарим свима који су и најмање као што рекох допринели да се овај Храм заврши. Велика ће радост бити и овим људима који се овде лече и оним који лече људе. Никад не могу заборавити кад смо први храм у кругу једне болнице саградили, то је у Смедеревској Паланци и онда је било неки су се бунили, противили, али кад смо га осветили па сам после дошао да обиђем, није прошло ни месец дана тај храм , изашли су и лекари и болесници који су могли да кажу и казали ми Владико, до неба вам хвала што је овај храм овде саградили. Кажем како, зашто, па каже код нас је сада у болници све другачије, другачији су каже односи међу нама радницима, лекарима, другачији су каже односи и према болесницима, болесници каже сад мање кукају од својих болова. Кажем како? Па каже погледају кроз прозор и прво што угледају виде Цркву, па зар то није велика радост.

Нека Господ и Свети Јоаникије и Свети великомученик Пантелејмон чије смо мошти као што сам рекао уградили у овај Храм, а он је био лекар браћо и сестре нека помогне и лекарима и свом медицинском особљу нек помогне и болесницима да не клону духом у својој болести, него да ојачају у вери, да ојачају тиме што ће се причешћивати и сједињавати са Богом браћо и сестре. То је и смисао Литургије да се причешћујемо браћо и сестре, да се сједињујемо са Богом. Нека је срећно и благословено освећење овога храма, нека је срећан и благословен ваш долазак овде данас и радујем се што данас овде како ми рекоше могу да поздравимо потомке, рођаке Светога Јоаникија. Радујте се, пренесите радост српскоме народу у Црној Гори, да ми Срби овде мислимо на вас, а и ви да мислите на нас, да се молимо за вас, а и ви се молите за нас и даће Бог понављам оно што сам на почетку рекао, даће Бог да једног дана орадостимо се радошћу Божијом, што ће Бог пројавити тело Светога Јоаникија.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије, Епископ Јован је доделио Архијерејске грамате захвалности „Здравствено-болничком центру Аранђеловац“, „Скупштини Општине Аранђеловац“, Г-дину Неђељку Петојевићу из Аранђеловца, „Канцеларији за вере Републике Србије“, предузећу „Шумадија Гранит“ из Аранђеловца и предузећу „Пештан“ из Буковика, велики број Архијерејских захвалница заслужним грађанима и предузећима из Аранђеловца и околине који су помогли у изградњи храма, а потом је Епископ Јован доделио орден Вожда Карађорђа у знак признања за велику љубав према својој Светој Цркви Г-ђи Татјани Јовановић из Аранђеловца.

По Светој Литургији Епископ је освештао просторије обновљеног „Здравствено-болничког центра - Аранђеловац“ где је након чина освећења пожелео свим запосленим и свим корисницима услуга ове установе добро здравље и од Господа сваки благослов.

јереј Немања Искић

Део фотографије са освећења смо добили и љубављу фотографа господина Бориса Влајића, којем се захваљујемо на несебичној сарадњи.