СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ РАЛЕТИНАЦ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ РАЛЕТИНАЦ

Дана 03. октобра 2023. године када наша Света Црква слави Светога великомученика Јевстатија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ралетинац, поводом 60 година од монашења садашње Игуманије мати Евгеније.

Епископу су саслуживали: Архимандрит Петар Драгојловић, Игуман манастира Пиносава, Архимандрит Онуфрије, Игуман манастира Денковац, протојереј-ставрофор Милић Марковић, намесник левачки, јеромонах Нектарије, настојатељ манастира Саринац, свештеници Срђан Тешић, Вукашин Симоновић, Сретко Петковић, Бојан Стојадиновић.

Обраћајући се сабранима пригодном беседом, Епископ шумадијски, Господин Г. Јован верном народу рекао је:

“Данас у овом свештеном манастиру започели смо молитву која је над свим молитвама, а то је Божанствена Литургија, коју овде данас ми сви заједно служимо. И данас та Литургија као и увек и свакога дана када се служи, она почиње као што вам је и познато, овим дивним речима “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа”, другим речима, то значи, браћо и сестре “Нека буде прослављено Царство Оца и Сина и Светога Духа” то јест Царство Свете Тројице.

Литургију служимо у спомен Господа Бога и спаса нашег Исуса Христа. То значи да је служимо у сећању за све оно што нам је Господ дао, што нам је Господ чинио и што чини за наше спасење. Литургија је принос и зато Литургија тражи да ми целим својим бићем принесемо себе Господу, зато Литургија тражи целога човека. Човека који је повезао свој ум са срцем, који је повезао своје биће са бићем Божијим, јер само тако и на такав начин, можемо да осетимо дејство, благодатно дејство Духа Светога на Литургији.

Литургија је све. Зато Свети Оци кажу: “Свет ће постојати све дотле док се у њему служи Света Литургија”. И онда се можемо и запитати шта то можемо ми као људи да принесемо Господу Богу у знак захвалности за све оно што је Господ учинио и чини за нас. Шта можемо да му принесемо од свога? Ништа. Баш ништа, браћо и сестре! Зашто? Па зато што, све што имамо то није наше. То је Божији дар. То је Божији благослов. И од свега што имамо није ништа сопствено наше. Јер ако мислимо да је то сопствено наше, одмах ћемо пасти у гордост. Па ћемо мислити како ја приносим Богу молитве, како ја приносим Богу поклоне, како ја приносим ово и оно, па ни то није наше и то је дар Божији. И то дар који, који је сишао са неба, а ти сви дарови са неба које поседујемо сишли су онда када је Господ сишао са неба у овај свет, и донео нам је све.

И можемо се опет запитати, шта Богу није неопходно? А Богу, браћо и сестре скоро ништа није неопходно наше људско. Шта можемо да принесемо Богу? Можемо да поставимо питање. Неко ће казати, ја сам данас принео свећу, неко ће казати ја сам данас упалио кандило, принео кандило, принео сам просфору, принео сам тамјан, али браћо и сестре све је то само средство да се приближимо Богу, да се приближимо Богу, али ако хоћемо да сагледамо духовним очима, све то скоро ништа није неопходно, браћо и сестре Богу. Све што чинимо, ми заправо чинимо не ради Бога, него ради нас. Богу не требају ни наше молитве, али требају нама. Богу не треба ни наша жртва, али треба нама. Да преко те молитве и преко те жртве угодимо Богу. Све то треба само нама, браћо и сестре и све ово само је средство да дођемо до Бога. Али Богу смо најпотребнији ми, браћо и сестре. Зато се и каже у Светом Писму, нећу ваше жртве, него хоћу вас. Јер наше жртве можда некад и нису како треба. Не проверамо ни своје жртве када приносимо, да ли су оне пријатне Богу, како каже у Светом Писму. А Богу рекох, и понављам, потребни смо ми, он хоће нас. Е када Бог хоће нас, поставља се питање, зашто му се и не предамо? А знате зашто се човек не предаје Богу? Зато што умује својим умом. Зато што мисли да Бога треба да прилагоди себи, а не себе да прилагоди Богу. Дакле, браћо и сестре, он хоће нас, који му се у миру обраћамо, хоће и нас који живимо у миру, првенствено са собом, а онда првенствено тако ништа мање важније, који живимо у миру једни са другима, који живимо у миру са ближњима. Тај Божији мир ми осећамо свуда, ако само схватимо да припадамо Богу можемо тај мир да осетимо свуда, на свакоме месту, а највише га осећамо у Божанственој Литургији. Онај човек, она особа која нема мира Божијега у себи, та особа нема мира ни са ким другим. Јер чим је немир у мени, значи ја немир ширим око себе, а кад је мир Божији у мени, онда ја тај мир Божији ширим и око себе. И онда су и други са мном у миру, и ја са њима. А када је човек немиран, код њега је све немирно, браћо и сестре, код таквог човека нема ни мирне молитве, нема ни мирног поста, ни подвига. Јер он то све чини да би се показао пред другима, и да угоди другима, а не толико колико треба да угоди Богу.

Божанствена Литургија изводи човека из реалности света који га окружује и уводи га у другу реалност, која у нашем животу ипак постоји. И коју човек доживљава као стање вечности. Зато је Литургија радост. И ако ми изађемо из ове наше Свете Литургије и кренемо у нашу свакодневну Литургију, и нисмо осетили никакву радост, исти смо ушли на Свету Литургију, исти смо изашли. Значи нисмо осетили радост, нисмо осетили присуство Духа Светога, нисмо осетили Божанску Светлост, и све те врлине, а нарочито браћо и сестре, све то ми примамо кроз Свету Тајну Причешћа. Дакле, само онај који је то лично доживео, може да схвати о чему ја то управо данас говорим. Божанска Литургија јеуистину Царство Божије. У времену, у простору, то јесте сабирање у храму верујућих. Зато је Литургија предукус Царства Небескога. Ако тај предукус не осетимо на Светој Литургији, ако нас нема на Светој Проскомидији, на оном дискосу, неће нас бити ни на оној Божанственој Литургији браћо и сестре, јер ова Литургија је само слика оне Божанствене Литургије ако се удостојимо, и тамо нећемо се причешћивати под видом управо истинитог тела и крви Христове, него ћемо се причешћивати гледањем Господа нашега Исуса Христа, а тог гледања не можемо се удостојити ако се управо не хранимо том храном Божанском, Причешћем Светим. Ако нисмо на трпези Господњој, а уствари Литургија је та трпеза Господња, где је Господ сам себе поставио на ту трпезу. Наше је хоћемо ли прићи тој трпези, хоћемо ли узети да једемо са те трпезе или нећемо. Нас Господ не присиљава. Нама се Господ нуди, он нам се даје. Али толико злоупотребљавамо ту слободу коју нам је Господ дао, та слобода нас затвара у самога себе, одлазимо у духовно ропство, зато што се нисмо просветили Светлошћу Христовом и Светлошћу Божанствене Литургије. И зато браћо и сестре, након благосиљања Царства, како почиње Литургија, како рекох “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа”, онда следи много прозби, низ молитва, тако да одмах започињемо молитву. Коју? Да се у миру Господу помолимо. Пазите, браћо и сестре, да се у миру помолимо Господу. А можемо ли се у миру молити ако немамо мира у себи? Па не можемо, браћо и сестре. А када имамо мира у себи, онда имамо и мира око себе, имамо свуда мир, али који мир? Не онај мир људски, мир који нам овај свет даје. Већ Божански мир. Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам, каже Господ Исус Христос. А мира нема док себе не преиспитамо, док себе не ставимо испред себе, мира неће бити у нама док год мислим о себи тако високо, а онај који о себи мисли високо он себе издваја из заједнице. А ван заједнице спасења нема, та заједница је Црква Христова, Тело Христово, то је Божанствена Литургија. Дакле, када кажемо да се у миру Господу помолимо, ми одмах иза тога тражимо онај Вишњи Мир, за Вишњи Мир и спасење душа наших. Е тај нам Вишњи Мир треба. Али тога мира нема док се не измиримо сами са собом, једни са другима, а на првом месту док се не измиримо са Богом. Немир одваја нас не само од Бога, него нас одваја и једне од других.

Дакле, шта то значе ове речи? Да се у миру Господу помолимо? Другим речима, браћо и сестре, то значи хајде да се у стању душевног спокојства, с миром у души, мољењима обраћамо Господу. Молити Господа може само онај у чијој души царује Мир Божији. Он се у миру обраћа, а када се у миру обраћа онда он осећа присуство Бога. Шта има у немирноме човеку, има дух немиран, а човек даје од себе оно што је у њему.

Дакле, неко ће упитати, зар је могуће бити стално у миру? Да ли је могуће имати мир у себи, ако се ратује око нас и у нама? Да ли је могуће да у свакоме тренутку свога живота имамо тај мир у души? Како да имамо мир кад смо у ратовима, кад смо у невољама, кад изгубимо своје најрођеније, своје најмилије, како да у таквим стањима имамо тај мир? Шта је ту најважније? Важно је да мира буде у нашем животу, у нашем срцу, у нашој души, у нашој породици, да мир буде у манастиру, да мир буде у цркви, да мир буде у држави, а све то ми доприносимо, или помажемо или одмажемо. Зато понављам, ми браћо и сестре, дајемо и пружамо из себе оно што имамо, другим речима, онакви какви смо, каквим примером служимо другима.

Дакле, браћо и сестре, не треба да се плашимо оних који нас гоне, треба да се плашимо једино непокајаног греха. Не треба тога да се плашимо, јер нас Господ теши. Ето хоћемо да се спасимо, треба да трпимо. И хришћанин је дужан, браћо и сестре, да трпи све до другог доласка нашег Господа Исуса Христа, јер ће Господ трпљење наше наградити, и смирење наше наградити.

Нама треба трпљења, невоље су велике које нас сналазе, време у коме живимо је озбиљно време, то је време када су обезвређене вредности замењене вредности, нама то трпљење треба, али нам треба молитва, али она молитва у смирењу, да се одржимо у трпљењу.

Видите сналазе нас невоље са свих страна. Можемо се запитати и да ли онај наш народ српски на Косову и Метохији, може ли бити у миру кад су у рату? Могу, и то они потврђују тиме што опстају тамо. Где су окружени непријатељима, али они имају мир у души. Зато је потребно да се молимо за себе, али да се молимо и једни за друге. Да се молимо за наш народ, где год живи и где год страда. Данашња страдања су велика, нашега народа на Косову и Метохији.

Ми смо се данас овде сабрали као што рекох, да служимо Божанствену Литургију, да осетимо то Царство Небеско, да осетимо то присуство Божије у нама, али ми смо се исто, такође сабрали данас да одамо благодарност Богу што нам је дао Игуманију Евгенију, која овде слави 60 година свог манастирског живота. Јел је њен живот протицао у миру за ових 60 година? Није. Али онај мир Божији којег је имала у себи и који проказује то, тај мир је њу сачувао од свих искушења, а нису мала била у животу. Њена љубав према Богу, љубав према овој светињи, љубав према својим сестрама, љубав према свима вама, и свима нама који долазимо у ову светињу, та љубав њу је грејала и онда када је тешко било захлађење, можда често и у њеној души, али она је душу своју грејала Христом и греје. Она је све то подносила, јер зна да све што поднесе овде Бога ради, да ће јој то Господ примити. Шездесет година није лако провести у манастиру, велика су то искушења, велике су то невоље, велика су то страдања, али је најтеже када човек страда сам од себе. Носити мантију и живети монашким животом 60 година, сигурно да није ни она светица, али она осећа светињу, то је најважније, осећа ову светињу која вековима сведочи о Миру Божијем, она осећа свакога који долази у светињу, са љубављу га прима, она осећа и њене предходнике и духовнике, она осећа и ове гробове овде да су са њом. И она чека, и она припрема себе да се сједини са Богом, да се сједини са својим светима са којима је живела. Зато заблагодаримо Богу, а Литургија је благодарење, да заблагодаримо Богу што нас је Господ обдарио њеним присуством и њеним молитвама. Нека јој Господ подари снаге Духовне, моћи, крепкости, али нека јој Бог подари још више трпљења, јер једино као што рече данашње Јевањђеље, само трпљењем својим можемо да спасемо душе своје. Онај који није спреман да отрпи, тај није хришћанин, па не знам шта да носи на глави, не знам шта да носи на грудима, није хришћанин. Не можеш да трпиш другога, ниси хришћнин, чим не можеш да волиш другог човека, верујте ми немојмо се заваравати да волимо Бога.

Молимо Господа да нас наоружа трпљењем, а онда ће у нашој души се зацарити мир Божији, зацарити ће се Бог, браћо и сестре. Кад се Бог зацари у нама, ко ће против нас. Нек сви буду против нас, не могу нам ништа, јер Бога носимо у себи. Али Бога носимо у себи онолико колико верујемо у Бога.

Зато да се саберемо браћо и сестре у Богу, и да се сабирамо у Богу, а сабирање са Богом јесте када се сабирамо сви заједно, а данас смо се сабрали на Божанственој Литургији.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована - манастир Ралетинац

Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави коју је припремила мати Евгенија са сестринством, након које се Епископ упутио у село Дулене где је осветио плац за нови сеоски храм.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована - Дулени

Свештеник Срђан Ђорђевић