Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали ученици богословије „Светог Јована Златоустог“.

По прочитаном Јеванђељу Преосвећени је у надахнутој беседи рекао да свако ко чита Свето Писмо зна зашто је посечен Свети Јован Крститељ. Посечен је зато што је следио правду Божију, а људи који следе правду Божију нису по вољи онима који је не следе. Данашњи празник је празник правде Божије и сећање на неправду људску. Знамо да је Свети Јован највећи део живота провео у пустињи са Богом, али је као оклеветан био затворен, бачен у тамницу, па му је на крају и глава одсечена. Како нам Свето Писмо сведочи, када је Ирод хтео да погуби Христа, Јованов отац је страдао у храму, а мајка као мајка узима дете и бежи у пустињу. Четрдесет дана мајка бива са дететом у пустињи и потом умире и дете остаје само у пустињи.Овде видимо како се Бог стара за човека који живи по правди Божијој, који испуњава правду Божију. Таквог човека могу оставити сви људи и запоставити сви људи, али такви људи од Бога нису заборављени.

Преосвећени је посебно нагласио да је Иродијада беснела на Светог Јована због своје похоте, због својих страсти и тражила главу Светог Јована Крститеља. Јован је био посечен, али њега славимо већ две хиљаде година, а Иродијаде се сећамо само по злу. Тако је и са човеком: доброг човека ћемо се увек сећати, јер његова дела остају иза њега, али добра дела иду испред њега; док злог човека, само га се по злу сећамо, а кад се неког сећамо по злу не желимо ни име да му споменемо. Светог Јована се сећамо јер је страдао због истине и његово име је записано и на небу и на земљи. А ко је страдао због неистине он је избрисан из књиге живота, али и из књиге сећања код људи. Кроз историју људског рода води се борба између правде и неправде, па је тако и данас. У то време је неправда царовала над правдом Божијом, али привремено. Ирод није могао да чује проповед Јована Крститеља, који је позивао све људе на покајање, јер када је затворен човек у своју злобу не може да види ништа што је свето. Не може ништа да доживи, јер је сав у злоби, само о злу мисли. Можда нам се чини да зло и данас заузима високо место у свету, али нас Господ учи кроз Јеванђеље, да ће зло бити побеђено када Господ дође по Други пут у свет. Зато су хришћани дужни да трпе чак и зло и неправду људску све до Другог доласка. Онда ће добити венац правде, венац истине, добиће Царство Небеско зато што су пострадали на правди Бога, како то каже наш народ. Господ понекад допушта страдања и невоље на нас, због грехова, да нас опомене и призове себи, да нас врати на пут покајања. Свакоме од нас треба покајање, али га упражњава само онај који је свестан својих грехова, падова.

Данас смо се окупили у овој Светој обитељи да се помолимо Богу за правду Божију, да правда Божија влада у свету. Да се помолимо Богу и Светом Јовану Крститељу Господа нашега Исуса Христа за мир, на првом месту у себи, па и у свету. Јер непокајање изазива немир у човеку; зато што злоба изазива немир у човеку, зато што злобне мисли потресају човека. А нема веће радости него када смо окупљени на Светој Литургији, када свако дело запечатимо благодаћу Духа Светог.

Преосвећени се поново осврнуо на данашњи празник рекавши да је истинита реч Јована Крститеља била нешто што доводи Иродијаду до безумља, али и целокупан Његов живот који је био у складу са заповестима Божијим, са системом вредности које носи Јеванђеље. Овај труд смета ономе који би хтео да прогласи грех и страст за правило живота, за принцип живота. Зато безбожном човеку смета побожан човек. Јер је побожан човек близу Бога, а непобожан човек је удаљен од Бога, удаљен од самог себе, па и од другог човека. Свети Јован Крститељ зна да смо ми слаби и зато своју проповед започиње речима: „Покајте се јер се приближило Царство Небеско“. Истим овим речима своју проповед је започео и Господ. Без покајања нам нема спасења. Али покајање не сме да се задржи само нашим речима, већ треба да уложимо труд како бисмо осетили плодове покајања. Покајање је зато спознаја да смо се удаљили од принципа, од Јеванђеља, од онога што је исправно. Свети Оци покајање називају радосном тугом, јер када схватимо да смо погрешили постајемо тужни, али када кренемо путем према Богу и када нас обасја благодат Духа Светог у исто време осетимо и истинску радост, јер смо поново постали Христови људи.

На самом крају Преосвећени је позвао све да се помолимо Богу и Светом Јовану да помогну да се правда Божија спроводи у роду људском, а спровешће се само ако ми живимо по правди Божијој. Сваки човек даје пример другима и у добру и у злу. Када други виде да неко живи у правди, биће неспокојни и осуђиваће таквог човека, али једног дана ће им доћи у главу да упркос томе што стално чине неправду, праведан човек чини правду, неправедан је стално у неком набоју, а праведан опуштен и смирен зато што је у правди Божијој. Нека би Господ дао да будемо бољи људи.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.

Александар Јаћимовић, јереј