Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао да:
“Чули смо Свето Јеванђеље где се каже:“ Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући.“ И каже још: „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ Заповест Господња која говори у данашњем Јеванђељу односи се не само на апостоле већ на све нас и на све до краја света. На оне који имају уши да чују каже Господ Исус Христос. На другом месту каже:”Уши имају да чују и очи имају да виде, а не виде.“ Учи имају да чују али не чују реч Божију и не слушају је али зато слушају оно што није корисно човеку. Бог нам је дао да чујемо и видимо оно што је добро. Да ли ми и уши и очи усмеравамо ка ономе што је добро или видимо оно што желимо да видимо. Говорио сам: човек чује оно што хоће. Оно што неће он не чује. Исто тако види оно што хоће а оно што неће да види, он и не види. Ако хоће да види добро оне само добро видети и оплемењиваће се тим добром. Али ако гледамо само зло онда чиме ћемо се оплеменити? Треба да отворимо уши и срце наше да чујемо шта нам Бог каже а он нам је све рекао кроз Свето Јеванђеље. Ако хоћемо да се спасемо треба Јеванђелски да живимо. Ми хришћани који смо у духовном мраку овога света који у злу лежи како каже Господ Исус Христос. Ми треба да будемо духовне светиљке а бићемо светиљке ако испуњавамо заповести Божије и живимо по Јеванђељу. Када ми будемо били светиљке онда ће и људи видети наша добра дела па ће се и они подстицати да чине добра дела. Зато је важан начин живота свакога од нас јер ако живимо хришћанским животом подстаћи ћемо и друге на то. Ако ми не живимо хришћанским животом, онда ни други неће живети хришћанским животом. То значи примери.
Примери смо много јачи од речи. То значи да светлимо речима кад је време али да светлимо својим животом у свако време. Да светлимо истину Јеванђелску, истину Сина Божијега. Светлост значи чистота. То значи да треба да живимо у чистоти свога срца. У срцу човековом је и добро и зло. И Бог и ђаво и мржња и љубав. Зато треба да живимо у чистоти срца свога да ту сместимо оно што је најчистије. Има ли ишта чистије од Бога? Нема. Отуда је светлост божанско добро доживљено и доживљавано човеком. Светлост тела и светлост душе то је тај Јеванђелски програм нашега живота. Ако то није програм нашега живота – промашен нам је живот. Хришћани су се још у Антиохији у првим временима називали светима. Они су се називали као да имађаху једну душу и једно срце, живљаху као једном душом и једним срцем. И не говораху ово је моје или ово је твоје. Они говораху ово је наше. Наше је и спасење. Ако се трудимо да се спасемо помоћи ћемо и другима да се спасу као што је говорио Св. Серафим Саровски: „Спаси себе па ћеш помоћи и другима да се спасу око тебе.“ Хришћани су по позиву свети. Позвани су на светост. Дужни су бити свети и по животу и по делима и по речима. Наш позив је светост а човек је саздан да буде свет. Воља је Божија да будете свети како каже апостол Павле. Воља је Божија да се сви спасемо, воља је Божија да сви постанемо свети. Неко ће рећи да је то велики узвишени идеал који ја не могу да остварим. Али можемо. Сви свети су били људи као и ми. Имали су тело и душу. Имали су падова и покајања и веру у Бога и живели Богом и Јеванђељем. Отуда када хришћани упражњавају свете врлине помоћу благодатних сила светих тајни ми постепено освећујемо себе. Постајемо свети у својим мислима, осећањима, делима и својој савести . Да се трудимо да имамо чисту савест. Ко има чисту савест све види само добро и не види зло у човеку. А у човеку постоји и добро и зло. Шта ћемо ми видети у човеку зависи само од нас. Ако ми живимо у добру видећемо само добро ако пребивамо у злу видећемо само зло.
Ми треба да светлимо речима али највише делима и када се освећујемо светлошћу Христовом ми смо освећени, ми смо просвећени и позвани смо на просвећење најпре у светој тајни Крштења када се освећујемо и просвећујемо Христом. У Христа се крштавамо и у Христа се облачимо. Када се освећујемо делима и речима, онда се освећује наша душа, савест, тело, ум, мисли, наше васцело биће. Тек онда човек схвати како је лепо живети у чистоти и како је грозно живети у прљавштини. Имамо телесну и духовну прљавштину. Знамо како је лепо када тело своје оперемо а шта рећи када душу своју оперемо благодаћу Божијом. Када душу своју осветимо светим тајнама и врлинама и онда душа наша трепери од радости јер смо је осветили и још више везали за Христа. Нисмо душу своју заробили у своје тело. Душа је боголика, богочежњива. Она чезне за Богом. Ако смо је ми затворили онда она вапије за Богом а ми је затворили у зидине свога живота.
Опет да поновим шта је то у ствари светлост ? То је воља Божија према нама људима. Бог жели да се ми спасемо. Треба да ту жељу Божију да се ми спасемо треба стално да доживљавамо и да знамо да нас Бог воли. Када то знамо треба и ми да волимо Бога. Бог нас воли овакве какви јесмо. Разуме нас. Разуме наше падове али не разуме када не устајемо, ако се не покајемо. Он је Бог и Човек и као Бог и као Човек најбоље разуме човека. А њега ћемо разумети ако живимо Богом, ако је Бог у нама у срцу нашем, око нас. Бог од нас људи хоће светост живота. Светост је супротно стање грешности и огреховљености. Светост се постиже постепеним освећивањем себе помоћу светија тајни и светих врлина. Зато на карају сваке Литургије певамо: „Видесмо Светлост неприступну, примисмо Духа Светога“ и када се на крају каже: „У миру изиђимо“ значи чувај ту светлост којом си освећен, чувај Духа Светога кога си примио кроз свету тајну Причешћа. Иди изађи из ове цркве и живи са осећањем и доживљавањем светости Божије и Духа Светога у нама. Где је светост и духовно савршенство ту је света и савршена љубав Божија. Нека нам Господ помогне да се освећујемо и просвећујемо. И да знамо ако освећујемо и просвећујемо себе, да освећујемо и просвећујемо и оне који су око нас. Али ако живимо супротно од те светост не само што ми пропадамо и ми живимо у тамо, него ми и друге наводимо да и они живе у тами. Зато је човек хришћанин пример у сваком моменту и на сваком месту да светлимо светлошћу Христовом. А светлост Христова обасјава свакога човека који долази на овај свет. И ми смо обасјани само треба да чувамо ту светлост да нам светлост божанска не потамни у нама због наше злобе, пакости, сујете, гордости или поготову због наше лењости. Ако се не трудимо за своје спасење нећемо бити ни спасени. Лењивцу Бог не помаже него раднику. Како каже наша народна изрека: „Прегаоцу Бог помаже.“ Онај који се труди али који се труди да испуњава вољу Божију.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургија Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице присутнима.
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/9232-liturgijsko-sabranje-u-staroj-crkvi-u-kragujevcu#sigProId41c3d87bac