Епископ Јован је одржао беседу након прочитаног Јеванђеља по Марку:
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин!
Прочитали смо Јеванђеље о чуду на Галилејском мору, а чудо се састоји у томе да је море било тихо, мирно и на једанпут су валови насрнули и онда су се апостоли страшно уплашили. Господ управо све допушта како бисмо се кроз искушења још више учвртили у вери. То значи да не смемо да поклекленемо када наиђе било какво искушење и невоље када наиђу у животу, него управо да то схватимо као промисао Божију. Јер Бог и ако шаље искушења, не шаље зато што нас не воли. Шаље нам да се мало сетимо себе, да не трубимо у својој гордости. Господ хоће кроз та искушења да нас приведе смирењу.
Сва чуда која Христос чини показују у ствари његову свемоћну власт над болестима, над смрћу, над стихијама природе, над материјом, над васељеном. И стихије и материја и васељена слушају Христа. Само је изгледа човек непослушан. И Христос чини то чудо међу ученицима, којима је пловидба била занат. Они су стално били на мору, они су најбоље познавали море, они су највећи морезналци. Знали су како треба да се понашају у невољама и када бура наступи. Али Христос то чини да и њима каже како и море разуме Христа. И опет постављамо себи питање да ли ми разумемо Христа. Нас Христос разуме, он није само Бог, он је Бог и човек и зато он најбоље разуме човека. Зато је потребно да се човек мало сети Божије љубави, па да схвати да треба и човек да разуме Бога. Дакле, видимо из овог данашњег Јеванђеља, да је бура била велика и да су апостоли у очајању од страха. Страх изазива очајање. И зато што је бура била велика на мору, она подиже још већу буру у душама ученика Христових. И то је било још страшније, осећају већу буру у себи, осећају несигурност.
Док Христос спаваше, десила се бура. Христос је спавао на узглављу. Шта то значи? Није то било обично спавање, него спавање на страну и стављање лакта и руке испод главе. Што хоће да каже да и у сну човек треба да буде спреман и приправан. Ако се сетимо Старог Завета, тамо стоји „ја спавам, а срце је моје будно“. Христово срце је стално будно, Христово око стално гледа. И то треба да нам улива наду на спасење, да нас Господ неће оставити. Јер он је свевидећи, он је свуда присутан, он је срцезналац, он боље познаје наше срце него што га ми познајемо. Он зна не само оно што смо ми мислили, што смо радили, него и оно што ћемо учинити. Све то Бог зна, али он и даље воли човека.
Заиста, овде видимо како апостоли просто, као да се љуте на Христа што спава, јер су у тескоби и избезумљени од страха. Страх је опасан. Зато наш народ каже да су у страху велике очи. Из страха произилази много што шта што није добро. Из страха ће човек много што шта да учини и оно што никада не би учинио. Овде се види да они осећају ту своју немоћ и приђоше Христу и пробудише га говорећи: „Господе спаси нас, изгибосмо“. Што кажу: „Догорело до ноката“. Када су видели да спаса нема, тек онда долазе. То нас подсећа да стално треба да тражимо помоћ од Бога, не само кад смо у невољама. Они су другим речима рекли: „Учитељу, зар не мариш што ми изгибосмо“. Шта бива, браћо и сестре? Спаситељ устаје и обраћа поглед на узбуркане душе апостола и на њихову буру духовну која је изазвана управо маловерјем. Имали су они малу веру, али нису имали јаку веру у Христа, као Спаситеља, као Христа Месију и Христа који спасава човека од свих бура и духовних и спољашних. Дакле, зашто је Христос казао „маловерни“? Зато што нису били без вере чим су тражили помоћ, тиме су показали да имају веру, али да немају јаку веру. Да су имали јаку веру, они се не би уплашили, не би страха било. Нису имали ни довољно љубави, јер љубав изгони страх. Тамо где је љубав, тамо страха нема, јер немам чега да се плашим јер све волим и што осећам да мене сви воле. Онда нема ту страха, браћо и сестре. Овде видимо да је неверје узрок свих страхотних и смртоносних духовних бура. Још видимо да овде Христос своје ученике не назива невернима. Човек поседује клицу вере са самим својим рођењем, само зависи од тога да ли смо ту клицу вере чували. Да ли смо је гајили. Клица је слаба, мраз, ветар све њу може да уништи. Али ако чувамо клицу, онда знамо да ће из те клице да израсте плод. Тако и вера, ако чувамо веру и ако живимо вером, вера ће нам уродити плод. То је оно што апостол Павле каже: „Вером ходимо, а не знањем“. Потребна нам је вера и ово кад су они рекли „Господе, спаси нас“, показали су веру. Него реч „изгибосмо“ није била од вере, него из страха.
Данашње Јеванђље нам даје пример, да је наш живот као живот на мору. Море мирно, лађе плове, човек се опусти на лађи, поготово кад имају поверења у крмароша, онога који управља лађом. Али ћуд морска је чудна, сад је мирна, а сад наиђу буре, одједном. И ако човек није спреман на те буре, да се усправи и да ту буру дочека са вером, потонуће. Имате једну дивну причу како једна лађа са огромним бројем народа почела да тоне. Људи се уплашили, сви се питају како да се спасу. А на палуби, један мали дечак спава. И они га буде и питају како се није уплашио. Дечак и одговара да се не плаши. Њима је било чудно како се не плаши, брод тоне. Дечак је рекао: „не плашим се, мој је отац крмарош, а отац неће да погуби своје дете“. Тако ми треба да се понашамо према Богу, да је он наш Отац и да неће да нас погуби. Али треба Оца да поштујемо, треба да живимо како Отац живи. Никада не смемо да губимо веру у спасење, без обзира какве невоље да нас снађу. Треба стално да говоримо „Господе, спаси нас“, али то да кажемо са молитвом, са смирењем, са љубављу, да кажемо са вером. И заиста нас Господ неће оставити да пропаднемо. Неће Бог оставити, а ми не смемо да оставимо Бога. Неко ће казати „ја нећу никад оставити Бога“, али чим напуштамо заповести Божије, чим не живимо како би требало хришћанским животом, јеванђелским животом, ми напуштамо Бога. Ми смо кроз веру, кроз заповести и испуњавањем заповести и кроз љубав, у сталном јединству са Богом. Не испуњавамо ли нисмо са Богом и онда ћемо заслужити како смо живели. Многи говоре да Бог кажњава, он само дели правду. Зашто? Зато што је Бог љубав и ако са љубављу не иде правда, онда нема ни потребе да се ми трудимо да живимо како треба. Али има правде, Бог дам даје правду и уствари Бог не суди, човек сам себе осуђује. Односно, његова недела њега осуђују. И зато се каже: „својим ћеш се делима оправдати, али ћеш се и својим делима осудити“. Нека нам Господ помогне да савладате своје буре живота, а сваки човек има своју бур, а њу можемо једино саврадати вером.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/9229-sveta-evharistija-u-hramu-svetog-joanikija-devickog#sigProId3255efbc65