СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА ДЕВИЧКОГ У БРЕСНИЦИ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА ДЕВИЧКОГ У БРЕСНИЦИ

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаријстијским сабрањем у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници.

Епископу шумадијском саслуживали су протојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ћурић и ђакон Стефан Јанковић.

Чтецирали су вероучитељи Марко Гаљак и Стефан Радисављевић.

Након прочитаног јеванђеља по Марку, епископ Јован се обратио верном народу следећим речима:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, драга браћо и сестре.

У данашњем прочитаном апостолу апостол Павле нам говори о двема врлинама, о благости и кротости. Ове две врлине су у сваком времену и сваком човеку потребне. Благост, сама реч говори, значи благословено, смирено, кротко и ако хоћемо да имамо узор у благости и кротости, не можемо нигде наћи бољи до самога Господа нашега Исуса Христа. Он је био толико кротак да, како каже пророк Исаија „као јагње беше вођен на заклање и као нем пред онима који га стрижу не отвара уста своја“. Благост и кротост, браћо и сестре, сигурно да највише нервира људе који немају кротости и благости код себе. Благост и кротост иритира такве људе. Имамо пример, недавни, старац Вукашин из Клепаца, када га је мучитељ мучио и ударио га тако да му је око једно испало и оно се нашло у руци мучитеља. Овај човек је мучитељ, не зна он за кротост, ни за смиреност, ни за веру, ни за Бога, али се ипак престрашио. А кротки Вукашин, видевши да се он збунио, рекао му је: „Само ти, синко, ради свој посао“. Ко је победник? Наравно да је Вукашин. Није могао бити ни смирен ни кротак, да се није угледао на Спаситеља нашега Исуса Христа. Зато би требало да се сваки човек, свакодневно проверава себе, да проверава у каквом се стању налази и наша душа и наше срце и наш ум, у каквом се стању налазимо као људи, као хришћани. Да ли проверавамо себе јеванђељем и црквом и светим Оцима или проверавамо себе собом?

Браћо и сестре, потребна нам је кротост и благост, међутим није увек лако бити такав. Али када имамо пред собом Христа, имамо његов живот, његово учење, а још имамо веру јаку, онда нам ништа није немогуће. Онако како и Христос каже, све је могуће ономе који има вере. Зато у данашњем прочитаном апостолу, сам апостол Павле каже: „А сам ја Павле, молим вас ради кротости и благости Христове, ја који сам понизан када сам код вас, а одважан према вама када сам одсутан“. Хришћанин када упореди себе са кротким Господом, тек онда види да и није довољно кротак. Кад упореди себе са њим благим, опет види да није довољно благ. Али је важно увидети, приметити и када увидимо да нисмо, да се потрудимо да постанемо, колико је то човеку у његовој моћи. Али оно што није у моћи човековој, то је у благодати Божијој. Јер благодат надоместује све оно што човек не може да испуни. Али зато човек треба да живи у благодати, да носи благодат у себи и да благодат чува као велики дар.

Дакле, апостол Павле који је неизмерно кротак, али се он не позива на своју кротост, њега су мучили, затварали, каменовали, а он је благо подносио. Али он се никада није позивао ни на своју кротост, ни на своју благост, него на Христову кротост и Христову благост. Зато и позива хришћане на јеванђелски живот и моли их кротошћу и благошћу Христовом. На једном ће месту рећи да се угледамо на њега као на Христа. Зато је важно кога имамо у свом животу као пример, кога следујемо и кога смо изабрали за пример. Да ли смо изабрали за пример некога који нама повлађује, ма шта да урадим, он је мој пријатељ, он ће ми одобрити и њега ћу волети и поштовати. Али не могу да поштујем онога другога који ми указује на моје грешке и недостатке. То значи да немам благости и кротости, него имам гордост. Зато је управо супротно благости и кротости гордост. Гордост неће поуку, он не може да поднесе поуку. И њега поуке узнемиравају, јер зна да не може да постигне то и онда се највише буни да би доказао супротно од онога што је он. Ако је ико у овоме свету заслужио човекову љубав, то је кротки и благи Господ наш Исус Христос. Све што је он учинио ради нас, чинио је то из велике божанске љубави којом нас он воли. А божанска љубав је у ствари жртва. Љубав која је спремна да се жртвује за другога. А када се жртвујемо за другога, показујемо љубав, ништа не тражимо. Не дајемо љубав да бисмо нешто тражили. За разлику од данас, хоћу да га волим, али морам да имам користи. Љубав се даје да се ништа не тражи, а добија се све. Зато се човек никада не празни кад даје од себе и љубав и смиреност и кротост и веру и наду. Напротив, он тада ојачава, он се пуни, благодаћу Божијом. Господ се могао јавити у овом свету у неком заслепљујућем сјају, каква је светлост Христова која се пројавила на гори Тавору. Шта су доживела тројица апостола када су обасјани светлошћу Христовом, пали. Толика је светлост Христова, која обасјава свакога човека који долази на свет. Он је могао да се јави у толиком сјају, какав људи не могу ни замислити. Али он је изабрао кротост и благост, да би нам своја неизмерна блага пружио на начин, најпријатнији и најпријагодљивији за нас. Христос, Бог, али како каже Исаија, не беше лепоте на њуму чега ради бисмо га ми заволели. Ничим се није издвајао и ако је васкрсавао и болесне оздрављавао, није се хвалио. И то што је чинио, није чинио себе ради, него нас ради. Да нас увери да је он Бог, а Богу је све могуће. Зато и чуда су тамо где је и вера. Где нема вере, не можемо ништа ни прогласити чудом. Кротко и благо он води људе и приводи их себи и он је први пут дошао не као судија, већ као Спаситељ. То је врло важно да знамо, за разлику од Другог доласка. Дошао је као Спаситељ, као лекар. Не као неко ко треба да истребљује другога и зато је управо Господ наш кротак и благ. Кроз своју чудесну кротост и благост он уводи душе људске у такав мир, у такву радост, у такво блаженство како једино може дати само Бог. Зато имајмо увек на уму да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат, благост, кротост. Има једна наша изрека која каже: Није јунак онај који туче, него онај који ударце трпе“. Зашто? Па не узвраћа. А ако ми ударцем узвраћамо ударце, ако одговарамо мржњом, онда ће све бити мрско у нама. Али ако ми на љубав одговарамо љубављу, онда је то нешто што је најважније, јер љубав, како нас учи јеванђење, љубав никад не престаје. Она не престаје ни у загробном животу. Док ће вера и нада престати. Толика је моћ божанске љубави, не говорим о нашој сентименталној љубави, која је краткотрајна. Данас неког волим, сутра га не волим. Али љубав Божија непрастано воли. И воли све, воли грешника. Воли грешника не би ли се та божанска љубав дотакла његовог срца које је окамењено, срце које нема места за љубав осим према себи. Али љубав Божија воли све подједнако. Воли праведнике да би их још више учвртила у праведности.

Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да покушамо да задобијемо ове две дивне врлине, благост и кротост и да увек гледамо испред себе Христа и да имамо њега као пример живота и да нам он буде тај стожер да се око њега сабирамо, јер ако се сабирамо око Христа и Цркве, ми ћемо се сабрати са њим и у Царству Небеском. Не сабирамо ли се са Христом и Црквом овде у овом свету, нећемо бити сабрани ни у оном другом горе. Зато молио се Господу да нам подари ове две врлине благости и кротости.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована