За благољепије сабрања био је задужен хор „Свети Димитрије“ из Лазаревца под диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића.

Надахнутим речима владика Јован се обратио окупљеним верницима:

„Бог вам помогао браћо и сестре!

Данашње Јеванђеље говори нам о људском животу, не само овоземаљском, него о вечном животу. Јеванђелска прича нам каже како је један младић пришао Господу Исусу Христу и питао га како да задобије живот вечни? Ово је најтеже питање које је могао човек да постави. Али овај младић, изгледа да није био искрен када је питао Христа шта треба да ради да задобије живот вечни. Он можда није у потпуности знао да је Христос Бог и да као Бог све зна. Зато му је Господ казао да испуњује заповести Божије. Незадовољан одговором, младић поново куша Христа и пита га које заповести да испуњује. Господ му даље каже да не убија, не краде, не чини прељубе, да поштује оца и матер и да љуби ближњега као самога себе. Бог човека није створио за пролазност, него за вечност и вечни живот. Тај вечни живот ми купујемо и зарађујемо овим животом. Јер како овде живимо, од тога зависи наш вечни живот. Нећемо горе моћи да се оправдавамо изговорима и некаквом реториком. Господ је срцезналац. Он зна не само шта смо урадили, него и оно што нисмо урадили, а урадићемо. Овај живот нам је дат да га поштујемо, ценимо. Господ неће да нам живот прође у самохвалисању. Такви људи траже халу, не од Бога, него од других људи. А шта нам вреди хвала од људи, ако нас Бог не похвали? Можмо чинити многа добра, градити цркве, али ако то чинимо зарад сопствене хвале, неће нам бити на корист. Овај живот нам је дат да га употребимо на оно штро је добро. У животу сваког човека постоји осећај непотпуности и празнине. Ово осећање прати свако наше достигнуће на земљи. Колко год да човек постигне у животу, осећа да то није довољно. Осећа да треба да учини још више, да задобије живот вечни. Бог је човека створио за бесмртност и вечност и зато читав људски живот представља једно непрекидно тражење онога чега у овом животу нема. Не заваравајмо се да ћемо Царство Небеско задобити негде горе. Живот вечни започиње већ овде и састоји се првенствено од наше вере и живота по тој вери. Живот вечни почиње овде, али се остварује у Царству Небеском. Сваки духовно побуђен човек осећа да је прожет нечим што у овом свету не може да нађе. Тај вечни живот нам је даровао Господ када је дошао међу нас, оваплотио се. Видљиви свет, са свим својим чарима и радостима, ни издалека не исцрпљује све могућности које поседује човек. Његово биће тежи ка вечности. Зато је човек овде незадовољан све док не оствари ту своју тежњу. Слично је и када волимо некога. Не можемо се утешити док тог неког не видимо, опипамо га и сусретнемо се са њиме. Човек кога волимо, за њега и живимо. Разлика је у томе да ли тог човека волимо правом љубављу Божијом или због неких својих интереса. Ни у чему земаљском човек не може наћи истинску радост, јер нам се овде не даје живот вечни. Овим животом или задобијамо или губимо живот вечни. Све што урадимо у овом животу треба да је осмишљемо вечним животом. Све што није усмерено на живот вечни, на неки начин је промашај. За свако своје не испуњавање хришћанског живота човек тражи некакав изговор. Човек измишља непријатеља кога окривљује за то што није бољи човек, хришћанин, православац. Човече, што измишљаш? Што не станеш пред себе у огледалу и признаш да си ти сам једини кривац за сваки свој неуспех у хришћанском животу. Истинска радост је трајна, за разлику од земаљске. Она претпоставља бесмртност. Данас се радујемо, сутра тугујемо. Тако је у овом свету. Али задобити истинску радост је процес који треба да живимо сагледавајући и спознајући себе. Земаљска радост је пролазна, вечна непролазна. Почетак сваке среће на земљи је и почетак незадовољства. Радост нестаје после неког времена и онда почиње незадовољство. Најгоре је када човек није задовољан оним што му је Бог дао. А Бог нам је дао све. Али да ли ми истински верујемо у то и прихватамо да нам је Бог дао баш све? Апостол Павле нас опомиње да не говоримо како нисмо све примили од Господа, када смо примили баш све. Примили смо Бога, кроз Свете Тајне. На првом месту кроз Покајање и Исповест. Зато треба да се радујемо у Господу. Та радост осмишљава вечност и бесмртност. Једно од најважнијих питања које нам поставља Свето Јеванђеље је шта треба људи да учине да би задобили Царство Небеско и вечни живот. Одговор нам даје сам Господ у овој јеванђељској причи, који је упућен свима нама. А Господ каже да ко жели ући у живот вечни, треба да држи заповести. Младић каже да је све то чувао од младости. Али Господ је знао шта се крије у срцу овог младића и зато му каже да је услов за задобијање Царства Небеског испуњавање заповести Божијих. Знајући шта је проблем овог младића и из жеље да га дотакне тамо где је најосетљивији, Господ му каже да ако жели да буде савршен распрода све своје имање. Господ зна да је он целога себе усмерио на то да се богати. Био је спреман на све само да би увећао своје богатство. Када је чуо ове речи Господње, младић је отишао. Више је љубио земаљско благо него Господа. Овим речима Господ нас све позива да извршимо општу заповест о љубави. Зато и каже да љубимо ближњег свога као саме себе. А ми најчешће тог ближњег окривљујемо за све. Окривљујемо мајку, оца, брата, комшију... А уствари смо се ми променили, само то не видимо. Заповест о љубави обухвата у себи све остале заповести. Ако не испуњавамо заповест о љубави онда нам извршавање ни једне друге заповести неће бити од користи. Када човек има љубав према Богу и према другоме онда сав свој труд улаже како би сачувао ту љубав. Када је испуњен љубављу Божијом, цело биће људско струји благодатном силом. Када је испуњен благодаћу Божијом, онда је човек испуњен љубављу. Портудимо се да чинимо оно што је потребно. Да преиспитујемо себе, да ли смо нешто добро рекли и учинили. Свети оци кажу да и добро које се не учини на добар начин, није добро. Треба стално да проверамо себе, али ми никако да уђемо у себе и сагледамо се изнутра. Више желимо да се хвалимо пред другима, како сам бољи, паметнији, како смо нешто постигли у животу. Хвали се. Али та ће ти хвала бити само једно кратко време у овом животу, па ће престати. Људи не воле хвалисавце. После неког времена их одгурну од себе. Зато Господ на све заповести ставља круну кроз давање онога чиме смо оптерећени, да бисмо се тога ослободили. Овај младић је био оптерећен својим имањем, и није могао да пође за Христом, јер није могао да га се одрекне. А Господ каже да му дођу сви уморни и натоварени да их одмори. А од чега нас Господ одмара? Од нас самих. Ослобађа нас од греха. Владика Николај је то лепо говорио једном кратком молитвом која каже: „Господе, ослободи мене од самога себе!“ Све док смо испуњени собом, својим егом, сујетом, немамо приступ Богу. Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат. Када се ослободимо онога што нас оптерећује, тада ћемо моћи да пођемо за Христом и задобијемо живот вечни. Шта су радили апостоли када их је Господ позвао на апостолску службу? Јесу ли се предомишљали? Нису ни знали ко је Христос. Али су осетили у његовом позиву, у његовој благој речи, призив због кога су оставили и свој посао и своје породице. Веровали су да онај који их позива неће да их остави саме, да ће се он бринути о њима. А ми? Само се бринемо за себе. Господ жели да нас растерети свих брига, а посебно од бриге светољубља. Уз гордост ово је корен сваког зла и греха. Господ зна наше унутрашње стање и определење. Не вреди да се пред Њим претварамо. Човек се често оптерећује многим ситним стварима. Али проблем је у томе што оне могу да се нагомилају. Све док се грех не нагомила, лакше је. Док се его у нама не нагомила, лакше је изборити се са њим. Када превлада его он загосподари нама. Тако је са нашим мислима, речима и делима. Ако их не контролишемо и не обуздавамо свој језик, онда ћемо рећи свашта. Нанећемо зло и другом и себи. У студеничком крају има једна лепа изрека која каже: „Препео сам језик за зубе.“ А човек често зна да пусти језик како не треба. Ко не обуздава свој језик, његова је побожност лажна учи нас апостол Павле. Младић из данашње јеванђелске приче није извршавао заповести у истини, него формално. Зато и ми морамо да се запитамо да ли је наш живот истински или формалан? Он није могао да осети присуство Бога, ни да испуни оно што му Господ каже. Он није своју душу ослободио од тежње за искључиво земаљским животом и благом. Ми смо хришћани позвани на савршен живот до пуноће раста Христовог. Богатство, само по себи није зло, већ његова злоупотреба. Бог нам даје да се богатством служимо, да га делимо са другима. Када дајемо, једино се тада истински богатимо. Када делимо, тада смо испуњени срећом и радошћу што можемо другоме да помогнемо, да му кажемо добру реч, пружимо кору хлеба, кошуљу. Помажући другима чинимо Господу, јер је у сваком човеку Божији лик. А ми га не видимо. Живот проводимо у измишљању, а не у чињеницама. Бог нас богати, али нас ставља на испит, да ли то богатство приписујемо само себи. Ако Бог не да, забадава је сав наш труд. Ставља нас Господ на испит, да ли дарове које нам је дао делимо са другима или задржавамо само за себе? Ако чинимо ово друго, богатство је препрека да се уђе у Царство Небеско. Проблем је у среброљубљу, зато што више волим ствар него Створитеља. Чинимо добро и будимо благодарни што нам то Бог дарује. Бог нам је даровао живот, данас смо устали, дошли на Литургију да се помолимо Богу, да се причестимо... Зар то није велики дар Божији? Неки то данас нису доживели. А мислили су сутра ћу се поправити. Нисмо ми господари од сутра, већ само овог тренутка. Не од минута, него од тренутка, јер не знамо када ће Господ доћи да нас призове себи. Бог не тражи да постанемо сиротиња, него да не будемо робови богатства. Нису ни сви богати пропали и остали ван Царства Небеског, а нису се ни сви сиромаси спасили. Имали смо међу нашим српским владарима, богате који су све делили и сада су у Царству Небеском. Ми имамо најбогатијег младића, Светог Саву. Све је имао и све је могао да добије и круну, и власт, и царство и богатство... али свега се одрекао. Отишао је у тишину манастира да се смирава, да се моли за себе и друге и тако је тај дар који му је Господ дао поделио са другима. Нека нам Господ помогне да се преиспитамо у чему смо затворили себе? Да ли смо се затворили у свом егу, гордости, сујети? Или смо се оградили од зла, да оно не дође на нас. Нека нам Господ помогне да разумемо да оно што је људима немогуће да је Богу могуће. Богу је могуће да се исправимо, наравно ако то желимо, трудимо се и смиравамо.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Литургијско славље настављено је трпезом љубави коју је за окупљене припремио парох вреочки протојереј Радивоје Стојадиновић, са својом породицом и верним народом.