Након прочитаног јеванђеља по Марку, епископ се обратио верном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин

У данашњем прочитаном апостолу чули смо дивне поуке Светог Апостола Павла, које је он упутио хришћанима у Коринту, али нису то само речи упућене хришћанима у Коринту, него хришћанима целога света. И он на почетку каже Коринћанима „Браћо Коринћани, уста се наша отворише према вама, срце наше постаде широко“ и наставља и каже „вама није тесно у нама, него је вама тесно у срцима вашим“. Заиста ако бисмо се удубили у ове речи, онда би значило да се на првом месту спустимо у своје срце, да се загледамо у своје срце и да видимо за кога куца наше срце. Да видимо ко је у нашем срцу. А срце је седиште бића човековог. Срце је главни орган нашег тела, али и главни духовни орган. Из срца, како кажу свети оци, излази све наше добро, али и све наше зло. У срцу је Бог и ђаво, у срцу је добро и зло, у срцу је љубав и мржња. Дакле, браћо и сестре, у срцу се зачиње и расте и сазрева како добро тако и зло. У срцу обитава и светлост и тама. У срцу обитава цео човек, а шта ће од свега тога победити у нашем срцу зависи од тога на шта је упуђен наш разум, наше срце.

Зависи од тога шта ми хранимо у себи, добро или зло, Бога или онога другога. Ако хранимо онога другога, онда ћемо доћи у стање, које нам објашњава Свето Јеванђеље, како је дошао Христос код једног човека, а он је био поседнут демонима. Противи се демон из тог човека „што си дошао Сине Давидов да нас пре времена мучиш“. Ђаво зна да ће Господ доћи. И он страхује од Доласка, јер ће бити побеђен. Зло страхује од Доласка Господњег, јер ће бити побеђено. Док ми хришћани треба да се радујемо доласку Христа. Да се радујемо, значи да треба да будемо прави Божији људи, на првом месту да имамо чисто срце да бисмо у њега сместили Бога. А ко смести Бога у своје срце, он се радује сусрету са Богом. И ко смести Бога и живи Богом, у таквом срцу нема места за никакво зло и никакав грех, јер је ипуњено Богом. Док срце које није испуњено Богом, оно је празно и скамењено и у том срцу нема места ни за кога. А скамењено је срце саможивог човека, себичног човека, човека који сматра да је сам себи довољан. И тако је његово срце скучено за свако добро. И зато ако је човек икада христоноснији, безграничанији и дубок, онда је то када му је срце испуњено јеванђелским врлинама. А оно је испуњено, ако је испуњено Богом. Ако није испуњено јеванђеским врлинама, онда је оно испуњено врлинама које нас не приводе Богу. Дакле, браћо и сестре, када је јеванђелска љубав у човековом срцу, такво срце сместа у себе и Бога и анђеле и светитеље, сместа цело небо, целу васељењу. И опет није му тесно срце. Јер Бог шири наше срце, а ђаво сужава наше срце. Када је у срцу јеванђелска молитва, онда нема границе, јер молитве немају границе. Оне иду и до неба, иду преко вода и гора, толико је силна молитва, али само она права. Праве молитве нема, ако нема чистога срца, нема ако свој ум не спустимо у своје срце и да слушамо како срце куца и како ум наш просвећен Духом Светим, упуђује нас на молитву. Тако срце нема границе и није му тесно ни у човеку ни у свету. Јер оно тада обухвата све светове видљиве и невидљиве. Зато апостол каже „није вама тесно у нама“, јер је апостолско срце испуњено Богом, оно је широко за свакога човека, и верника и неверника. Али зато каже „вама је тесно и срцима вашим“. Тесно је зато што не можете да сместите Бога у себе. А када се не смести Бог, онда ту нема места ни за другог човека. У срцу коме почива Бог, има места прво за Бога, а онда и за све и сва.

Када прилазите човеку, а он види другога човека као икону Божију, такав се човек радује. Такав човек прима тога човека у загрљај, иако га никад није видео, познао га је преко срца у коме пребива Бог. У таквом срцу никоме није тесно, осим годрим људима, себичним и саможивим људима и који мисле да су довољни самоме себи. Ми нисмо довољни сами себи, једино је Бог довољан сам себи, зато и тражимо Бога, зато се и молимо „дођи Господе, усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте“. Како може да буде тесно човеку који је христоносан. Нема ли Христа у срцу, свако му смета и све мисли да није тога другога, ја бих био бољи. То је ђаволска обмана, други ми смета да будем бољи. Нисмо постојани ако у то верујемо и све сваљујемо на другога, сваки наш пропуст и грех, кажемо да је због другога. Сабери се човече! И немој осуђивати другога за твоју лењост, за твоју немарност према спасењу и према добру. Зар и ми нисмо дошли некад у такво стање па кажемо „не знам шта ми је, тесно ми је унутра, не могу да поднесем себе“. Па не можеш, ниси призвао Бога, не молиш се како треба, како нас учи Црква и свети оци. Другим речима, шта је хтео да каже апостол Павле Коринћанима, али и нама? Загледајте се ко је и шта је у срцима вашим. Ако не отворимо врата свога срца да Бог уђе у њега, неће Бог да уђе. Бог није насилник, створио нас је слободне. Пазите како је то смирење Божије. У Јеванђељу каже „Ево стојим крај врата твога срца и куцам, ако чујеш и отвориш, ући ћу ја и настанићу се са Оцем и Духом Светим“. Бог одобрава сваки наш покрет сваки наш грех, јер га чинимо из слободе. Али управо због тога што смо слободни, морамо да будемо обазриви на сваки свој грех, на све оно што није достојно, што није долично. Поговово да водимо рачуна да не саблажњавамо друге. Саблазан је тежак грех. У Јеванђељу није речено ко погреши да му се завеже камен и да се баци у море, него ко саблазни. Њега треба бацити у море да даље не саблажњава. Ако ја саблазним другога, ја сам учинио дупли грех. И према себи и према њему. Откуд ја знам, хоће ли се он покајати. Зато је саблазан опасан грех.

Апостол нам каже да се загледамо у наше срце. И шта је то сузило срце наше да нема места за Бога и другог. И додаје апостол, да се Христос усели вером у срца наша. Вера је основ нашег жиота, вера је основ свега чему се се надамо. Зато ми ходимо вером, а не знањем, зато вером усељавамо Бога у себе и у срца наша. Усењен вером, Христос очишћује срце од свакога греха и зла. Чисто срце види Бога, нечисто не види. Светлост разгони таму, а Христос је та светлост која просвећује и освећује сваког човека. Сваки човек је осветљен светлошћу Христовом. А да ли живимо у светлости Христовој или у тами својих заблуда и греха, то је наш избор. Онај који живи у светлости зна куда иде, а онај који живи у тами он не зна, у тами свога ума и срца. И природна тама нам смета да ходимо, и што каже наш народ, натуцамо у тами. Не знамо када ћемо наићи на провалију. Не видимо и зато нам треба да отворимо духовне очи, а оне се отварају Духом Светим и испуњавањем заповести Божијих. Чисто срце види Бога, отуда није потребно да идемо за Бога ни на небо, ни испод земље и нигде га нећемо наћи ако га не нађемо у свом срцу. А како ћемо га наћи, ако га нисмо ту сместили? Потребно је ићи за Богом, а не ићи за нечастивима. Христос је у твом и мом срцу ако су срца наша очишћена Христом.

Нека би дао Бог да тако буде, да у нашем срцу има места прво за Бога, а онда ће бити места за све људе. Онда ћемо свакога човека волети, осудити грех, али не другога човека. Е ту ми падамо, па мешамо грех и човека. Па са грехом хоћемо да убијемо и човека. Не разликујеш човека и грех. Човек је унео грех у овај свет, молити се за човека, не осуђивати човека, али осуђивати грех. Да се тај човек згади да не чини зло и грех. Али ако човек мисли да је довољан самоме себи, онда њему смета сваки други човек, а ми до Бога долазимо управо преко тог другог човека, а и до тог другог човека долазимо преко Бога. Нека нам Господ помогне, драга браћо и сестре, да отворимо срце своје. Данас смо на Божанственој Литугији коју сви заједно служимо, отворимо своја срца да се у њих усели Бог. И шта ћеш више од тога да се кроз причешће сјединиш са Богом? Да ли ти треба нека већа радост? За то сједињење нам је потребна духовна и телесна припрема. Тело је храм душе, а душа је боголика, богочежњима. Треба да водимо рачуна и о телу, али не смемо заборавити да водимо рачуна о нашој души. Свакоме треба дати у мери и све што је у мери то је благословено. Човек кад се препије воде, није му добро. Дакле, нека нам Господ помогне да увек осећамо присуство Бога, а да то осећање буде проширено када смо на богослужењу, а посебно на Светој Литугији, јер из Свете Литугије произилази сва друга богослужења. Зато је Света Литургија највећа и најзначајнија молитва.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић