После прочитаног јеванђелског одељка владика се богонадахнутом беседом обратио окупљеном народу:

“У име Оца, и Сина, и Светога Духа! Помаже вам Бог браћо и сестре! Срећан празник, срећна слава овога храма, братству и свима нама који смо се овде сабрали у овом храму који је посвећен Преображењу Господњем. Храм је, браћо и сестре, место у коме треба да се сабирамо, не да бисмо решавали неке локалне или глобалне проблеме овога света, без обзира којој области ти проблеми припадају. У храму се сабирамо браћо и сестре, да се сретнемо са Богом, да се сјединимо са Њим кроз свету тајну Причешћа, да духовним очима сагледамо значај свете Литургије у којој учествујемо, да видимо лице један другога. И то је данас, чини ми се, веома важно. Данас имамо све мање храбрости да видимо лице другога, склањамо се. . . А зашто? Зато што нам је ослабила вера и поверење у Бога, и у другог човека. Заклањамо своје лице од другога, јер немамо Божије љубави. Неко ће рећи: „Ја имам љубав. “ Али провери брате и сестро, да твоја љубав није само чулна, или је она божанска, која је спремна да се жртвује за другога. И зато се ми браћо и сестре, сабирамо у храму, да се преображавамо, да растемо у Христу, да растемо у врлини, у љубави, у добру, да духовно бивамо све већи и већи, да се уподобљавамо Христу. Често говорим, ми до Бога долазимо преко дргугог човека. И заиста, ако у нама нема божанске љубави, оне која подједнако воли сваког човека и грешника и праведника, то може само божанска љубав. Док ми о њој размишљамо тако што се питамо како можемо да волимо неког ко не воли нас. Како да волим оног који ме оговара, оног који ме гађа каменом? Али погледајте како је то остало урезано у наш дивни српски народ, који има изреку – „ко тебе каменом, ти њега хлебом. “ У овој реченици је сажето цело Јеванђеље. Ако неко неког гађа каменом, а тај неко на кога је бачен камен, том неком да хлеб, онда ће он осетити да га тај неко не мрзи. Али, када немамо божанске љубави, онда ми још и горе узвраћамо некоме ко нас гађа каменом, да бисмо се показали да смо јачи. Човек је јак само у свом безакоњу, пакости и мржњи. Али кад је Бог у човеку, онда је човек јачи и од демона и сваке људске неправде, јер је љубав Божија у њему. И зато се ми сабирамо у храму ради преображавања, да бисмо чули свете речи, и да нас оне дотакну нашу душу и срце, да бисмо схватили да треба да се преображавамо, да се мењамо на добро. То није лако, али није немогуће. Имаш Бога и веру у себи, Он ће ти помоћи и дати снаге и моћ да то учиниш. Али, на жалост, ђаво се стално труди да не узрастамо у добру, већ у злу. Зато је овај празник Преображења веома значајан, јер нас подсећа да стално треба изнова да се мењамо. Али човек то не може, уколико није спознао себе. Као пред огледалом, да добро види ко је и шта је у њему. Човек није способан да се промени, ако није у стању да призна да је погрешио, да је пао, што је својствено сваком човеку. И ђаво управо то жели, да када паднемо, да после не устанемо, и да се предамо очајању. Када човек падне у очајње, њему изласка нема. Њега после и најмање искушење још више присиљава да остане у таквом стању.

На празник Преображења, Господ се успео на гору Тавор и преобразио се у светлости и то у таквој да Његови ученици, Петар, Јаков и Јован нису могли да је поднесу. Јер је та божанска светлост потпуно другачија од дневне, тако да су пали на земљу. Пошто нису могли да је поднесу, они падоше. Зашто? Зато што нису били спремни, јер не знамо када ће нас обасјати Христова светлост. А она ће нас обасјати, ако имамо љубави, то јест уколико смо у заједници са Богом. Сетите се како је у Делима апостолским, Савле, који је прогонио хришћане, када је пожелео да то још са већом ревношћу чини у Дамаску, на путу ка њему га је управо обасјала Христова светлост од које је ослепео. Али, Господ га подиже и шаље код Ананије који ће му рећи шта да ради. У нашем свакодневном животу, када понекад зажмуримо, и после отворимо очи, ми нисмо у стању да је потпуно сагледамо каква је, већ нас она обузме. Можемо се са правом запитати, како онда изгледа Христова светлост која је у стању да обасја читаво наше биће. Без те светлости не можемо да живимо браћо и сестре, јер Христос просвећује и освећује сваког човека који долази на свет. Међутим, ко ће бити просвећен? Онај ко има љубави, вере и смирења.

Апостоли су пали, али Господ им прилази и подиже их, говори им да устану и да се не боје. Има ли иште веће за једног уплашеног човека, од тога да му неко каже: „Не бој се. “ То је пример за нас, да када паднемо, увек и устанемо, али треба да се чувамо да се то не догоди. О томе апостол Павле каже: „Ко стоји, да води рачуна да не падне. “ Једино „не пада“ горд и сујетан човек. Али, он када падне, њему се онда читав свет руши.

На гори Тавору на којој се Христос преобразио, поред апостола, појављују се и два старозаветна пророка, Мојсије и Илија. Зашто? Зато што су обојица говорили о доласку Месије, Спаситеља, проповедали Га вером, животом и речима, утврђујући народ да не изгуби веру, да им не нестане нада, да имају поверења у Господа, да их неће оставити, као ни нас. Он је увек ту, присутан је на сваком месту, и ми само треба да затражимо Његову помоћ.

У догађају Преображења Господњег, чуо се и глас Бога Оца: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега слушајте. “ Када би се само зауставили на овој реченици, да Њега слушамо, и када би заиста слушали и послушали Бога, све би нам било другачије, били би много здравији, и душом и телом, не би било никаквих трзавица међу нама. Ево Јеванђељског правила за живот, браћо и сестре. Чини другима оно што желиш да теби други чине. Потребна нам је послушност које нема без љубави и смирења. Када неког волимо, ми ћемо у свему да га послушамо. Ми волимо Бога, али Он нас, немерљиво више. У Јеванђељу стоји да је Он пре заволео нас, него ми Њега.

Присуство двојице старозаветних пророка, сведочи да је Господ Исус Христос Син Божији, да је Он Спаситељ, да је дошао да буде спона између тварног и нетварног, између пролазног и непролазног, јер је Господ наш Исус Христос и Бог и човек, Он је Богочовек. Он је узео у Себе људску природу. Био је тучен, шамаран, и Он најбоље разуме човека. Он разуме сваког какав заиста јесте. Али, да би то могло да се поима, потребно је да Га разумемо. Да га разумемо када нас обасипа љубављу, али и када пушта искушење на нас. Управо у искушењима се огледа промисао Божији и то како се Он брине о нама, и зато често то чини да би нас учврстио у вери и љубави.

Преображење Господње по светим оцима има своју символику, и указује на то да је човек призван да се стално преображава и мења на боље, да се успиње у висине горе блаженства Тавор, јер је човеково назначење да се уздиже, а не да пада. Али тога нема без преображавања, без покајања. Циљ и крај тога није само овде и сада, у оквирима историје. Обожење и светост су оно што је крајњи циљ човековог постојања. Зато је Бог постао човек и сишао међу људе, да би се ми у заједници са Њим, просвећујући се Његовом нетварном светлошћу усавршавали и расли, да би на крају постали оно што и Он – богови по благодати, по љубави Његовој, да постанемо способни да учествујемо у свему што је божанско, а то је оно што нас освећује. Бог се Богом познаје, добро се добрим познаје.

Преображење је велики празник, али пре свега догађај наше вере, нашег сусрета заснованог на личности и делима Господа нашег Исуса Христа. Створио нас је, не за пролазност, већ за вечност, за вечну славу. На жалост, човек је својим гресима унизио себе, и самим тим му слава Божија више није причасна. Човек када је затрован, он трује цео свет око себе, а када је светлост, он светли свима око себе. Зато је Христос дошао, да нас спасе, да нас учини господственим, да будемо људи Божији како је то говорио, блажене успомене, патријарх српски Павле. Грешни смо ми људи, тако да је тешко бити човек. Нечовек је лако бити, али како је радосно бити човек, када имамо Преображење Христово на Тавору. То је и наше преображење у Њему, у преображеном Богочовеку, и тада је човек прави човек. Када кажемо да је неко добар човек, ми кажемо: „Е то је човек. “ А када неко то није, ми нећемо ни да му споменемо име. Добар човек носи Бога у себи, шири љубав и свима чини добро. Бог зна зашто је створио човека и за шта га је назначио, зато су преображењске речи Бога Оца изговорене на Тавору наша велика снага и утеха, наша вера, својственост, наш људски и хришћански идентитет као православних хришћана који је запечаћен Духом Светим. Ово је суштина и садржај свете тајне Крштења и речи свештеника, печат дара Духа Светог амин, осликавају ту стварност. Као у случају воштаних печата на ковертама, који када су оштећени, не могу са сигурношћу да увере адресанта да је садржај у њима нетакнут и онај који треба да буде. Зато чувајмо наш печат дара Духа Светога, да нас води и руководи.

Данашњи празник нас опомиње да преображавамо себе, своја срца, своје мисли, своја дела, своје речи, своје душе, али људи смо, рањиви смо и слаби смо, гневимо се, срдимо се, али је људски покајати се. Само ђаво не воли да се покаје, јер је толико себе савладао у злу. Човек није такав, јер у њему има и добра и зла, у њему је лик Божији, зато је потребно да се човек каје, исправља, преображава. Хоћу Бога који ме потпуно разуме. Нисмо од камена и дрвета, већ од крви и меса, носимо тело, крв, међутим, наше тело и крв вечно носи Син Божији, који нас зато најбоље и разуме. О томе најлепше говоре апостоли Јован и Павле. Бог је унео у наше биће сву славу свог божанства, сву славу светлости и славу Царства Небеског. И све то што је Господ донео, оставио је својој Цркви као Његовом богочовечанском Телу чији смо сви ми удови. Када је неки орган оболео, цело Тело то увек осећа.

Таворска светлост је божанска светлост. Господ је после Преображења пошао на голготско страдање, и прошао кроз Крст, кроз смрт, показавши да је и то наш пут, наш је живот Крст и смрт. Он је дошао управо да уништи тај наш грех, да нас очисти, да нас васкрсне преображене, препорођене, као што је рекао Свети Јустин Ћелијски, обесмрћене. Тај Његов пут треба и да је наш пут, браћо и сестре! Све што радимо заједнички, што градимо на добро људи, на наше вечне спасење, нека се преображава Христом. Нека светлост са Тавора преобрази наше умове, наша срца, нека светлост таворска преобрази физичку и умну снагу нашу, нека преобрази све оно што је Бог створио и назначио за вечно светлоносно Преображење. Нека нам Господ помогне да се преображавамо, и да се сећамо стално, да у себи носимо поруку данашњег празника: „Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи, Њега слушајте. “ Нека је срећна слава овога храма, нека је срећна слава свима вама, колачарима данашњим, и вашим породицама, и да нам Господ помаже да се увек преображавамо! Човек ће најчешће да каже: „Ја немам потребу да се мењам. “ Е тај је у највећој заблуди, јер нема човека коме није потребно да се мења, да се мењамо, али на добро! Није лако, али кад смо са Богом, и Он са нама, Он нам даје и моћ, и снагу и силу, али не на нашу славу, већ на славу Божију! Срећна слава, Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После свете Литургије иѕвршен је опход око храма до записа у порти где је освећено грожђе и пререзан славски колач. У наставку је била трпеза љубави у парохијском дому коју је припремио старешина храма са својим народом .

Владимир Степановић, ђакон