За певницом је био верни народ овога светога храма.

По прочитаном Јеванђељу и Апостолу, у наставку литургије Преосвећени се осврнуо на речи апостола Павла који нам даје поуку и савет како треба да живимо у овом животу да би задобили благодат Божију и да би се спасили. Свети апостол Павле нам говори како треба да чувамо своју савест. “Браћо ово је наша хвала сведочанство савести наше да у простоти и искрености Божијој не по мудрости телесној него по благодати Божијој живесмо у свету а особито према вама.” Апостоли су увек нападани што су проповедали Христа па су их називали свакаквим именима па су говорили да су свакакви људи. Зато апостол каже: “Говоримо вам о сведочанству савести наше”. Оно што говоре не говоре од себе него оно што Христос говори. Они Христом живе и њихова је савест била савест Христова. О чему треба да размишљамо браћо и сестре је да сачувамо своју савест колико је могуће мирну. Да би потврдили речи нашег народа који каже: мени је савест мирна. Велико је питање ко од нас може да каже да му је савест мирна? Не може нико. Зашто? Зато што смо сви грешни. Чим човек се огреши о Бога, савест му је помућена. Али ми имамо разне степене савести. Имамо чисту савест, и нечисту савест. Онај који има нечисту савест он није свој човек, њему ништа није чисто. Он свуда види нечистоту, јер је он сам у нечистоти. Па и светињу види као нечисту. Имамо савест која је успавана. Важно је да схватимо да нема спаљене савести. Имамо успавану савест која ће се кад тад пробудити. Оци управо говоре да аако нам се никада не пробуди савест у овом животу пробудиће се онда када будемо напустили овај земаљски свет и изађемо пред лице Божије. Тај тренутак када се савест пробуди то ће бити вечност за онога човека који је држао успавану савест и који није држао чисту савест… Треба да схватимо шта је слава и хвала хришћанима о којој говори Апостол Павле? То је живот у Богу. И то је живот по Богу. Какав је то живот у Богу? То је живот у простоти и чистоти Божијој. Односно у једноставности и чистоти Божијој, тј. у непрекидности Божанског добра, истине, правде и љубави. Ко то држи у себи може рећи да има чисту савест. То је живот у благодати Божијој, односно живот у Христу, јер он је управо благодат Божија. Ако нас напусти благодат Божија ми смо напуштени, онда смо пропали духовно. Благодат Божија лако се задобија ако се верује, али лако се губи. Ако изгубимо благодат Божију губимо Духа Светога у исто време, и онда у нама не дејствује Дух Свети. Онда дејствује Дух наш и дух овога времена. А дух овога времена говори другачије од Духа Божијега. Дух овога времена нам говори да све што постоји само на овоме свету, и да после овога света нема ништа. Дух Божији нам говори да постоји вечност. И зато апостол Павле говори: “Духа Божијега не гасите у себи”. Дух нас води и руководи, учи како треба да живимо у простоти и чистоти, да живимо у смирености, не у гордости, надимању. Онај који се надима нема љубави. Знање надима а љубав изграђује. Које знање? Оно које нас одваја од благодати Божије, од Бога, па мислим ја сам стекао неко знање па сам ја другачији човек. Џаба су нам сва знања овога света ако нас та знања не приводе Богу. Она су нам потребна, али не сме знање да нас одвоји од Бога. Ако гледате историју рода људскога, видећете да они најпаметнији који мисле да су стекли сву мудрост овога света они су највећа зла чинили овоме свету. Зашто? Зато што нису могли да живе у тој чистоти браћо и сестре. Када човек има Христа у себи он има и благодат Божију. Ко има благодат он има све оно што приличи, све оне особине које припадају човеку хришћанину као икони и слици Божијој. Када се човек лиши благодати он се лишава свега. Такав човек нема осећај за оно што је узвишено, чисто, оно што је поштено. Такав човек нема осећаја ни за светињу, нема осећаја ни за свету литургију, у којој учествује небо и земља, и Бог и светитељи и анђели браћо и сестре управо зато што нема благодати и нема Бога у себи. Онај који је у благодати он пребива у милости Божијој. Зато се увек молимо “спаси помилуј, заштити по милости својој”. Бити у милости значи живети у благодати Божијој, живети по Јеванђељу, смирењу, љубави, у простоти да не чини зло. Пример живота у чистоти Божијој јесте сам Господ Исус Христос. Без благодати Божије ми не можемо да живимо хришћанским животом. Без благодати Божије ми смо лишени свега онога што нас чини иконом Божијом, што нас чини сликом Божијом. Када живимо у благодати Божијом онда нас она учи да живимо у Богу и по Богу. Христос је дошао да нам да тај божански вечни живот. То је циљ Христовог очовечења. То је циљ Христовога рођења, да би нас обожио. А обожује нас дарујући нам кроз тајне и добродетељи те божанске силе које делују у нама. Обожујући све што је наше људско, човечанско, Богочовек Христос је живео у овом свету у простоти и чистоти. Христос нам је казао да је мудрост бити у простоти. Када данас кажемо да је неко прост човек то подразумевамо да је нешто ружно. Прост је онај који не греши. Апостол Павле каже “Ми смо луди Христа ради”. Ми луди што ревнујемо за Христа а ви мудри што прогоните Христа. Ми луди што живимо по науци Божијој а ви Јеванђеље Божије протерујете”.

Преосвећени се дотакао савести људске и како ми њу треба да проверавамо:

“Дакле, треба живот свој да проверавамо, а најпре своју савет. Наш народ каже за савест да је она неумитни судија. Тј. не можеш да га подмитиш. Савест стално куца уколико је нисмо успавали. Савест своју Њиме, тј. Христом треба да преображавамо и обожавамо самим Богом. Без Њега, Христа и савест људска је наказна по речима Оца Јустина, и таква савест постаје слепи вођа и води нас тамо где не треба да идемо. Само освећена Христом савест је вођа ка ономе што је божанско, вечно, и када нам таква савест сведочи да живимо међу људима у простоти и чистоти Божијој у благодати Божијој. Тек онда можемо сматрати да смо заиста Хришћани, да смо заиста Христови и Божији. То је слава и хвала који никакав зао дух не може одузети. Зато молимо се Богу да имамо чисту савест. Ко има чисту савест он чисто и говори и мисли, он чисто и ради.

Ако проверимо у каквом је стању наша савест проверићемо и наша дела, веру, онда ћемо да проверимо и наше срце. Ко је у срцу? Бог или онај други? Будимо Богу благодарни што нам је Бог дао себе, будимо Богу благодарни што нам је дао Цркву своју као тело своје, да Цркви служимо и да захвалимо Богу што нам је дао могућност покајања. Човек не може да живи а да не греши. Зато му је потребно покајање. Покајање је уствари исправљање, поправљање, оно истинско. Покајање није тренутак, то је процес. Зато живимо са Богом и са Црквом, молимо се Богу да толико колико имамо чисту савест, како бисмо се оправдали и пред Богом и пред људима.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете Литургије Преосвећени је причестио верни народ и поделио свој очински благослов.

ђакон Александар Ђорђевић