После прочитаног јеванђелског зачала, преосвећени владика се обратио беседом верном народу рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, из данашњег прочитаног Апостола чули смо многе и многе поуке светог апостола Павла како треба да живимо и у овоме и у ономе свету. Поуке од које нам зависи, ако их испуњавамо, миран живот и богоугодан живот, живот по Богу и живот по Јеванђељу. Зато, између многих данашњих поука запала ми је једна дивна реченица светог апостола Павла у којој он каже и пита се: “Шта ћу чинити? Молићу се Богу духом али молићу се Богу и умом. Хвалићу Бога духом али хвалићу га и умом. “ Основна поука ове реченице светог апостола Павла јесте да , у ствари, и дух и ум живе молитвом. Како кажу Свети Оци, молитва је побожан разговор душе човекове са Богом. Ако човек не разговара са Богом кроз молитву он се и не моли. Он онда разговара на свој начин са другим и зато молива је садржај нашега живота. Права и чиста молитва, молитва која излази из душе је она молитва којом смо ми научени од самога Господа Исуса Христа и она молитва како нас уче Свети Оци да се молимо је права молитва. Права молитва јесте да ми држимо свој ум и свој дух молитвом за Бога. Дакле, дух човеков и ум човеков једино молитвом налазе свој прави и вечни пут и кроз овај пут и кроз онај свет, управо, задобијају божанске силе да би се осветили и обожили и оспособили за рађање и творење онога што је божанско, онога што је бесмртно и вечно. Молитвом се осмисле и дух човечији и ум човечији јер добијају свој божански смисао, а аве дотле и дух и ум човеков се ломе, како каже један свети отац, под бременом постојања. Без Духа Светога дух човека се распада и расипа кроз грехове и прелази у небиће, а Бог је нас из небића вратио у биће. Ако човек не жели да буде биће Божије он ће бити небиће Божије, а то небиће неће Бог препознати. Он нас препознаје управо ако ми целим својим бићем стално упиремо ум и дух свој ка БОгу помоћу молитве. У Духу Светоме је све благодатно јер њиме бива наше очишћење и наше освећење, и наше охристовљење и обожење, како је то често писао и говорио свети Јустин ћелијски. Зато се молитвом дух наш усавршава. Када је ум човеков чист онда су њему чисте речи и мисли и све му је чисто. Не види прљавштиону јер је у чистоти и њему се гади да се врати и погледа нечистоту. Када је човеков ум чист прво што види је Бог. Осећа Бога. Када је ум човеков прљав ништа чисто не види. За њега је све прљаво само је он себе сматра чистим. Прљаво и мисли, прљаво и говори. Из њега говори његова гордост. Из њега говори његова сујета. Он, човек са прљавим умом, не зна да разликује шта је добро, а шта зло јер не може да разликује шта је чисто, а шта нечисто. Он се утопио у свој животни муљ и њему је тамо лепо. То је оно што каже апостол Павле: “Свиња се окупала па се у блату ваља”. Што си се онда купао ако се враћаш у блато? Ми се купамо да се чистимо. Као што треба да чистимо прљавштину свога тела тако треба да чистимо прљавштину своје душе. Да чистимо себе изнутра, а то не можемо ако немамо чист ум и ако нам дух није чист. Ако дух није чист у нама онда у нама нема Духа Божијега јер у чистом срцу је Бог; у чистом срцу је Дух Свети; у чистом срцу је чиста молитва. Не испуни ли човек ум свој божанским силама, не обожи ли га, он је непознат и странац самога себе јер не види себе у чистоти већ у прљавштини. А шта може да види човек у прљавштини? Можемо ли да видимо нешто у мутној води? Не можемо. Можда можемо нешто мало да назиремо али да видимо чисто не можемо. Зато нам треба чистити се, а ми се чистимо подвигом, молитвом, покајањем, Светим Тајнама и светим врлинама. Ако се дух човеков не обожи он не зна ни шта је ни откуда је ни ради чега је. Изгуби човек онда компас и циљ, изгуби и смисао живота и никад неће доћи ка циљу. Тек када се одухови наш ум Духом Светим, дух људски сазунаје себе и своје место у свету и међу стварима и међу бићима и своје место према Богу. Дух и ум човеков су духовни дарови Божији само је питање на шта ми своје дарове употребљавамо. Стога, можемо и поставити питање како треба употребљавати духовне дарове? У томе нам је пример, управо, свети апостол Павле, као и светитељи Божији. Апостол Павле је све духовне дарове употребљавао на изградњу Цркве тојест на спасењу ближњих. Црква је заједница. Црква је Тело Божанско, браћо и сестре. Преко тих ближњих Апостол је радио и на себе самог јер себи се иде кроз ближњега. Отуда, најкраћи пут од тебе ка теби јесте у ствари Бог и у Њему је и кроз Њега, управо, тај твој ближњи. Ми никада не можемо доћи ксеби ако не будемо ишли ксеби Богом и кроз наше ближње јер преко другога долазимо до Бога и до другога долазимо преко Бога. Зато ни једно моје добро, које ја мислим да је добро или убеђен сам да је добро, оно није бесмртно и вечно ако најпре није добро за мога ближњега. Шта ће ми богатство и знање ако ме оно одвраћа од ближњега. То богатство и знање најчешће зна да нас врати у гордост. Дакле, истинско добро је увек шире од човека, то треба да знамо, односно широко као Бог, а Бог је велики. Бог је несместив. Он је већи и од небеса и од свега. Ако нечисте мисли бораве у уму нашем, ум се дави у злу, мраку и покварености. Покварени ум све покварено види и проблем је што не проверавамо у чему се састоји мој дух. Ка чему је усмерен дух мој? Покварен ум је најстрашније чудовиште у нама. Зато треба ум да бистримо молитвом, постом, бдењем, вером.

Молимо се и духом и умом, како каже свети апостол Павле, да се избавимо од зла али треба да сагледамо да у нама има зла. То зло да покушамо да лечимо јер ако се не лечимо онда ћемо од зла ићи ка злу. Ако га лечимо, ми се чистимо и онда ћемо из прљавштине ићи у чистоту. Онда ћемо достићи да нам срце буде чисто, ау чистом је срцу Бог. У чистом уму је Бог. Дакле, да се молимо, браћо и сестре, да се избавимо од зла и тек ћемо онда сазнати како је лепо када ум и дух наш прбивају у молитви и како молитва обогаћује наш дух и наш ум. Зато се у једној молитви, у црквеној песми, молимо да Бог просветли наш ум или како још каже: “Расејани мој ум сабери Господе”. Расејан ум не може да нас доведе до Бога. Расејан човек није целовит човек. Он је располућен човек. Зато, браћо и сестре, да се молимо и духом и умом и да хвалимо Бога духом и да хвалимо Бога умом, а то ћемо моћи ако се трудимо да очистимо и свој дух кога смо испрљали нечистим мислима, речима, делима и ако смо очистили срце своје да се у њега Бог настани. Кад се Бог настани у срце наше божанско, све усхићено, све радосно. Онда тек видимо колико је важна хришћанска врлина смирење јер све се то кроз смирење усељава, а не кроз гордост. Зато је и Господ рекао да се Бог противи гордима, а смиренима даје благодат. Нека вас благодат Божија чува и да се очистимо и умом и духом.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.