После прочитаног јеванђелског зачала, преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

“У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, из данашњег прочитаног Јеванђеља чули смо како су ученици Христови питали Христа ко је највећи у Царству небеском. Несумњиво, Апостоли Христови, који још нису били просвећени Духом Светим, размишљали су људским разумом и схватањима. Сматрали су, као и сви ми људи што волимо најчешће да се истакнемо и да добијемо нека посебна места, тако су и они мислили да је баш то што су они уз њега и да њима следује Царство небеско. Господ хоће да их спасе те сујете и гордости и на њихово питање Господ одговара да је дете највеће у Царству небеском. Зато и каже: “Дозва исус дете и постави га међу њих ирече им: Заиста вам кажем, ако се не обратите и будете као деца нећете ући у Царство небеско”. Шта би ово значило, браћо и сестре? Да ли заиста Господ од нас старијих тражи да се вратимо у оно детиње стање узраста? Не, него да се вратимо у стање дечије незлобивости. Дете је још неогреховљено и чисто. Дете нема мржње и ако се наљути оно се брзо одљути. Чак и ако га изгрде родитељи то дете заборави брзо и одмах трчи и грли своје родитеље за разлику од нас старијих који памтимо зло. Који, ако нас неко увреди и повреди или каже неку ружну реч, ако нас неко поучи, ми то памтимо односно злопамтимо и нећемо томе да опростимо зато што нам неда гордост и сујета. Зато треба да се враћамо у такво размишљање безазлености као што су деца безазлена. Зашто Христос каже да су деца та која улазе у Царство небеско? Опет ћу поновити, зато што дете није искварено, а није искварено зато што није огреховљено. Што има то неограничено поверење у родитеље и тиме и нас Господ хоће да учу. Да имамо и ми неограничено поверење у Бога. Имате и такву врсту људи који кажу да имају потпуно поверење у Бога али не могу да имају потпуно поверење у другог човека. То није добро зато што до Бога управо долазимо преко другога без обзира какав је тај човек. Да ли је он праведан или грешан он је икона Божија. Бог не дели себе па да даје себе само праведницима, а да осуђује грешнике. Не. Он подједнако воли свакога човека без обзира ко је и шта је. Воли га до сржи зато да би тај човек, и ако је најгори, осетио љубав Божију. Да га Господ љубављу својом греје и грли неби ли и он прстао да буде злобан и пакостан. Дете нема у себи гордости зато што се на њему осећа тај дах Божији и дах светлости Христове која обасјава свакога човека који долази на свет, како каже Јеванђеље. Ако човек не поврати себе у то логосно стање, ако не избаци из себе властољубље, грхољубље. Ако са свога лика и своје душе не опере муљ и нанос страсти и порока неће да уђе у Царство небеско. Значи нама треба преображај. Да се мењамо.

Ко је највећи у Царству небеском још осим детета? Човек смирене вере и живота. Свети Оци под дететом разумеју људе смирене. Људе смиреноумне. Они су у ствари највећи у Царству небеском. Који умују умом Божијим, а не својим. Човек који умује својим умом неће далеко да стигне зато што све гледа кроз свој ум, а прво се није потрудио да има смирења и молитве да ли му је ум чист. Ако је наш ум чист онда су нам чисти и речи и дела али ако је наш ум прљав, у смислу да мудрује, од тог и таквог мудровања нема нам спасења. Почетак мудрости је страх Божији. Страх да се не огрешим о Бога и да не осуђујем Бога и другога. Онај који нема страха Божијега у себи нема ни смирења. Он увек, када му се укаже на његов недостатак, побесни. Дакле, браћо и сестре, који прима, каже Христос, такво дете у име моје мене прима. То значи да који једног од оних који су се вером у мене обукли, каже Христос, унели мене у срце своје и постали управо деца незлобивости. Нема сумње, сваки следбеник Христов је у ствари дете Божије јер чим следујемо Христа онда значи да ми слушамо Христа, ми се угледамо на Христа и на све оно што је Христово. Угледамо се на смеирење јер најбољи образац смирења јесте Господ наш Исус Христос. Њега као јагње воде на заклање, а Он трпи и подноси. Пазите тог смирења. Ево, видите. Христа воде на заклање, а Он смирено, а ја не могу да отрпим неку реч коју ми је неко упутио. Онда погледајмо јесмо ли хришћани. Христос је рекао ако се не вратите и не будете као деца нећете ући у Царство небеско. Христос истиче већу потребу за васпитањем овде, чак више старијих него деце. Јер ако старији нису васпитани како ћеш да васпиташ децу. Учитељ си, а ниси васпитан и немаш смирења, како ћеш да научиш децу смирењу. Дакле браћо и сестре, Христос нам показује метод како треба старији да се васпитавају. Да се угледају на незлобивост деце и безгрешног детета. Да се угледају на Христа. Да се угледају на светитеље угоднике Божије и праведнике Божије. Он је рекао и како треба и децу васпитавати. Опет врло просто. Пустите децу нека прилазе к мени јер је таквих Царство небеско. Е то је оно најстрашније. Ако ми старији бранимо деци да приђу Христу или сам ја замислио да моје дете има да прилази Христу како му ја кажем. Јеси ли ти проверио себе? Јеси ли и ти уз Христа или си само оставио да се надмудрујеш. Не можемо да тражимо од деце да буду васпитана ако нисмо ми старији васпитани. Ако родитељи нису васпитани ко ће да им васпита децу? Онда такви родитељи пуштају децу да их улица васпита зато што деци нису дали смисао живота. А дете, безазлено, трага за смислом. Мало је и незлобиво али има боголику душу. Душу која је богочежњива и тражи Христа. И сад ми му стајемо на пут да оно нађе Христа управо на путу те своје незлобивости и поверења. Рекао сам да деца имају неограничено поверење у родитеље али је страшно када родитељи се поигравају са тим поверењем деце. Онда више деца неће да верују родитељима. То онда није породица. Породица је када ми имамо поверења у Бога али имамо поверења и у оне који су око нас и са нама. Само нека деца приђу Христу, то је оно што је важно, а све остало је Христово дело. Он ће их научити. Он их учи. Деца која нису оптерећена лакше уче за разлику од нас који смо оптерећени свим и свачим, првенствено собом али никако да приметимо да смо оптерећени собом већ све мислимо да нас други оптерећује. Идемо до тог стања да кажемо кад би онај други поред мене био бољи и ја би био бољи. Не чекај другога да постане бољи него се прво ти и ја потрудимо да будемо бољи и да тиме будемо пример онима који су са нама и онима који су око нас. У присуству Христа и деца и ми старији не само да ћемо се научити него и оснажити јер Христос не учи само него даје и благодатну духовну силу да ће деца и ми извршити оно што нас Он учи , а то су оне праве хришћанске врлине које нас доводе у Царство небеско. Треба да се учимо и од праведника и од неправедника. Треба да се учимо од деце како је та дечија незлобивост велик. Како је та дечија љубав велика јер она личи на божанску љубав која воли све, а дете свакога воли. Дакле, да се потрудимо да будемо деца не по узрасту него по незлобивости и да се ми старији чувамо саблазни. Да не саблажњавамо децу и другог. То се односи на свакога од нас. На мене као свештеника, на родитеље, на свакога.

Да се помолимо Богу и да схватимо да треба више да говоримо Богу о деци него деци о Богу. Можда је ово збуњујуће што кажем. Када говоримо деци о Богу ми се онда молимо Богу да нам помогне да будемо прави васпитачи. Нека нам Господ помогне и да размишљамо о овом данашњем Јеванђељу и овој реченици ко је највећи у Царству небеском где Христос одговара да је то дете. Дај Боже да ми будемо деца по незлобивости. Дај Боже да будемо деца по љубави. То треба да преносимо на децу јер оно што усадимо у детедок је у породици је оно што га прати целога живота. Ако му ту клицу вере, љубави, наде, смирења укажемо и сведочимо кроз живот ће оно то још више да усавршава али ако му дајемо оно друго онда ћемо морати да се чупамо за косу па да кажемо: “Шта је овом детету и што је овакво?”. Врати се уназад па види како си васпитавао децу. То се односи на родитеље по телу али односи се и на духовне родитеље. Врати се уназад и прегледај. Прво, погледај у каквој је атмосвери домаћа црква док мајка у утроби носи своје дете. Ако је та породица у миру, љубави и смирењу то дете се храни још од утробе. Давно је то било, чули сте за дивног и великог човека Владету Јеротића, често је био наш гост у манастиру Студеница. Негде сам прочитао како се родило дете нервозно. Питам: Професоре, јел то могуће? Каже: Јесте. Зато што је нервозно било у утроби матере своје. Зато што није била хармонија у породици него је била нервоза и напетост, а дете се храни преко пупчане врпце. Када су светог Јована Златоустог питали неки родитељи да ли је време да почну са васпитањем детета. Он их пита: “Колико ваше дете има година? Кажу: Четрдесет дана. Нисте пре преузимали ништа? Кажу: Не. Закаснили сте.” Никад није касно да се исправи. Никад није касно да будемо бољи родитељи и духовни и телесни. Никад није касно да будемо бољи људи али нам зато треба моћ и сила Божија. Треба нам благослов Божији. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.