Беседећи Владика је рекао:

“Данашње Јеванђеље каже како је Господ рекао да ако ко хоће да иде за њим да узме свој Крст и пође за њим. Господ никога не приморава да узме свој Крст. Свакоме даје слободу и зато каже “ако хоће” да иде за Њим. Господ нам даје слободу да ли ћемо живети са Христом и са Црквом или ћемо живети против добра. Ми не можемо без Крста да будемо спасени јер и Он је преко Крста спасио род људски и ушао у Васкрсење. За нас је Крст знак преко кога се спасавамо. Крст наш је живот наш. То су наше невоље и страдања али и радост овоземаљског живота код свакога човека. Услов идења за Господом Христом је узимање Крста али како Господ каже: “Ако хоћеш!” Ако хоћеш да се спасимо да узмемо свој Крст и да га носимо, а ако нећемо онда нећемо знати ни шта је Истина, а шта није. Крст су наша страдања и невоље кроз које пролазимо и кроз које нас Господ у ствари води и много важније је да то препознамо као благослов свој ако га носимо са вером и са свешћу да ми нисмо презрени и одбачени, хендикепиране већ управо благословени крстом и да кроз невоље путујемо и крећемо ка Царству Небеском. Крст је наше знамење које открива и сведочи нашу припадност.

Светитељи, мученици, исповедници су носили свој Крст и сећали су се и размишљали о Крсту Христовом. Ко год је тако носио свој Крст је побеђивао. Сетимо се нашег новомученика Вукашина који је своме мучитељу рекао: “Ради ти синко свој посао!” Његов мучитељ није носио Крст. Другим речима Вукашин је рекао да са крсног пута не скреће, те да га је ту довео човекољубиви промисао Божији у који он уопште не сумња. Промисао Божији је кад нас ухвати радост и туга јер Бог увек промишља како да нас спасе. Вукашин је сведочио да кроз мучитеља и зло које му чини он види добро, вечно добро које он неће да види. Зато човек ако хоће он види добро, а ако не неће он не види.

Крст су наше невоље и страдања од којих ми клецамо а то нам је сам Господ Исус Христос исто показао носећи свој Крст од Преторије до Голготе. Тако и ми да носимо Крст свој са благословом и размишљањем да наш Крст придружимо Крсту Христовом и тада сила Христова улази у душе наше као што је ушла у душе светитеља, мученика и исповедника које Крст освећује. Кад се рађамо Крст призивамо, кад умиремо опет Крст призивамо. Зато наш народ каже: “Без Крста ни преко прага”. Демонска сила се ничега не плаши као што се плаши силе Крста. Зато кад се крстимо немојмо то радити онако тек успут. Кад се прекрстимо сетимо се да је на њему Христос био разапет, преузео и ослободио нас наших грехова. Зато се тада сетимо страдања и Васкрсења Христовог. Крст су заправо наша бдења, молитве, пост, подвиг и сви други благочестиви подвизи којима се тело смирује. Онда се оно покорава Духу Светоме. Ти подвизи су саобразни нашим снагама и моћима свакога човека и код сваког они су своји. Да узмемо подвиг и молитву по благослову онолико колико смо моћни да их носимо, а не да будемо снажни на почетку а после да падамо. Кад почнемо одоздо да се усавршавамо онда ћемо да узрастамо. Ако почнемо одозго онда ћемо падати . Ко ће нас онда подићи? Зато по благослову све чините да вам буде срећно и благословено. Хришћани кажу да без благослова не можемо ни умрети. Благослов није формалност већ живот. Свети Игњатије Брајчанинов каже: “Сујетан је и бесплодан је Крст твој ако се не угледа на Крст Христов.” Носећи своју муку и бол ми треба да размишљамо о Ономе који је ради нас понео Крст и да ту дистанцу умањујемо и да се приближавамо Христу. Кроз невоље ми треба да усвајамо Крст Христов и Христа и да постанемо причасници његове судбине на Земљи на Небу, јер нам преко Крста Господ открива своју савршену љубав.

Ничим нас Господ није тако пригрлио као преко своје Крсне жртве. Проверимо какао ми одговарамо на његову љубав својим Крстом и колико га усвајамо. У Крсту препознајмо не проклетство већ симбол оруђа Христос је осветио и дао му силу и моћ да буде хранитељ целе Васељене и то је знак нашег распознавања. То је благослов и богатство јер нам живот нуди и спасава од лажног живота. Тај Крст узмимо са благодарношћу и благословом и целивајмо га да га украсимо цветовима благодарења и славословима. Не тражимо од Господа од нас склони Крст свакодневни, већ тражимо силу, помоћ и благослов божији да можемо у духу трпљења и благодарења да га носимо. Што узвишеније носимо свој Крст бићемо ближи Господу. У Царство Небеско не можемо ући без Крста. Зато Господ каже: “Ако ко хоће да пође замном нека узме свој Крст.” Зато Крст свој носимо у смирењу колико нам је могуће. У својим страдањима видећемо промисао Божији. Зна Господ када треба да нам да радост, туги и сва у своје време и ми треба само да све то са вером препознамо и Крст носимо у смирењу да би Крст носио нас. И човек је када рашири руке у знаку Крста и страдања али и у знаку победе. Ако носимо свој Крст са благодарношћу и у смирењу онда ће и Крст носити нас. У свему треба да видимо промисао Божији да узмемо свој Крст и будемо спасени”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верног народа. Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице присутнима.