После прочитаног јеванђелског зачала од јеванђелисте Луке, преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, Господ у данашњем Јеванђељу нам каже да ко не носи крста свога и не иде за њим не може бити мој ученик. Дакле, ко не носи крста свога не може да каже да је Христов човек. Ко не носи крст свој у смирењу, опет, не може изнети свој крст животни. Не може човек, браћо и сестре, признавати, како кажу Свети Оци, Христа за Бога и ићи за грешним жељама срца свога. Поверовати у Христа значи одрећи се себе огреховљеног човека. То „себе“ обухвата све што човек носи у души, телу, срцу, савести и у вољи својој. Одрећи се себе, по светом Макарију Великом, значи одрећи се друге душе своје коју је у нама створио грех. Када се човек заиста одрекне своје грешности, грешног ума душе и воље и почне да живи правим хришћанским животом он стварно распиње себе односно тада он разликује најбоље у себи чисто од нечистога, грешно од негрешнога или како то каже свети Јустин ћелијски, разликује Божије од ђавољега. Човек је онда на крсту и то на свом крсту, браћо и сестре. Таквим страдањем и себераспињањем човек осећа како се чисти и тада човек распиње све своје грехе. Одриче се свог саможивог егоистичког живота. Одбацује своју грехољубиву самовољу и усваја све оно што Христос говори и што је потребно за спасење. Све ово чинити није лако. Све ово чинити изискује велики подвиг тако да у самоодрицању постоје два подвига. Први је подвиг узети крст свој и ићи за Христом, а други је ићи за Христом кроз Свете Тајне и Свете Врлине. Само тако човек изграђује себе у правог хришћанина. Знамо да крст није само симбол страдања него и победе и зато крст Христов треба да носимо као круну и да се том крсном круном подвизавамо. Христос нас је најбоље загрлио преко крста јере је на крсту приковао и грехе наше, ослободио нас преко крста, отишао у васкрсење и победио смрт. Зато, браћо и сестре, крстом се обнавља све што нам је потребно у животу. Зато је крст знак нашег спасења и знак нашег распознавања. Знак наше припадности. Све што је Христос учинио за нас и за наше спасење, почевши од оваплоћења па до васкрсења, Он је показао да нас више воли него што ми сами себе волимо. Да нас Он више воли него што нас могу волети родитељи наши. Зашто? Зато што је Бог љубав. Љубав Божија воли свакога човека, и праведног и грешног. Љубав Божија је толико велика да покрива све наше грехе али је зато потребно да ми на љубав Христову одговоримо нашом љубављу. Не можемо тражити љубав, а пружати мржњу. Не можемо тражити истину, а живети у неистини. Данас наша Црква прославља Светог Саву, Епископа горњокарловачког, великог мученика, страдалника. Оне муке које је он издржао су знане само Богу и њему. Издржао је муке зато што је узео крст свој и пошао за Христом, а свак који пође за Христом и иде за Христом, сваки који носи Христа у себи и крст у себи њему Христос даје моћи и снаге да победи свако искушење па управо и да живот свој положи за Христа, као што је то учинио Свети Сава, горњокарловачки Епископ.

Дакле, браћо и сестре, Господ од нас не тражи да узмемо Његов крст. Тежак је Његов крст јер је Његов крст за све нас. Да узмемо свој свакодневни крст и да све оно што нам и данашњи дан донесе то заиста и подносимо хришћански. Да тражимо помоћ Божију јер ми ни свој крст не можемо да носимо без помоћи Божије. Често говорим, једном приликом када сам био на Светој Гори питао сам једног великог духовника шта то значи носити крст свој. Он каже: Знаш оче, ко узме крст свој и носи у смирењу онда крст узме и носи њега. Заиста, справом Црква каже да је крст сила, спасење, да је крст украс и зато молимо се Богу да нам помогне да носимо свој свакодневни крст али да се и сећамо себе. Да преиспитујемо себе. Да се сећамо својих грехова и да се молимо да нам Господ да покајање. Да нам Господ помогне, браћо и сестре, да се очистимо и да се ослободимо самих себе јер док се не ослободимо себе, оног огреховљеног човека, не можемо носити крст. Господ је милостив и само треба да осетимо Његову љубав и Његову милост, да осетимо све оно што је Господ за нас учинио, а учинио је све. Дао нам самога себе. Носимо Христа у себи. Живимо Христом, живимо Јеванђељем, живимо Црквом. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.