Торжествености сабрања допринело је појање „Србских Православних појаца“ из Београда.

Надахнутом беседом Владика Јован поучавао је окупљене вернике протумачивши прочитано јеванђелско зачало:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сетре, нека је слава Богу у Тројици, који нас је сабрао у овом светом храму да се молимо Богу и служимо Литургују. Кроз давање себе да заблагодаримо Богу за сва добра која нам чини. Бог нам чини много више него што ми знамо и осећамо. Осећај вере да нам Бог помаже је веома важан. Да нас Бог не спасава и не помаже, шта би било од нас? Зато треба стално да будемо у вери и онда ће нас вера научити да благодаримо Богу. Вера је слична поверењу које имамо у некога човека кога волимо и који нам је нешто дао. Савест нас поучава да треба да бладодаримо на том дару и да му узвратимо. Ако дарове Божије скривамо и закопавамо, не умножавамо их, онда нећемо умети ни да благодаримо. Дар се не баца у запећак, већ се ставља на видно место, да бисмо се сетили онога ко нам је тај дар поклонио. Бог је свуда присутан. Када год се помолимо Богу он је ту. Иако га не видимо телесним очима, видимо га духовним очима. Питање је само да ли су наше духовне очи отворене или затворене? Што јевећа наша вера, то је веће и отварање наших духовних очију. Што је већа наша љубав према Богу, то је већа и наша љубав према људима. Зато треба да знамо какав је то дар телесног вида и колико је већи дар дуговног вида, којим видимо и оно што је телесним очима невидљиво. Морамо радити на отварању духовних очију, јер у супротном нећемо ништа видети сем овог овде овоземаљског. Али нас Бог није створио само за овоземаљско, већ за вечност. Овоземаљско је пролазно, иако нам је и то потребно. Тело не може без хране, а душа не може без вере, љубави, Светих тајни и врлина. Зато је и потребно да благодаримо Богу на сваком месту. Данас смо чули једно веома поучно Јеванђеље. Говори нам о једеној жени која је ушла у кућу Симона Фарисеја. Фарисеј је позвао Христа у свој дом из благодарности што га је Господ излечио од губе. Била је то заразна и неизлечива болест, а болесни су бивали изопштени из заједнице да не би заразили друге. Из тог разлога је фарисеј позвао Господа у свој дом да му заблагодари. Ова жена, која вероватно раније није чула за Христа, осетила је потребуда се сретне са Христом, да је он исцелитељ. Осетила је да треба дасе очисти, јер је била грешница. Купила је скупоцено миро, ушла у кућу фарисеја Симона где је владала губа и није се плашила да ће се заразити. Осећала је присуство Бога и да је у тој кући највећи Лекар душе и тела. Ако се зарази он ће је излечити. Она је стала позади и косом отирала ноге Господу. И Симон и сви који су били у кући одмах су почели дапрекоревају Христа. И сам Симон уместо да благодари он каже да је ово Христос, Бог или неки пророк, он би знао каква је ова жена грешница. Чудио се зашто Христос допуштада да му прилазе грешници. А Господ је због грешника и дошао. Грешницима треба спасење, праведници су спасени својимправедним животом. Господ на помисао Симонову прича ону јеванђелску причу о двојици дужника. Један је био дужан педесет, а други петсто динара неком поверитељу. Када нису имали даврате новац и један и други су затражили опроштај. А Господ пита Симона шта он мисли који ће више од ових дужника сада љубути Господа? Симон му одговара да ће то бити онај коме је више опроштено. Сада га Христос благо прекорева и каже му да му он откако је дошао у кућу није није ни ноге опрао нити га помазао мирисима. А ова жена је својом косом опрала његове ноге и помазала их скупоценим мирисима. Зато јој се опраштају многи греси, јер је велику љубав имала. Коме се мало опрашта, малу љубав има. Данашње Јеванђеље нам говори о љубави Божијиј према нама и о вери. Говори нам о љубави која опрашта до краја. Љубав Божија је толико великада опрашта свенаше грехе. Када то знамозашто се не потрдимо да на Божију љубав одговоримо нашом људском љубављу. Из овог поучног јеванђелског примера видимо да се опроштај који је ова жена добила расцветава у љубав коју је она показала према Христу, неупоредиво превазилазећи све оно чему се она могла надати. Љубав претходи праштању и праштање љубави. Ако некога волимо ми ћемо му и опростити. Ако не волимо онда не опраштамо. Ни Господ ни ова жена не дају Симону фарисеју одговор на његово питање. Али су одговор на његово питање љубав и праштање. Ово је неодвојиво једно од другог, као што су неодвојиви Црква и Христос. Ова жена је блажена грешница, која је нашла оно што није могла наћи ни на једном другом месту. Живећи грешним животом, осећала је да је нико не воли истински. А овде је осетила Божију љубав на себи. И она је била спремна да опрости свима који су се огрешили о њу, и да затражиопроштај од свих о које се она огрешила. Имамоисто такав пример љубави и вере у Светој Февронији коју наша Црква данас прославља. Она је пронашла Христа, као и ова жена грешница. Када је пронашла Христа њој више ништа није недостајало. Док је била грешница и трагала за овоземаљским благом, све је више чезнула и била празна. Можемо у овом свету имати све и новца и богатства и имања, али да смо опет празни. Само Христос све надомешћује. Од момента када је пронашла Христа, Света Февронија је почела да живи мудро. Сетила серечи Светог апостола Павла који је позвао хришћане да мудро живе, а не немудро. Све нам је Бог дао. Дао нам је живот и зато живот треба да живимо мудро, да га не прокоцкамо, проћердамо и преспавамо га. Живот намје дат да бисмо осећали радост и дар вечнога. Света Февронија је почела да живи мудро и по Богу. Стално је доливалауље вере, љубави и милостињеу своје животно кандило, не дозволивши да се упаљена Христова свећа угаси. У нама је Христос упалио свећу нашим рођењем и крштењем. Тај крхки пламичак који и ветар може да угаси штитимо и заклањамо својом руком. Ако ту свећу угасимо, дозволимо нечастивој сили да угаси свећу нашег живота, са чиме ћемо изаћи пред Христа? Света Февронија је имала дар милостиње да и другима помогне, да и други упале ту свећу коју су угасили својим нечасним животом. У томе је величина Божија, да је милостив. Не окреће нам леђа ни када погрешимо. Он иде за грешникомки трежи га и моли да се врати. Творац тражи створење. Видите то смирење. Ми хришћни смо позвани да живимо врлинским животом. То је живот Цркве, по Јеванђељу и светим оцима. Једна од многих врлина Свете Февроније била је и њено девичанство. Али она је схватила да ако само чува девичанство, то јој неће бити много од помоћи. Јер врлина никад не иде сама. Ако једну врлину усавршимо, она ће помоћи да се око ње нароје и многе друге врлине. Оно што највише треба да усавршавамо у нашем животу су молитва и вера. Не смемо дозволити да нас зло прожме и савлада. Зло се лако гнезди у нама, расте лако као коров на њиви. Коров брже расте од корисних бињака. Молимо се Богу да нас зло не прожме и не савлада. Да не ступи у нас никаква злоба. Много је зла у народу и горчине. Не смемо дозволити да у нас уђе мржња. Мржња је велико зло. Она ум и разум помути у човеку, тако да он не зна шта ради. Такав човек мисли да када чини зло да чини добро. Способност је волети Бога и другог човека. Способност да се радујемо животу по Богу и у Богу. Треба имати Хрита у себи и око себе. Тада имамо правог чувара, јер Бог неће да нико пропадне. Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. Када Бог то хоће, пожелимо и ми сами да будемо бољи. Онда ћенам Бог дати снаге и моћи да напредујемо у добру. Аконе напредујемо у добру, напредујемо у злу, сујети, гордости. Људи који су долазили Христу долазили су зарад оздрављења тела, а жена из данашњег Јеванђеља, тражила је да јој Господ исцели душу. Знала је да ако је душа здрава и тело ће бити здраво. Лакше се подноси и изранављено тело ако је душа здрава. Дух покреће тело. Ова жена јетражила исцелење и душе и тела. Када смо на Литургији треба да имамо то осећање да је Христос са нама, да је цело небо спуштено на земљу. Не бисмо имали потребу да кажемо да када бисмо видели Христа онда бисмо веровали. Ту је Христос. Само се труди да будеш јеванђелски човек. Бога види свако онолико колико верује у њега и коликога осећа у себи. Ако тако будемо долазили на Литургију онда ћемо чути тај нечујни глас Христов да идемо у миру и да нас је наша вера спасила. Вером нам је све могуће. Без вере је све тешко. Она нас подиже. Можемо поставити питање да ли је човек без вере прави човек? Наша је вера мала и молимо се Господу да помогне нашем неверју. Бивамо све оскуднији у вери и због тога ће нас задесити све веће невоље и патње и искушења. И онај који верује има искушења. Али он вером савлађује та искушења, вером се обраћа Ггосподу да га спасе од тих искушења. А Господ на нас неће послати никада више него што миможемо да поднесемо, јер нас Господ познаје боље него што ми саме себе познајемо. Неканам Господ дометне вере и љубави, али да се и сами потрудимо и да живимо бодро, хришћанским животом, да не будемо лењи и да се молимо за спасење.“

Литургијско сабрање је продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличио парох рудовачки протојереј Родољуб Војиновић са својом породицом и верним народом.