Чтецирали су: вероучитељ Стефан Спасојевић, Димитрије Јаковљевић и Никола Марковић.

За певницом су били оци храма Светога Саве јереј Иван Антонијевић и протонамесник Бранислав Матић који су одговарали на прозбе са верним народом.

По прочитаном Јеванђељу по Матеју, чији нам одељак говори да су ученици Јованови питали Христа да ли је Он „Онај кога чекамо?“, Преосвећени је протумачио јеванђелске речи подсећајући нас да су ученици Светога Јована са интересовањем и завишћу пратили чудесну делатност Господа Христа, како Он учи народ, исцељује болеснике, Васкрсава. Зато ученици Јованови нису могли да схвате да неко је већи од светог Јована Крститеља. Овде видимо једну љубав према Богу и према ближњима. Видимо једну смиреност. Није свети Јован казао „Ја сам већи од Христа“. Он их је послао код Христа да се они сами увере ко је Христос. Зато неће свети Јован да говори о Христу a oн толико зна о Христу. Зашто су ученици Јованови тако размишљали? Зато што су били поражени када су чули да Христос Васкрсава. Свети Јован неће да разуверава ученике у то већ их шаље Христу да им Он сам објасни о себи. Питајте га: „Јеси ли ти Онај Кога чекамо или ће неки други доћи? Јеси ли ти Месија који треба да дође на земљу и да спасе свет? Тј. да ли си ти заиста Спаситељ света? Овде видимо браћо и сестре да Св. Јован каже ученицима да питају ко је Христос? То пита онај који је крстио Господа Исуса Христа. Онај који је видео на реци Јордану да Дух Свети силази на Њега, и који је чуо речи Бога Оца. Дакле, пита онај који је рекао за Христа да Он треба да расте да се Јован умањује. Пита онај који је указао на Христа: „Гле јагње Божије који лежи да подигне цео свет“. Пита Јован не ради себе него ради својих ученика, да се они сами увере ко је Христос. Погледајмо смирење Христово кад су дошли ученици Јованови. Христос није рекао: „Ја сам Христос“, да тиме не саблазни те питаче, ученике Јованове. Христос самим питачима оставља да се из самих Христових дела сами увере и добију одговор, па им каже: „Идите ви код Јована и кажите Јовану мртви устају, болесни се исцељују, слепи виде, хроми говоре, дакле браћо и сестре, овим дијалогом између ученика Јованових и Христа и нама се даје та прилика кроз Цркву и историју, да се из дела Христових уверимо да је име Христово једино име на свету којим се можемо ми спасити. Нема другог имена којим се може род људски спасити до имена Господа нашега Исуса Христа. Тамо где је Спаситељ тамо је и спасење. Тамо где људи траже Спаситеља кроз молитву, смирење, они ће га осетити и видети. Дакле, Христа нема изван Цркве. То је оно што треба да знамо па тако ни изван Цркве нема ни спасења. Христос је оставио Цркву своју као Тело своје да се кроз Њу спасавамо. Док смо у Цркви овакви какви јесмо, докле слушамо Цркву имамо наду на спасење. Нисмо ли у Цркви, почнемо ли да мудрујемо о Цркви, почињемо ли да се уздижемо изнад Цркве познањем па макар то било и познањем теологије, ми онда нисмо у Цркви. Ми онда себе стављамо изнад Цркве. Бог је Јована послао у своје време да припреми род људски за Христов долазак у овај свет. Нас је Бог послао у ово време у које се ми налазимо да посведочимо Христа и наш живот у Христу да делима покажемо више него и речима да смо Христови. Сваки човек долази у своје време у време које га Бог шаље. Наше потомке послаће у оно будуће, али свакога Бог шаље у своје време. И зато је важно да препознамо време у којем живимо а препознаћемо време само кроз Христа и у Христу кроз Цркву Његову као Богочовечанско тело Његово. Бог шаље свакога од нас у своје време, који у Његово време буду постављени. А који је наш задатак? Да се спасимо да дођемо у познање истине да живимо истином и да се служимо истином а не неистином. Јер ако смо у Христу онда смо у Истини. Једино је Христос могао да каже: „Ја сам пут, истина и живот“. Другог пута ван Цркве нам којим бисмо се могли спасити. Зато не лутајмо не измишљајмо путеве по својој слабости, него молимо се Господу да нас упути на пут његов. Једино пут Христов, Јеванђеља уводи нас у Царство Небеско. Сваки други пут не уводи нас у Царство Небеско него нас уводи на пут таме.

Од нас зависи да ли иштемо оно што нам је најпотребније, да ли знамо где да куцамо браћо и сестре. На која врата да куцамо? Да ли знамо да тражимо помоћ? Помоћ тражи онај који има смирења онај који сматра себе слабим. Апостол Павле ће рећи: Кад сам слаб онда сам јак. Кад сам слаб да учиним зло другоме онда сам јак. Када не чиним зло другоме онда Дух Свети у мени и теби се обнавља. Дух Свети се учи и поучава како да живимо како да се понашамо како да заволимо Бога јер само кроз љубав Божију можемо волети ближње. Кроз ближње можемо да заволимо Бога. Нека нам Бог помогне да је Господ наш живи Бог, живи Спаситељ, да жели да се сви спасу и дођу до познања истине, кад је то Воља Божија, жеља Божија, ајмо да жељу и вољу Божију да претворимо у своју вољу. Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете Литургије, Преосвећени је причестио верни народ, и поделио иконе као благослов и сећање на заједничку молитву.

ђакон Александар Ђорђевић