Беседећи на 11.зачало Јеванђеља по Матеју, Владика Јован је рекао:
„Данас наша Света Црква слави Светог Кирила Епископа александријског. Великог човека, великог Мужа Цркве Христове или Великог Бранитеља канона и учења Свете Цркве. Човека који је својим животом заиста светлио најмање себи, а више онима који су поред њега. Заиста је Христос својим ученицима рекао: „Ви сте светлост света. Не може се град сакрити кад на гори стоји, нити светиљка ставити под суд, већ на свећњак да светли свима који су у кући.“ Хришћанин је тај који је светлост света. Речи се не односе само на апостоле или на онај народ када је Господ то изговорио него се односе на свакога од нас. Сваки хришћанин је позван да буде светлост. Зато је казано у Светом Писму: „Будите свети јер је свет Господ ваш Исус Христос.“ То не би смели заборавити да ми који носимо име хришћанско и живимо хришћанским животом, да смо свећа коју је сам Господ запалио у нама нашим рођењем и крштењем и да је призив наш да светлимо. Истина, ветрови дувају са свих страна и пламичак свеће је крхак и ако га не штитимо биће угашен. Тако и ми ако се не заштитимо Богом, Црквом и добрим делима ми ћемо се угасити. Ми нисмо створени да се угасимо већ да живимо. Не само речима већ и делима.
Ми смо хришћани послани у овај свет и трена да у мраку овог духовног света светлимо. Да светлимо у свету који у злу лежи. Ми смо подложни падовима и гресима и треба увек да се позивамо на Христа и питамо себе да ли ми имамо Христа у себи. Онај који има не светли само себи већ светли и онима који су око њега. Када је потребно да светлимо својим речима, а животом и умом да светлимо светлост јеванђеља и Сина Божијег. Ту светлост је проносио Св. Кирило Александријски.
Светлост означава чистоту, честитост, а то значи да треба да живимо у чистоти срца свога да живимо у труду и доприносимо заједници Цркве у којој живимо. Да у срце своје сместимо оно што је најсветије, а има ли ишта светије од Бога? Нема! Онда треба да светлимо али не да светлимо собом, већ да светлимо Богом. Да не мислимо да светлимо неким својим знањем, него да светлимо само Христом. Христос је тај који просвећује сваког човека који долази на свет али ако човек у својој гордости замени Христову светлост својом светлошћу, онда такав човек заиста брзо пропада. Нема ничег светијег од Бога, а светлост је божанско добро доживљено човеком. Светлост тела и светлост душе је Јеванђељски програм нашега живота. Ако човек нема програм он ни до чега неће доћи. Програм животни треба тражити кроз Јеванђеље и Цркву. Ако човек изабере неки други програм, на шта има право, треба да се запита да ли га он води ка добру. То је питање избора. Ако наш избор не води ка Христу, остаћемо у тами. Зато је хришћанин одговоран не само за себе већ за све чланове заједнице. Један члан породице не може да каже да га је брига за друге чланове. Ако тако каже, онда је себе осудио на пропаст јер није хтео да се потруди да помогне другим члановима породице. Један члан својим животом и друге побуђује на свети живот.
Чинећи света и богоугодна дела хришћани побуђују и друге да чине добра дела. Ми ћемо се својим делима оправдати али и осудити. То је наш задатак да би могли да сведочимо другима Христа, светлост Истиниту. Хришћани светим животом утичу на друге. Ваљан пример има много већу вредност од речи. Речи могу имати духовну силу само ако су спојене са добрим примером. Хришћанин који живи по Јеванђељу ће разликовати онога чије су речи спојене са делима или како каже наш народ: „Једно прича, а друго ради“. Добрим примером подстичемо и друге да добро чине као што је Спаситељ утицао на апостоле и у нашем животу је важно на кога се угледамо. Да ли изабирамо доброг, ваљаног и честитог човека или изабирам човека који нама одговара, односно нашим личним слабостима. Који ће уместо да нам упути конструктивну критику повлађивати, уваљујући нас у пропаст. Свети Оци кажу да добар пример делује тихо и неопажено. Хришћанин значи бити свет. Први хришћанин који су се сабирали у заједницу да ломе хлеб никада нису говорили да је ово моје или твоје, већ наше.
Наш позив је светлост. Човек је саздан да буде свет јер је таква воља Оца нашега који је на небесима. Светост значи чистота ума, душе и тела. Упражњавајући Свете Тајне ми освећујемо себе. Постајемо свети у својим мислима, својим речима, делима и тако се у нама освећује наше биће. Светост је воља Божија према нама људима. Бог од нас хоће светост. Светост је супротно стање од грешности, таме, мрака. Мрак мрзи светлост јер открива шта се у тами ради. Помолимо се Господу и рецимо „Господе просвети наш ум“. Када се ум просвети у човеку онда све у њему просвећује и освећује. Григорије Палама је говорио: „Господе, просветли моју таму“. Зато преиспитујмо себе да ли живимо у светлости Христовој или у некој својој лажној светлости јер ако је Христос у нама онда је светлост у нама. Помолимо се да осветимо и осветлимо себе да би се и други просветлили. Није наше да натерамо никога нити да му натурамо шта је Бог али је наше да пред сваким сведочимо Истину живећи у Истини и Светлости. Бог вас благословио“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након причешћа верног народа, Владика је поделио свој благослов и иконице присутнима.
протођакон Мирослав Василијевић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/9096-sveta-liturgija-u-staroj-crkvi-kragujevcu#sigProIdd42d380b0f