После прочитаног јеванђелског зачала, Владика Јован у својој беседи обраћајући се верном народу рекао је:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, ако бисмо се бар мало потрудили да испунимо речи Христове које чусмо, онда смо заиста решили све међуљудске односе. Онда бисмо решили и наше унутрашње односе. Ако бисмо примењивали ове Христове речи, онда се унутра у нама не би зачињало ништа што није добро и што би могло да штети другоме. Прво бисмо сагледали себе и доносили суд о себи, па тек онда бисмо могли да доносимо суд о другоме.

Зато данашње Јеванђеље почиње речима: “Не судите да вам се не суди, јер каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити; каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити“. Другим речима, ми волимо да судимо другим људима, а себи мало значаја придајемо. Да ли себе меримо Божијом мером, Јеванђељем и Христом? Ми треба да судимо себи, својим делима, а не ближњима. Не треба да са висине гледамо било кога, не треба да судимо брзо, што је опет наша људска грешка. Не треба да судимо пристрасно. Када некога волимо, њега нећемо лако осудити, док онога кога не волимо, онда ћемо му натоварити на леђа и оно што није. Не треба да судимо без љубави, немилосрдно, а у крајњој линији осветољубиво и злонамерно.

Ми не знамо све особине и животни пут сваког човека о коме судимо. Не треба да судимо намере срца других, већ да судимо својим помислима, да господаримо својим мислима. Зашто не треба? Зато што је, браћо и сестре, само један срцезналац. Он боље зна и моје и твоје срце, него што мислимо. Стално волимо да се загледамо у туђе срце, али ретко у своје. Свети оци кажу: “Уђи у своје срце и тамо започни рат“, јер се у срцу налазе и добро и зло; и љубав и мржња. Ако на том месту почнемо да водимо рат добра против зла, онда ћемо победити најпре себе. Онај који то успе, он неће осудити другога, јер је победио свој его, своју гордост и сујету.

Човек управо кроз ове особине суди другима. Ако на себе преузмемо суђење другима, треба да очекујемо да ће се и нама судити истом мером. Ту нам неће помоћи наша вештина речи да оправдавамо себе, видећемо своја дела. Бог ће опростити онима који опраштају другима и неће судити онима који не суде другима. Срце људско је велико попут безобалног океана и зато Господ каже да из срца излазе зе мисли. Човек толико зна да се упусти у своје мисли и да неку особу представи као злу. Када се осуди један човек, лако се прелази на другог.

Важно је да се молимо Богу и да господаримо својим мислима. Не требамо их препуштати тамо где ничега реалног нема. Немојмо се хранити својим лошим мислима. Од те хране ћемо се отровати и нећемо моћи да живимо. Када су нам мисли усмерене ка добру, то јест ка Богу, онда ћемо се сетити Христових речи у којима не осуђује непријатеље своје на Крсту: “Оче опрости им јер не знају шта раде“. То је могао да каже само Господ чије је биће у љубави. Онај који има љубави, неће ни непријатеља да осуди. Он својом љубављу прекрива и све недостатке другога. Зато је речено, покриј грех другога, па ће и Господ покрити твој грех.

Браћо и сестре, онај који воли Бога, мења се из корена. Такав човек проверава себе да се нешто није зачело у њему што је недолично и Бога и људи. Дакле, браћо и сестре, небески закон је непромењив. Све пресуде које смо изрекли другима пашће на нашу главу кад тад. Нема ниједне капи добра које човек учини, а да неће од Господа бити награђен. Награда нам је потребна више на небу, него на земљи.

Неки људи су спремни да заподену свађу због неких заиста малих ситница, а сами себи допуштају много више. Тај мали грех који други учини, још га више увеличамо, а свој грех смањујемо зато што немамо смирења, вере и љубави. Дакле, такви људи допуштају себи много што шта, али зато ускраћују другима. Они одлично откривају трн у оку другога, а не може да види брвно у свом оку. Нарочито се то дешава ако је човек опседнут собом. Чим другога не видиш, онда не видиш ни Бога.

Зашто нам Господ каже да не судимо другима? Зато што суд не припада човеку него Богочовеку. Наши судови су тако слаби и не могу да буду чисти. Зашто онда то не признамо? Богочовек зна шта је у човеку. Човек је ограничено биће у односу на Бога који је свезнајући. Њему су познате и најтананије мисли човекове, а не само дела. Оно што је у човеку сакривено, Богу је откривено. Пре него што кренемо да критикујемо другога, ставимо се на место те особе. Често неправедно судимо другоме, али мрзимо када други осуђују нас. Зато, погледајте људе. Они су углавном осуђени људима који су спремни да осуђују друге. Састају се не би ли критиковали друге, а не похваљивали. Од те хране умиремо и за овај и за онај свет.

Зато, браћо и сестре, човек у себи треба да има три призива. То су: не судите, тражите (куцајте), молите се. Ова три призива су била саставни део нашег владике Саве, коме данас обележавамо двадесет две године од уснућа. Без обзира што је прошло толико година, ми га осећамо присутним у целој Епархији шумадијској где је он ходао, молио се, често нама незнано, и сузе лио за добро свог народа и своје Цркве. Зато се и данас помолимо да га Бог насели тамо где праведници почивају. Верујемо да се Владика Сава сада моли за нас, али и ми се имамо молити за њега. То је наша духовна веза са мртвима. Немојмо их никад заборавити. Када се молимо за наше покојнике, ми их осећамо у близини својој. Хоћемо ли да се сетимо својих ближњих, само се помолимо и онда ће нам се осликати духовни лик те особе. Молећи се за своје претке, задужићемо и своје потомке да се моле за нас.

У Цркви је све прожето вером, надом, љубављу и молитвом. Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Блаженопочивши Епископ шумадијски Сава, био је други Епископ на трону Епископа шумадијских. Његово старање за спасење у Господу Исусу Христу свих људи, једино се може вредновати пред лицем Бога Живог кога је тако ревносно сведочио. Он је био човек отвореног духа, уман, радан, пожртвован, стрпљив пастир, спреман да саслуша и добро и зло, не штедећи никада ни време ни снагу.

Протојереј Срећко Зечевић