За благољепије сабрања били су задужени „Србски Православни појци“.
Окупљеним верницима Владика Јован богонадахнуто беседио:
„Помаже Бог браћо и сестре!
Нека је благословено наше сабрање у овом храму где смо дошли да се молимо Богу и својим молитвама умилостивимо Бога.Јер ако Бог није милостив према нама, тешко ћемо се спасити. Ми се милошћу Божијом спасавамо и она нам је неопходна. Потребне су нам Љубав и Милост Божија које и ми морамо да узвратимо другима. Без богољубља нема ни човекољубља. Често кажемо да волимо Бога, али не и човека поред себе. То је лажна, интересна љубав. Љубав божија све грли, све обухвата, излива се подједнако и праведнима и грешнима. Ми Свету Литургију служимо сви заједно, сви крштени, који живе крштењским и хришћанским животом. Ко је крштен, њему не приличи да не буде добар човек и да чини зло, да оговара другога и осуђује. Верујући човек о другоме говори лепу реч и зна да ће и други о њему рећи лепу реч. Често мислимо да када говоримо ружно о другоме и осуђујемо га, да ће нам други узвратити милошћу и љубављу. Тако не бива. Што сејемо, то и жањемо. Ако не тренутно онда када за то дође време, када изађемо пред лице Божије. Зато се трудимо да чинимо добро. Добро чинимо да нам се не досади, поучава нас и апостол Павле. Он нам то каже јер зна наше људске слабости. Лако се задовољимо са оно мало добра које смо учинили. Али добра никад довољно, а зла је и једна кап превише. Зато се сабирамо у Цркву да прослављамо Бога. Васцела Православна Црква је прошле недеље прославила највећи празник Педесетницу, Тројице, Духове. Овај празник, кажу свети оци је круна свих празника. Тада се довршило целокупно дело спасења рода људскога, од оног тренутка када је Господ дошао на овај свет, живео са нама, био разапет од људи који нису могли да осете љубав Божију, и да буду срећни, благословени и благодарни, што је Бог међу њима и нама. На његову љубав они су одговорили мржњом. Човек је толико далеко отишао, да је за љубав Божију која је свела Бога на земљу узвратио мржњом. Ми смо лик Божији и то морамо имати стално на уму да не смемо да га потамнимо. А потамњујемо га слабом вером, па уместо добра почињемо да чинимо зло. Створени смо по слици и прилици Божијој. У дану Свете Педесетнице испунило се све оно што је Господ рекао. Обећао је својим апостолима, приликом Вазнесења, да их неће оставити. Апостоли су били тужни и молили Господа да их не остави. Он им је рекао да је боље да оде, јер ако он не оде неће им доћи други Утешитељ, Дух Свети, Треће Лице Свете Тројице. То се на дан Свете Педесетнице испунило. Дух свети сишао је на апостоле, који су просвећени Духом Светим проповедали Јеванђеље Христово. Том проповеђу су утврдили Цркву и зато је овај празник рођење Цркве, али и наше рођење. Ми смо Духовно рођени. Примамо Духа Светога, на првом месту у Тајни Крштења и зато треба да га чувамо у себи. Не смемо дозволити да наш дух замени Духа Светога. Да не буде дух овога времена у нама, него Дух Свети који просвећује и освећује, који сваког човека упућује не праву истину. Дух Свети је посветио апостоле, али освећује и нас. Човек без Духа Светога је само спољашња слика човека. Његова унутрашњост је празна. Грамзив човек, који граби само за себе, је духовно празан. Он мисли да ће на материјалан начин моћи да испуни себе. Такав човек вечито остаје празан и гладан, је неће да узме праву храну која испуњава биће, а то је храна Светог Причешћа. Поред телесне хране којом одржавамо тело, потребна нам је и духовна храна. Зашто онда заборављамо духовну храну и душу своју? Душа се храни Светим Причешћем. Тако како телесну храну једемо често, тако је потребно и духовну храну да узимамао често, да се често причешћујемо, јер душа стално тражи да се сједини са Богом. Душа стење у нама што смо је стеснили. Она је богочежњива и подстиче и тело да чезне за Богом. И тело и душа су за Господа. Литургију почињемо молитвом Духу Светоме „Царе небески...“ молимо се и кажемо: „Царе небески, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда присутан и све испуњаваш, Ризнице добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше.“ Нама је потребна и телесна и духовна чистота. Телесно се чистимо хигијенским средствима, а духовно нам је Господ дао средства којима можемо да чистимо душу своју. То су Свете тајне: Причешћа, Покајања... Нама је потребно да се кајемо, да би Дух Свети, који је чистота, остао у нама. Чисто се не ставља у нечисто. Неће Дух Свети да борави у нечистом срцу. У срцу које стално оптужује друге и окривљује их. Треба да чистимо своје срце да би се у њега уселио Бог. Благо онима који су чистог срца, јер ће они Бога видети. Бог нам је дао и телесни вид. То је драгоцен дар како и живот који нам је Бог даровао. Живот нисмо сами себи дали, добили смо га од Бога преко наших родитеља. Бог нам је дао себе, да се сјединимо са њим, а са њим се најприсније сједињујемо у Светом Причешћу. Зато се молимо да Дух свети уђе у нас и да нас очисти. Сви смо грешни, али то не признајемо, грх и грешку. Стално тражимо оправдање за себе и то је својствено греху. Последица греха је смрт и душе и тела. Зато нам је потребна утеха. Божанска утеха. Теше нас и људи, али нас не могу у потпуности утешити, јер су и они слаби. Добро је када се осети невоља другог човека, па га теше. Апостол Павле каже да нам се да Дух мудрости и откровења како бисмо спознали Бога. Ми који смо испуњени Духом светим и живимо Духом светим, нама Дух свети открива тајну Свете Тројице, тајну и овога и онога света. И овај свет је велика тајна, а каква ли је тек тајна онај други свет? Тај други свет треба стално да имамо у свом уму и пред својим очима. Свет ћемо променити, али се морамо запитати хоћемо ли заслужити тај други свет и да ли ћемо бити са Богом, или ћемо овај свет искористити само за уживање? Ако се определимо за ово друго, онда дух овог времена влада у нама, а не Дух Свети. Дух овог времена нам каже да је на овом свету све и свја. На овом свету се рађамо, на њему и умиремо и после овога света нема ништа. То је тешка заблуда. Да наш живот траје и триста година, а не траје толико, све је то ништа наспрам вечности. Бог нам је дао овај свет да већ у њену стичемо онај непролазни свет. Од начина нашег живота у овом свету зависи како ће нам бити у оном свету. Хоћемо ли бити са Богом, Мајком Божијом и светима или у друштву нечастивог који никоме, па ни човеку, не жели ништа добро. Зато ђаво и насрће на човека и подмеће му, да би нас убедио да Бог не постоји. Када нас убеди да Бог не постоји, онда губимо стид. А наш народ је лепо рекао да ко се Бога не боји и људи не стиди, тај све ради на зло. Што је душа у телу, то је Дух Свети у Цркви. Он води и руководи Цркву. Зато је Црква непогрешива. Ми људи у Цркви смо грешни, али долазимо у Цркву као Духовну болницу да тражимо лек за своју бол. У Цркву треба да долазимо са смирењем и молитвом. У Цркву треба да долазимо са покајањем, а не гордошћу. Бог је наш Лекар, Он је свезнајући и свеприсутан. Не можемо га преварити. Он је Љбав и љубављу покрива и грешне и праведне. Држећи се заповести Божијих и живећи јеванђелским животом, човек у себе прима Духа Светога и он се разлива по целом Бићу људском. Некада смо срећни без икаквог разлога. Вероватно су то они тренутци када потиснемо духа овога света из себе и пустимо Духа Светога да превлада у нама. Бог нам је дао да одлучујемо хоћемо ли живети духом Светим или Духом овога времена, хоћемо ли се спасити или нећемо. Дао нам је Бог разум да расуђујемо, хоћемо ли чинитин зло или добро. Човек највише личи на Бога по слободи. Зато је страшно када човек злоупотреби слободу и мисли да може да говори и чини шта хоће. Наш народ то лепо каже да можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш. Није у нашој моћи ни колико ћемо живети, јер нисмо сами себи дали живот. Видели смо каква је несрећа задесила наш народ са овим трагедијама. Зашто се то догодило. Зашто су таква зла учињена? Не можемо само ни децу окривити за све. Да су били правилно васпитавани то се не би догодило. Породица је основна ћелија, мала Црква. Зато што нису васпитавани у топлини породичне љубави, нису научени шта је смисао живота, зато се овакве трагедије догађају. Да нас Дух Свети утеши и очисти, да нам улије што већу веру. Данашње Јеванђеље нам каже да ко иште од тебе, подај му. Господ нас тако учи да је невоља сваког човека и моја и твоја невоља. Да пружимо свакоме оно што можемо, без обзира ко он био, верник или неверник, грешник или преведник. Да му прружимо оно што смо примили од Бога, а од Бога смо примили све, благодат и Духа Светога. Ако живимо том благодаћу и Духом Светим, онда ћемо свакоме имати шта да дамо. Не можемо се стално изговарати како ни сами немамо шта да дамо другима. Ако немаш кошуљу или кору хллеба, имаш молитву за ближњег. Господ каже да љубимо и непријатеље своје и да благосиљамо оне који нас куну. Слаби смо људи и тешко да ово можемо да прихватимо. Како да волим непријатеље? Како? Лако, ако имамо љубави Божије у себи. Онда ћемо лако волети и непријатеље. Како да благосиљам оне који на мене ииду каменом, а ја да им узвратим хлебом? Погледајте човека са ким се дружи и одмах ћете проценити какав је тај човек. Непоштен, лопов и пијаница се не дружи са поштенима, јер се свако окружује онаквима какав је он сам. Када би човек ушао у своје срце, видео би какао је оно налик океану без обала. У срцу човековом је све, и љубав и мржња, и Бог и ђаво. Потребно је да ослободимо себе од себе самих. У томе нам највише помаже вера. Ослободимо се од гордости, сујете, нечистоте у нама. Не видимо то али осећамо овај терет на себи. То је зато што се нисмо бавили собом, али смо се бавили животима људи око нас. Осуђивали смо друге, али се нисмо бавили покајањем. А Јеванђеље нам каже да не судимо другим, јер каквим судом судимо и нама ће се тако судити. Данашње јеванђеље се завршава једном дивном поуком која каже да будемо савршени као што је Отац наш небески. Колико је то висока лествица усавршавања. Ми не можемо постати Богови по суштини, али можемо постати богови по благодати и то само ако благодаћу и Духом светим живимо и предамо се Духу светом примимо га и сместимо у себе. Ван Бога и Цркве нема Истине.“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице присутном народу и деци. Сабрање је завршено трпезом љубави коју је за окупљене приредио парох јунковачки протојереј-ставрофор Радован Марковић са својом породицом.
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/9069-arhijerejska-liturgija-u-hramu-silaska-svetog-duha-u-junkovcu#sigProId2e3027beea