Саслуживали су архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Синиша Марковић, јереј Ненад Милојевић, јереј Дејан Марковић и протођакон Иван Гашић.

Чтецирали су ученици богословије Василије Тешић и Ђорђе Милутиновић, а за певницом су појали Србски православни појци из Београда.

Након прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени Владика је у својој беседи рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, данас овај храм, ова црква у којој смо се сабрали, слави велики празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа на небо. Славимо онај свети догађај који се збио после четрдесет дана по васкрсењу Господа нашега Исуса Христа. Овај празник наш народ још зове и Спасовдан, са правом, јер овај празник је спасење не само једном човеку већ целом људском роду. Зато цео православни род и православни свет слави данашњи дан. Овај празник говори речитије од сваке помисли, речи и могућности да се опише шта то значи славити Христа, његово јеванђеље, и славити Спасовдан као заједничку славу.

Тамо где је Спаситељ тамо је спасење. Зато и сваки човек који носи Спаситеља у себи и живи јеванђељем, тај ће бити спасен. Када славимо било који хришћански празник као појединци и као породице, ми уствари пројављујемо и потврђујемо пред читавим светом шта је наш систем вредности. Како и на који начин верујемо, шта је то што опредељује наше стазе, наше кораке, наша размишњаља, наше речи и дела? Без познања система вредности браћо и сестре, може ли се човек назвати човеком? Славећи Спасовдан јасно је да је јеванђеље Христово управо тај систем вредности из ког извире све то што јесмо, и све што имамо у исто време, да је то систем вредности који је у прошлости обликовао наше народно биће, нашу културу, обогатио нашу науку и стваралаштво. Дакле, све оно што јесмо, све оно што имамо, све је прожето јеванђељем Христовим. И зато, ако у нама нема квасца јеванђелског, онда у нама нема ни јеванђелског живота. Зато са правом можемо рећи да је систем вредности који извире из јеванђеља сажет у две најважније заповести Христове “да волимо Бога “ и “да волимо човека”. Није ни старомодно како то данас неки кажу, није ни модерно, већ бих рекао да је савремено. Ми често можемо чути како неки људи говоре да је црква “старомодна и да треба да се мења”. Да! Црква јесте старомодна, али у томе што чува стари јеванђелски извор и начин живота. Може ли бити нешто савременије од Христових речи “Што не желите себи не чините другоме.” Ко је измислио бољу етику од Христове етике и етике јеванђеља? Поједини траже да се мења црква, човек, али појединцу не пада на памет да се промени. Џаба је што се све око нас мења ако се ми не мењамо. Немамо никакве користи ако останемо у сопственом заносу а не видимо да треба да променимо себе. Кад себе мењамо на боље онда се све мења на боље. Мења се систем, околина и друштво. Са правом можемо рећи да је прави систем вредности јеванђелски систем. То се односи на ове две заповести које сам поменуо, за које Господ каже да су највеће заповести и у њима виси цео закон. Браћо и сестре, шта је то љубав Христова о којој говори данашње јеванђеље? То је љубав на коју смо позвани не да о њој говоримо и да будемо хришћани само вербално већ да будемо хришћани својим животом. Да реч Христова буде закон по ком треба да живимо. Закон, “што не желиш себи не чини другоме!”

Дакле, када нас Господ позива на љубав, Он нас најпре позива на међусобну љубав, али по нашој људској слабости лакше нам је да волимо онога који нам је далеко, али нам је тешко да волимо онога који је поред нас. То значи да се нисмо променили! Врло често не можемо да разумемо да међу нама има много искључивости. Свако од нас је свет за себе. Међу нама има и много нетрпељивости, мржње. Као људи смо слаби и немоћни, и не можемо увек да одолимо тим изазовима, али је зато јеванђеље систем вредности по ком треба да живимо. Ако је наш поглед на свет јеванђелски треба да будемо свесни заповести о праштању. Иако имамо међу собом размирица да ипак смогнемо снаше и кажемо “опрости!” Можемо ли живети без греха једни са другима? Не можемо, зато што нисмо свети. Али нам је дат начин како можемо да постанемо свети, тако што ћемо да верујемо у Бога, да волимо Бога, да волимо друге, да се кајемо и исповедамо!

Ми тада знамо шта значи стати пред другога, видети себе у другоме, другога осетити као себе. Да осетимо и радост другога па да се и ми радујемо по речима апостола Павла “са радоснима будите радосни а са тужнима тугујте!” То је тај осећај. Ако осећамо другога поред себе онда осећамо Бога и у нама и поред нас. Најважније је да имамо осећај да ближњега можемо сместити у наше срце без обзира какав је он. Није наше да се оптерећујемо какав је тај човек већ да проверимо да ли смо ми добри. Ми смо данас спремни да другима делимо савете, да друге учимо, али теже примамо савете. Зашто? Зато што је лакше изменити цео свет него изменити себе. Постоје они који мисле да им је довољно да поседују материјално, мисле да им није потребан други човек. Богатство које данас имамо можемо већ сутра да изгубимо. Пуно је примера из историје нашег народа, колико је људи у несрећним ратовима изгубило богатство за једну ноћ, за један сат остало без свега.

Зашто се онда уздаш у пролазно? Уздај се у Бога који је непролазан, вечан! Ако се уздаш у Бога и ако изгубиш све материјално а остане ти вера, знај да ће те Бог наградити и стоструко ти надокнадити. Али ми се врло често уздамо у себе, а толико смо крхки, слаби. На пример, данас смо хвала Богу здрави, али не знам да ли ћу вечерас бити здрав и да ли ћу ујутру осванути жив. То није у мојој моћи, већ у моћи Божјој. Кад живимо са моћи Божјом у себи, она нас снажи, крепи. Кад нас снађу невоље било здравствене или неке друге, све лакше подносимо јер нам вера помаже. Вера нам говори “немој да очајаваш!” О свему овоме нам говори данашњи празник. Апостоли су гледали како се Господ узноси, били су уплашени, прогањани, само зато што иду за Христом. Као људи су још увек били непросвећени Духом Светим који ће доћи за десет дана. Иако су били уплашени, осећали су сигурност док је Христос био са њима, док су могли да га дотакну, да му траже помоћ, исто као бесловесно стадо када га нападну вукови, али то стадо кад види свог чобанина осећа се сигурно, зна да прави чобанин неће оставити своје стадо да га растргну вукови. Зато су апостоли кад се Господ вазнео говорили “Господе, не остави нас саме!” Господ каже “нећу вас оставити, мир свој остављам вам, нека се не плаши срце ваше!”

Док верујемо у Бога немамо чега да се плашимо. Ако имамо љубави, смирења, ако желимо да се покајемо, немамо чега да се плашимо. Човек нема чега да се плаши сем свог непокајаног греха, своје гордости и сујете, јер нас све ово удаљава од Бога. Господ нас неће оставити уколико ми њега не оставимо, Он је љубав, све је дао за нас. “Ако мајка заборави свој пород ја те нећу заборавити”.

Треба да продубимо своју веру, да не дођемо у такво стање да мислимо да смо остављени. Најтеже стање за човека је кад мисли да никоме не припада и да њему нико не припада, то долази од лоших особина, гордости, сујете. Христос је увек са нама и после свог васкрсења. Он је у Цркви својој као у Телу свом, и ми који смо чланови Цркве, треба да знамо да нас неће Господ оставити. Док год имамо веру у Бога ми осећамо сигурност. Несигурност у себе и своју веру, мишљење да смо без Христа нам уноси страх у кости. А где су вера и љубав ту страха нема, јер љубав изгони страх. И данас смо се сабрали да се Богу помолимо за мир, на првом месту мир у нама, мир међу нама, за мир у читавом свету. Видимо да је немир у читавом свету. Тај немир нас просто отуђује и од Бога и од људи, јер знамо да је једини мир Божји истински мир а не онај који дају људи. Господ каже “мир свој дајем вам, мир свој остављам вам.” Мира без Бога нема, љубави такође. Историја људског рода пуна је прогреса али такође и сукоба, ратова. Када год људи мисле да могу створити мир, а да при том у себи немају мира Божјег, то је лажни мир. Кад су год људи својом интелигенцијом, способностима и вештинама желели да створе мир, на жалост, све је више било немира. Данас се толико говори и пише о миру, а опет смо сведоци да све мање мира има. Разлог зашто немамо мира Божјег је тај што немамо мира са оцем, мајком, дететом, комшијом и пријатељем. Немир у себи ствара и немир око себе. Мира нема без мира Божјег. Свети Серафим каже “стекни мир у себи и онда ће хиљаде и хиљаде наћи мир у теби.” Онда када имамо мир са Богом, када се трудимо да говоримо о Христу, не само да се позивамо на њега. Често говоримо “ја верујем!” Има ли дела из твоје вере? Ако има благо теби, ако нема твоја је вера празна и узалудна. Не можемо само говорити о Богу, јеванђељу, традицији, да смо ми ти чувари традиције, већ треба да живимо Христом. Ако живимо онда треба и да сведочимо својим животом. Браћо и сестре, грешимо се једни о друге, о Бога, о себе! Ако смо изабрали да смо Христови, онда ће Бог доћи међу нас и донети нам мир који обузима цело биће људско. Данас највише говоре о миру они који производе оруђе да убијају. Данас највише говоре о миру они који производе оруђе против мира и они највише профитирају на немиру. Унесемо ли немир у другога онда смо и ми немирни. Унесемо ли немир у један народ, или ако хоћемо да поробимо један народ, прво смо себе поробили. Заборавили смо јеванђелске речи “ко се лати мача од мача ће и погинути.”

Зато живимо у вери, живимо у Богу, схватимо шта су нам животне вредности! Не заводимо се за привременим вредностима. Нама је потребно овоземаљско, али не треба све гледати кроз новац. Ако имамо и дајемо нешто од сувишка свог онда то није прихваћено пред Богом, а јеванђеље нас учи да кад дајемо дамо да нас заболи. Ако и останемо без онога што смо пружили, ми смо радосни јер знамо да ће нам Бог надокнадити. Срећна вам слава, срећна слава роду људскоме! Да нас овај Празник опомиње да будемо стално са Христом, као што стоји у данашњем кондаку “ја сам са вама и нико не може против вас!”

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ и ученици ОШ “Милоје Симовић”. Одмах након заамвоне молитве, епископ, свештенство и верни народ кренули су у крсни ход, након входа испред храма преломљен је славски колач. По завршетку Литургије Преосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

После малог послужења у порти цркве, благодарење Богу је настављено трпезом љубави коју су ове године припремили г. Иван Милутиновић и г. Ненад Стефановић из Драгобраће са својим породицама. У току трпезе љубави старешина храма протојереј Милан Живановић се обратио поздравном беседом Његовом Преосвештенству Епископу Јовану, часним оцима и присутним верницима.

вероучитељ Рајко Сеновић