ЧЕТВРТИ ЧЕТВРТАК ПО ВАСКРСУ У СТАРОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ

ЧЕТВРТИ ЧЕТВРТАК ПО ВАСКРСУ У СТАРОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ

У трећи четвртак по Васкрсу 11. маја 2023. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење свештеника Ненада Милојевића и Стефана Дамјановића.

Беседећи на 29. зачало Јеванђеља од Јована, Владика Јован је рекао:

„Христос је сав у светлости и из Његовог гроба светлост је засијала и обасјала цео род људски. Зато у данашњем Јеванђељу Христос каже: „Ја сам светлост свету, ко за мном иде неће ходити по тами, него ће имати светлост живота.“ Онај који живи Христом он је у светлости. Господ наш Исус Христос обасјава све у свету од почетка до краја. Исто човека, ако је Господ у њему. Кроз Христа човек види све шта је у њему. Без Њега и те светлости ми не можемо да видимо шта је у нама: зло и добро, смртно и бесмртно. Како каже Свети Отац Јустин Ћелијски: „Види ђавола, а види и Бога.“ Светлост Христова је светлост од које је све настало и живи од ње. Одвоји ли се човек од Христа, одваја се и од светлости. Такав човек живи у тами. Када је одвојен од Христа, човек не види себе какав јесте, већ онако како сам себе представља. Човек без светлости и без Христа не познаје ни себе ни свет око себе. Када човек ходи у мраку изложен је опасностима јер не види шта је испред њега. Не види провалију па ће се стропоштати у њу. Али чим види он ће је прескочити или обићи. Ако је не видимо пропашћемо. Нама је Бог дао телесни вид који је значајан за човека. Сваки човек поседује и духовни вид и ако се усавршава у духовном виду, онда види себе из унутра. Духовне очи су те којима се дубље и даље види него телесним видом. Телесни вид нам више значи него и ноге и руке, јер ако видимо, видимо лице човека, лице брата и лице Бога. Без вида човек је у тами. Идући за Христом човек види себе и свет. Види себе онако како га је Бог створио а не онако како себе замишља. Светлост света води човека кроз свет. Свет у злу лежи, али човек се склања од зла. Кда не видимо зло од зла ћемо се задавити.

Светлост уводи човека и у тајну живота. Живот је тајна и човеку се показује у свим његовим божанским бесмртностима. Светлост Христова освећује и просвећује свакога човека који долази на свет. Значи ми смо освећени и просвећени и само до нас стоји да ли смо светлост Христову задржали са собом или заменили са тамом. Ако смо је заменили са тамом онда не видимо ни себе, ни другога, ни Бога, јер се Бог огледа у светлости у чистоти и срцу чистоме. Иако светлост Христова просвећује свакога човека који долази на овај свет, човек и даље живи у тами јер се човек не просвећује. Не ради на свом просвећењу и не освећује се светлошћу Христовом. Христа не прихвата за свог Спаситеља и Учитеља, већ се руководи својом вољом, страстима и нагонима. Ако се тиме руководимо, далеко смо од светлости Христове. Тонемо у сопствену таму и мрак. У мраку човек тражи за шта да се ухвати али не види. Ми имамо зашта да се ухватимо: за Христа, Цркву, Јеванђеље… то су наши стубови. Наш компас. Ако хоћемо да проверимо себе не можемо без светлости Христове, односно без Јеванђеља.

Онај који се труди да испуни Јеванђеље, он себе види онакав какав јесте. Није ли нам Јеванђеље за огледало, онда ћемо за огледало узимати нешто сасвим друго. То ће бити као и ово огледало. Сад видимо своје лице, сад га погледамо, сад га не видимо. Кад смо у огледалу Јеванђеља, онда смо стално са Христом. Онда нас Он освећује и просвећује. Ми онда просвећујемо своје мисли, речи и дела, али и своје поступке. Онда ћемо знати да ли поступамо како треба или не. Такав човек никада неће нанети себи но бол ни тугу ни себи ни другоме. Чим видимо ми можемо да разликујемо добро од лошег и светлост од таме. Светлост Христова не обељоданује само оно што је у нама већ и оно што је око нас. Треба да верујемо у Христа и Његову светлост, те да се молимо да нас Христос просветли. Најважније је да хришћанин своју веру заживи. Она је почетак нашег постојања. То је ново хришћанско биће како кажу Свети Оци. Христом смо из небића враћени у биће. Вера је Христос, вера је Црква, вера је Јеванђеље и Света Литургија и будући живот. Без вере не можемо доћи ни до светлости, а без светлости не можемо знати ни шта је вера. Вера је наше припајање Господу. Што је већа вера у нама, то је мања раздаљина између нас и Христа. Вером усељавамо Бога у себе. Не знањем или философијом већ вером. Вера је заједница која нас спаја са Богом и ближњима. Кад верујемо ми не припадамо себи већ ономе који нас је створио. Ако верујемо у Бога њему ћемо све казати и кроз њега ћемо све спознати и оно што је у нама и око нас. Најважније је живети по тој вери. Свети апостол Јаков каже да ако је тело без духа мртво, тако је и вера без дела мртва. Што је већа наша вера Христос Бог у нама све више расте. Ако растемо Христом, ми постајемо Христови и тама не може доћи у нас. Тама није могла да обузме Христа када је лежао у гробу, већ светлост. Она ће се пројавити у нама ако живимо светлошћу Христовом. Имајмо на уму речи Григорије Паламе који се молио Богу: „Просветли моју таму.“ Све што од Господа тражимо са вером, то ће нам дати. Ако нам то не буде данас или сутра, зна Бог када ће нам се остварити. Свети Оци кажу да нема ни једне капи добра која неће бити награђена. Бог зна како да нас сачува од гордости сујете и даје нам у оно време када нам је најпотребније. Да се молимо Господу да нас освећује и просвећује светлошћу својом. Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верних, Владика Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић