Појали су Србски православни појци, уз подршку девојака из бресничке певнице.

Владика Јован се окупљеним верницима обратио беседом:

„Сви који данас славите своју славу, нека је благословен наш долазак овде, да данас замолимо Светог Јоаникија чудотворца који чудотвори већ вековима да нам помогне, браћо и сестре, на првом месту да се усели вера у нас, да се усели у нас љубав, да се усели у нас труд и пожртвовање, да служимо Богу, јер ако служимо Богу, нећемо служити мамону, или како то Јеванђеље каже, нећемо служити ђаволу. Ако будемо служили Богу, служићемо и другоме човеку. Обрнуто, устајаћемо и на Бога али нажалост и на друге, као што смо ових дана то могли и да видимо, шта је снашло српски народ. Дакле, за све нам је потребна вера, јер она нас учи шта је добро а шта није добро. Она нас учи како треба и да живимо и како треба да се владамо, како треба да се понашамо, само ако је вера она права вера, јеванђелска вера, вера силна, која може, како Јеванђеље каже, и да горе премешта. Зато нека је благословен овај наш данашњи долазак у овај храм, да стојећи овде и служећи овде, стално имамо пред нашим духовним очима светињу над светињама, а то је Света литургија. Да имамо пред нама и светињу манастира Девича, где данас обитавају мошти Светога Јоаникија Девичког, и да га замолимо да се он моли Богу за нас. Потребна нам је молитва сваког од нас, да се молимо једни за друге, али нам је врло потребна молитва угодника Божијих, Светих људи Божијих, међу којима је управо Свети Јоаникије Девички чудотворац. Нека нам буду на спасење и духовно и телесно здравље наше молитве овде коме приносимо овом светоме храму, да нам причешће којим се причешћујемо буде на опроштење грехова и на живот вечни, јер се ми управо причешћујемо ради опроштаја грехова и ради вечног живота. Кад нам је то сам Господ дао, зашто да то не примењујемо у свом животу? Причешће је, како нас учи Црква и Свети Оци, лек за бесмртност; А човек је створен за бесмртност. За све нам треба лек. На првом месту нам треба лек за душу нашу, за наше духовно оздрављење, али нам сигурно треба и лек за телесно оздрављење, али све док не оздравимо духом и душом, боловаћемо, браћо и сестре, на разне начине, и умрећемо у боловима. Зато кад је дух у нама здрав, онда тај здрави дух носи чак и наше болесно тело. Лакше онда подносимо и муку и болове, и не само то, лакше подносимо све оно што нас у животу снађе, а много нас штошта у животу сналази, нажалост, више невоље, више муке, више туге неголи радости, али радост долази у нама у односу на нашу веру према Богу. И заиста, следујући речима Господњим који је рекао, ко једе тело моје и пије крв моју, тај има живот вечни у себи. Тај човек који се причешћује, који се припрема, осећа да кроз његово биће струји вечност, који Бог струји кроз њега, и тај човек осећа радост присуства Бога, јер се причешћује, јер се сједињује са Господом нашим Исусом Христом. Као што рекох, данас наша Црква прославља Светог Јоаникија Девичког чудотворца. А Свети Јоаникије силом Божијом и благодаћу Светог Духа био је чудотворац за време земаљског живота, али је био још већи чудотворац од времена када се преселио из овога света у онај вечни, бесмртни, непролазни. Како то да буде већи чудотворац онда, него за време живота? Зато што је освећен Господом, зато што је просвећен Господом, зато што је у још већи близини са Богом. Он заиста има дар Божији да се моли за нас, и то треба да осећамо молитвену присутност Светог Јоаникија, да, осећајући ту молитвену присутност, можемо да се излечимо и да оздравимо. Та чуда оздрављења поред његових моштију, верујте ми, видео сам, то се не може језиком исказати. То се може само вером прихватити. Сад можемо да поставимо питање, шта је то што је Светог Јоаникија учинило светитељем? Знате шта је. На првом месту – вера. Вера у Бога живога, вера у Јеванђеље, јер је он вером испуњавао Јеванђеље, вером је испуњавао себе. Да би схватио и разумео Тајну и овога и онога света, Свети Јоаникије је схватио да не може никаквом науком ни философијом, већ само, као што рекох, тврдом вером. Вером у Бога, али још нечим. Чистим срцем, јер Бог обитава једино у чистом срцу. Зато је речено у Јеванђељу, благо онима који су чистога срца, они ће Бога видети. Прљаво срце не види Бога. Зашто? Зато што у прљавом срцу не може да буде Бог. А да би очистили своје срце, прво треба да верујемо у Бога. Треба да очистимо своје мисли, да очистимо своје речи, да се чистимо својих недела, и да кад тако све очистимо, онда се вером Бог усељава у наша срца. Дакле, браћо и сестре, Свети Јоаникије је потпуно применио на себи речи Апостола Павла, који каже да се Христос вером усели у срца ваша. Често говорим, а то говорим и себи и вама, треба да проверимо у каквом је стању твоја и моја вера, каква је вера, како верујем, да ли веру често спомињану претварамо у дела, или само изговарамо веру, или само кад ме снађе нека невоља или мука, онда мало повећам неку веру, а чим прође мука, нестане ми и вере. Веру не можемо бити таква да је мало можемо узети. Човек стално мора бити у вери, а да би човек стално био у вери он мора да се моли, браћо и сестре, да се моли онако како су се и апостоли молили, Господе, дометни нам вере. Никада вере није много. Кад човек нема праву веру, он живи другим верама или примењује разне вере у себи, а ми немамо куда да лутамо и шта да лутамо, Црква нам је казала шта је вера, Свети Оци су нам казали шта је вера, а само треба да се мало смиримо и да научимо нешто. Дакле, вера је оно чиме је живео Свети Јоаникије, вера, а не знање само. Опет ћу се позвати на Светог Апостола Павла који каже, вером ходимо а не знањем. То не значи да знање не треба; и те како треба, али имамо разних знања, стичемо у животу разна знања, али да ли су нам сва баш на добро, то можемо сами да проценимо. Дакле, отуда можемо поставити питање откуда толика вера у човеку ако је само земаљско биће, живи док је овде и после овога живота нема ничега више. Откуд вера у човеку, у овом земаљском бићу, и да ли је човек условљен простором, временом и рађањем самим? Много су рекли мудри Свети Оци, кажу, мирне душе можемо рећи да је човек управо биће вере. Биће вере, биће религије. Отуда човек као верујуће биће не може да буде задовољно самим собом, а и једно од најстрашнијих стања је човеку кад је задовољан собом. Онај који мисли да је задовољан собом, он сматра, не треба ми ништа више. Не треба ми да се поправљам, не треба ми да се учим, не треба да се трудим, стекао сам тај свој ниво, више ми ништа не треба. Али тај мој и твој ниво, није у размери, опростите ми што тако кажем, није у размери нивоа Божијег. Човек је задужен и човеку је дато да се усавршава до пуноће раста Христовога. Ја мислим савладао сам то и то, дошао сам до тог чина, и више ништа ми не треба; о, браћо и сестре, то усавршавање у меру раста Христовога, то је распон огроман, и то је оно што човек треба да зна, да је тај распон велики, зато треба стално да се труди и он се неће никада задовољити са оним што мисли да је постигао. Зато ће наш народ лепо рећи, човек се учи док је жив. Али човек, нечовек се не учи. Њему не треба ништа, не треба му Бог, не треба му човек, други, не треба да служим ни Богу ни другоме већ само треба да мени неко служи а ја да не послужим никоме. Дакле, браћо и сестре, човек чезне за другога, такво је биће наше, да чезнемо за другога, а тај други је Бог. Ако чезнемо за Богом, чезнућемо и за другога. Често говорим, до човека долазимо преко Бога, и до Бога долазимо преко другога, односно преко човека. Отуда са вером долази Христос у срце човеково, и са вером долази и љубав Божија, и тако се човек утемељује и укорењује и у вери, и у љубави, и у нади. Јачањем вере ми све више смањујемо разлику између нас и Господа Христа. Што је већа вера, што живим више том вером, све ми је ближи Христос, ја Га видим, ја Га осећам, видим га духовним очима, осећам својом душом, својим умом. Зато ништа у свету не може да замени веру, зато треба да чувамо веру, да би вера чувала нас. Али треба, понављам, да знамо шта је вера, да она није само на нашем језику; нажалост се најчешће позивамо на то када нас неко пита, верујеш ли, а ми кажемо, верујем. Права вера управо нас чини хришћанима. Сви ми можемо да се запитамо, колико је правих хришћана до сада поживело на овом свету. Колико је оних правих хришћана који су уписани у Божију књигу живота који су се по речима Апостола Павла, владали достојно Господа, угађајући Му у свему, и величајући име Господа Исуса Христа, они који су се уградили у здање Цркве Христове. Шта је то што хришћанина чини хришћанином? Поновићу поново и себи и вама, на првом месту је вера, и то је живот по вери. Јер вера је основ свега онога што су прави хришћани чинили у животу и што су живели том вером и остављали за собом у предање такав начин живота, у предање које је ушло у Цркву Божију. Дакле, вера је сила која целог човека враћа и води Господу Исусу Христу. Води га Цркви, као телу Христовоме. Води га заједници, јер кад верујем у некога, ја ћу да му поклоним све, цело своје биће, јер верујем да ме тај неће изневерити, али кад немамо поверења, нећу да верујем ни у кога, онда верујем само у себе. Браћо и сестре, да се поучимо примерима светитеља и угодника Божијих, да се поучимо примерима светитеља из рода нашега међу које спада и Свети Јоаникије Девички кога данас прослављамо. Да размислимо да ћемо једног дана изаћи пред Лице Божије, да ћемо изаћи пред лице и наших светитеља, и шта мислимо, како ћемо погледати Бога у очи, ако Бог каже, не познајем га и одричем га се. Ако каже Свети Сава, Свети Јоаникије и сви други светитељи, не познајем вас, нисте припадали томе роду, јесте на речима, али где су дела. По делима ће нас и Господ познати. По делима ће нас препознати наши Свети угодници Божији. Зато данас, замолимо Светог Јоаникија, да нам помогне, да се, опростите што ћу рећи, још више освестимо. Да не чинимо зло. Видите шта је ову земљу и српски народ снашло ових дана. Да замолимо Светог Јоаникија да се моли Богу да нас Бог просветли, да нас Бог осветли.

Да молимо Светог Јоаникија да помогне целом српском роду, да помогне нашем народу на Косову и Метохији, у тој Светој земљи српској на којој је тако мало још остало да живи српскога народа. Треба да будемо са тим народом, и да будемо са Богом.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Старањем братства храма светог Јоаникија Девичког протојереjа др Саше Антонијевића и јереја Милоша Ђурића, као и љубављу овогодишњих колачар Предрага и Миле Илић преређен је славски ручак, на коме је уручен пригодан поклон Преосвећененом владици Јовану као и и колачарима.