Поред великог броја свештеника и парохијана, помену су присуствовали и градоначелник Града Крагујевца г. Никола Дашић, председник Скупштине града Крагујевца г. Мирослав Петрашиновић и г. Мирко Чикирез.

Након служеног помена, Епископ Јован је рекао:

„Христос васкрсе, браћо и сестре. У овим васкршњим радосним данима, када је цела васељена била радосна због васкрсења Христовог, над нашим народом и земљом надвила се велика туга због невино пострадалих служитеља, чија смо имена прочитали. Шта овде можемо рећи? Сада је свака реч бледа, језик се кочи, а памет сужава. Немамо шта друго него да се молимо Господу да упокоји душе свих невино пострадалих и да покушамо да у оваквим тренуцима схватимо да је светлост Христовог васкрсења јача од сваке таме и од сваке туге. Зато треба да се боримо да нас та васкршња светлост обасјава. Ако нас та светлост не обасјава, тешко ћемо моћи да се изборимо када нас невоље снађу, а посебно овакве изненадне какве су снашле наш народ.

Можда је најбоље да се не говори ишта. Можда је најбоље да, у духу вечерашње молитве, наставимо да се молимо за њихове душе. Бог једини зна да пошаље утеху родитељима, браћи, сестрама, пријатељима свих оних који су пострадали. То је једино наше оружје! Не смемо их заборавити и треба стално да се молимо за њих. Треба да се молимо за све оне до којих не допире светлост Васкрсења Христовог. Код таквог човека се једино јавља тама. Када та тама обузме наш разум, онда човек не зна чини. Када чини зло, мисли да чини добро.

Шта рећи о свему овоме? Ништа друго него да схватимо да смо сви одговорни за овакве ситуације. Као што је рекао Његова Светост, први од свих сам ја одговоран. Вероватно се нисам довољно молио за свој народ, нисам бдио и нисам дао од себе оно што би требало. Због тога кажем да је свако понаособ одговоран. Међутим, ова трагедија би требало да нас пробуди из наше учмалости, поспаности. Треба да се молимо Богу да ова трагедија никад више не снађе. Нека свако од нас прочита по једну молитву „Оче наш“ за сваког страдалника чија смо имена прочитали и то ће Богу бити милије. Исто тако, прочитајмо по неку молитву и за родитеље, браћу, сестре и родбину. Вером им покажимо да је једина утеха у Богу и вери.

Нека Бог пошаље благодат своју да бисмо бринули једни о другима. То је наша дужност и обавеза. Баш сада треба да покажемо да волимо другог човека, да се молимо Богу да нам помогне да схватимо колики је значај светиње живота. Са животом се не смемо играти, а посебно га некоме одузимати, јер га нисмо дали. Оно што другоме нисмо дали, немамо право да узмемо. Видите, живот је постао јефтин. Живимо у времену када су замењене вредности, у времену када је све поскупело само су две ствари појефтиниле – дрога и живот. Тако се лако схватају људи, тако лако насрћу на туђи живот.

Браћо и сестре, разговарајмо са својом породицом, са својом децом. Говоримо деци шта је смисао живота, шта су животне вредности. Учимо децу ко да им буде пример у животу. Ако будемо овако наставили да пример нашој деци, младима, али и нама, буде телевизија, онда ту нема места за Бога. У ријалити програмима нема места за Бога, већ само несрећа, убиства, ратовања… Дакле, ми ни себе нисмо научили, а тек ни децу да се моле.

Нека ова наша вечерашња молитва буде примљена пред Господом. Али нека то не буде само сада док смо у храму. Треба у молитви да се сећамо свих родитеља и пријатеља пострадалих. Наш народ има дивну изреку: „Помози ми кад кукам, а певати могу и сам“. Нека Господ упокоји њихове душе у Царству небеском, а нека родитељима и пријатељима подари утеху. Нека им буде утеха чак и то што су њихови ближњи пострадали невино, а не у некаквом злочину. Нека им је вечан спомен међу нама и Бог душу да им прости“.