Беседећи на 22. зачало Јеванђеља од Јована, Владика Јован је рекао:

„Данашње Јеванђеље нам у суштини говори о вери. Филип је питао шта му фали да се крсти, а ап. Павле му је рекао: „Верујеш ли у Христа?“ Овај је рекао: „Верујем“. И крстио се. Господ је рекао Јудејима да је ово воља Оца који га посла да сваки који види Сина и верује у Њега има живот вечни и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Вера значи за овај и вечни живот. Људи који умиру са Христом, они са Христом и васкрсавају. Сви ће васкрснути у последњи дан али једни за живот вечни у царству небеском, за живот у ком ће бити са Богом, слушати и хранити се Богом. Васкрснуће и они који не верују нажалост за царство таме. Пакао је живот без Бога. Време када ће човека пећи савест зато што је живот проћердао и није се учио и живео по вери. Вером спознајемо Бога и којом живимо, она нас храбри у сваком делу нашег живота, без обзира шта нас је снашло: невоља, туга. Болест, патња… Вера нам говори немој да очајаваш. Ако си погрешио, буди свестан да си погрешио. Ако си пао, осети пад и вера ће ти казати: „Устани и подигни се.“ Ако желимо да устанемо, Господ је тај који држи испружене руке јер хоће да се сви спасу и дођу до познања истине. Бог хоће, зашто онда да ми нећемо и потрудимо се мало да живимо у истини и вери. Христос каже у Јеванђељу: „Ово је воља Оца који ме посла да сваки који види Сина и верује има живот вечни.“ Ко верује у Господа Исуса Христа верује и у Бога Оца, у Свету Тројицу, он верује у Цркву, у загробни живот. Вера га обликује да постане икона и слика и прилика Божија како нас је Бог и створио. Опет нам је вера потребна јер нам говори: немој да чиниш зло, да се свађаш, да се гордиш“

Господ наш Исус Христос је много пута био наруган, исмеван, мучен од људи, а то говори да је примио људску природу постао човек али остао Бог. Као човек је могао да се свети својим мучитељима као што ми често чинимо у нашем свакодневном животу. Као човек је могао али не и као Бог. Он се молио за своје мучитеље. Погледајте ту љубав. Прикивају га на Крст а он се моли Оцу небеском да им не прими то за грех. Он није дошао да суди свету, већ да спаси свет од свега онога што исмева, ружи, гони и мучи оно што је Божије. И данас ће људи казати као некада Ниче: “Бог је мртав“. Он је само по спољашности човек али није цео човек. Када немаш вере ти си празан. Што би се рекло да се у празну корпу свашта убацује. Када човек није испуњен Богом вером кроз свете Тајне и врлине, онда нечастиви испуњава ту празнину. Када је човек испуњен Богом, нема ту места ни за какву нечастиву силу. Ђаво има моћ али нема свемоћ свемоћ је у Богу. У односу према људима, Отац је сав љубав, сав човекољубље, а Син је исте природе са Богом Оцем, исте воље, исте љубави, истог човекољубља. Зато каже: „Ко верује у Сина, верује и у Оца.“ Бог је послао Сина свог Јединородног да спасе свет. Да страда за свакога од нас. Ми који верујемо и трудимо се да живимо по вери, треба да будемо свесни тога да Бог страда ради мене и моје слабости и грешности. Потребна нам је вера, труд, молитва, пост, подвиг. Да испунимо Јеванђеље јер нас вера сједињује са Исусом Христом, Богом Оцем и Духом Светим, са Црквом. Када се сјединимо кроз веру, личимо на Бога. Једном речју са Његовим вечним животом који је нама дат, са тим животом треба да живимо, са осећањем вечног живота. Чим то доживимо, Бога у себи, још овде на Земљи почињемо да осећамо и да живимо живот вечни. Богочовек није своје Јеванђеље није спустио са неба на земљу а сам остао на небу скривен од људи. Зато је дошао доневши Јеванђеље. У противном би људи одбацили Јеванђеље као обичну књигу, као мртву теорију која није у стању да испуни земаљско биће човека. Супротно томе Бог је постао чове и видљив. Ап. Томи је рекао: „ Дођи и види ране“. Тада је Тома узвикнуо: „Господ мој и Бог мој.“ Вера нам није узалудна и да немо шта да испитујемо већ ако смо Јеванђелски људи и знамо по ономе што су апостоли рекли: „Што очи наше видеше и руке наше опипаше, тога вам Христа проповедамо.“

Сви смо позвани да окушамо Христа кроз веру, свете Тајне и врлине. Треба да се учимо вери. Да се не ослонимо само на то да верујемо. Вера је наука над наукама. Само таква наука проширује видике човекове да види оно што телесним очима не можемо. Ако вером живимо, вера нам открива духовни вид и сагледавамо све што не можемо видети телесним очима. Веру треба да претворимо у дела и делимо показујемо да верујемо и нада нам она неће бити само на језику, већ у срцу разуму, понашању и казаће нам куда да не идемо да не би смо залутали и пропали. Иди путем који је Христос ишао казавши. „Ја сам пут, истина и живот.“ Истине нема без Христа. Сваки човек који хоће за себе да каже да је он истина, заправо говори супротно. Живети у истини, значи живети у Христу. Молимо се као апостоли: „Господе надомести нам вере.“

Ако имамо вере у породици ће бити правог васпитања, па ће и деца живети како треба. Чули смо за јучерашњу несрећу где дете чини злочин. Где су родитељи, сви ми, наш живот, шта усађујемо у децу? Кад нас удари по глави, хватамо се за главу. Преиспитујмо себе и учимо децу да схвате шта је смисао живота, да је живот дар Божији. Да живот није наш. Да немамо право никоме живот да узимамо. Ако не верујемо нећемо умети да ценимо живот. Лепо је наш народ рекао: „Ко се Бога не боји и људи не стиди, њему је све слободно“. И онај дечак је био слободан да узме то несретно оружје. Нису га учили шта је то вера и шта је Крст, већ шта је оружје. Нису га учили да поштује другога. Ап. Павле каже: „Све ми је слободно али ми није све на корист.“ Да ли је било на корист овом детету. Сви смо одговорни. У Цркви као у заједници Божијој, сваки је одговоран за све и сви за једног. То је заједница. То је јединство. Ако о томе говоримо у породици, о правим вредностима, уместо да пустимо да живи како хоће, онда ће све да нам се врати. Ово је туга за цео род српски. Зато да се молимо Богу да нам Бог помогне да се ово зло више никада не појави. Видимо да сваког дана деца устају на родитеље и родитељи на децу. Дете не зна шта су вредности. Да нам Бог дометне вере и родитељима чије деце више нема да преболе тугу. Да саучествујемо у њиховој туги али и да се молимо.“

Након причешћа верних, Владика Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић