После прочитаног јеванђелског зачала од Светог апостола и јеванђелисте Јована, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу беседом:

„Христос васкрсе, браћо и сестре. Вера у васкрсење Христово, вера у загробни живот, вера је у Бога. Када човек поседује такву веру он верује и у љубав Божију. Верује да све што је Бог чинио и што чини да то чини из љубави према човеку и роду људскоме. Заиста, када човек има љубави њему ништа није тешко у овоме животу да учини за своје спасење. Њему ништа није тешко да испуни оно што се тражи од њега. Ко нема љубави, он и не испуњава ништа оно што се од њега тражи. Такав је човек у тешкој заблуди. Када мисли да не мора да испуњава оно што му је речено. Нама је речено да се трудимо да се спасавамо, да чинимо добро. Љубав је тај покретач која човека диже из своје учмалости да се отвори да би Бог ушао у њега. Данапшње јеванђеље које смо чули каже како је Бог заволео свет да је и Сина свога јединороднога дао да свако, који верује у Њега, не погине, не пропадне него да има живот вечни. Човек иако мисли да има веру, а ради по своме, нема никакве користи од те вере. Одрекао се свога труда за његово спасење. Заиста, браћо и сестре, Бог је заволео нас пре него што смо ми заволели Њега. Замислите колика је та љубав Божије, да Бог жртвује јединородног Сина, али га жртвује за свет да би кроз Сина спасио свет. Зато је жртва Христова на Голготи, Његово распеће, васкрсење, вазнесење, све је то у служби нашег спасења и све је то што човек никако несме да сметне са ума, ту жртву Христову. Не сећамо ли се жртве Христове ми нећемо осетити ни жртву другога човека. Не сећамо ли се жртве Христове, да је Христос пролио крв за нас, да нас спасе од неверја, гордости, сујете, од свога ега, све је то Бог учинио из љубави. Човек када у овом земаљском свету мора да уради неће да осети никакво задовољство иако је урадио то што му је речено али ако је урадио што му је речено из љубави онда ће цело његово биће да облива радост што се потрудио да изврши оно што му је речено из љубави. Тако да и послушност без које нема спасења, нема љубави, нема никакве користи. Послушност без љубави је апсолутно неспасавајућа. Послушност из љубави, е то је спасавајуће. Када човек има љубави има и смирења, а кад има смирења он неће о себи мислити толико високо. Никада неће мислити Ја сам нешто. Ако мислимо у себи да смо нешто а нисмо проверили то, да ли смо пред Богом и другима нешто. Опет од тога нема никакве користи.

Данашње Јеванђеље говори нам о љубави Божијој према свакоме човеку, јер Бог сваког човека воли подједнако. Зашто човек да се прави праведним кад зна да Бог воли и грешника. Бог је ради грешника дошао али и ради праведника. Грешнике да подстакне на спасење и очишћење, а праведнике да још више утврди у вери. Дакле, љубав Божија је иста према сваком човеку и то нам данашње Јеванђеље каже рекавши нам да је Син Божији примио крст тј. примио је страдање, не зато што је Он морао него што је то учинио из свог човекољубља. Само неразуман човек, горд човек, егоиста не може да види и осети то божанско човекољубље и да узврати на божанску љубав својом љубављу јер да није тог безмерног човекољубља Божијега зар би Син Божији дошао у овај земаљски свет. У овај свет смрти. Да смрћу својом управо спасава свет. Господ наш Исус Христос није дошао да осуди свет него да се свет спасе Њиме односно кроз њега. Човек се спасава, управо, ако свим својим бићем, кроз веру, уђе у Господа Христа и Господ Христос уђе кроз њега и ако човек остане у Христу и живи у Христу и живи са Христом. Зато је Он једини могао да каже за себе: Ја сам Пут, Истина и Живот. Ми се убисмо у неким својим мислима, замислима, па се питамо да ли је овај мој пут којим идем исправан и да ли треба да идем овим путем или оним? Што се двоумиш брате и сестро кад верујеш. Што се двоумиш јер си крштен. Ушао се у Цркву. Постао си члан Цркве и зашто тражиш путеве ван Цркве, ван Христа? Сваки тај пут који ти и ја тражимо је пут који не води у живот вечни него тражим пут олакшице. Пут у пакао поплочан је плочама али Господ каже да је пут узак који води у Царство небеско. На том путу увек има искушења али ако идеш тим уским путем знај да је на том уском путу Бог који неће дозволити да ти пропаднеш и одеш у провалију. Бог је љубав, а не суд. Истина, тамо где је љубав тамо је и суд. Тамо је и правда и љубав без правде не би била потпуна. Ако нема правде онда не би било разлике између доброг и лошег човека. Човек сам себе осуђује или сам себе оправдава. Не суди Бог човеку већ судимо сами себи. Суд Божији побуђује човека на љубав. Побуђен Христовим човекољубљем човек се претвара у љубав. Где је љубав ту нема мржње. Где је љубав ту је жртва. Где је љубав ту је вера. Где је вера ту је љубав јер шта је вера у Господа Христа него ли осуда својих грехова, своје палости и пропадљивости. Поверује ли човек у богочовека, поверовао је зато и тиме што је осудио свој грех. Ту смо некако слаби. Никако да осудимо свој грех али смо зато спремни да осудимо туђи грех. Никако да завиримо у себе да видимо ко је у нама, а у човеку је љубав или мржња, Бог или ђаво. Зато нећу да завирим у себе да се не бих случајно разочарао односно да не бих своју сујету повредио зато што мислим о себи високо али зато, врло радо, завирујем у другога човека. Другоме судим али себе да осудим и пресудим то је некако тешко. Ко не верује у богочовека већ је осудио себе на духовну смрт. Даље се у данашњем Јеванђељу каже да сваки који чини зло мрзи на светлост. Шта би ово могло да значиШ Ово би могло да значи да који год зло чини себи, чини га себи, а не другима. Не може човек ни да помисли ни да учини другоме зло и да га повреди док није сам себи учинио зло и самога себе повредио. Чим сам зло помислио да учиним другоме ја сам већ повредио себе. Себе сам издвојио али сам зато осудио другога. Таквим стањем човек подређује своју вечну судбу, њиме осуђује себе на своју вечну смрт. Човек не може да учини зло другоме док прво није учинио зло самоме себи. Зато је човек сам себи највећа опасност али је човек и сам себи спасење. Дакле, зашто човек прво учини зло себи па онда другоме? Зато што је пожелео да учини зло другоме. Уместо да будеш човек љубави и да другоме пожелиш добро а не зло. Ако у нама нема места за другога нема места ни за Бога. До Бога долазимо преко човека и преко Бога долазимо до човека. Чим човек чини грех сам себи чини зло што значи да је само грех зло само по себи.

Зато, браћо и сестре, да се помолимо Богу да нам Бог дометне вере, љубави, да послушамо и да испуњавамо оно што од нас тражи Господ преко Јеванђеља и оно што од нас тражи Црква. Да се помолимо Богу да не грешимо и да не чинимо зло. Немогуће је човеку не огрешити се. Нема човека без греха. Немогуће је да човек не падне. Буди свестан човече да си пао и признај свој пад и немој се копрцати и доказивати како ниси јер чим се браниш, браниш оно што је у теби, оно што си ти. Немаш ширине да видиш како Бог брани човека и гршника и праведника. Да нам Бог помогне да не чинимо зло јер треба да знамо да зло добра донети неможе већ како каже Апостол Павле: Добро чините да вам се не досади. Свака кап добра неће остати ненаграђена али, верујте, ни кап зла неће остати некажњена. Човеку је дата слобода да живи у злу и добру, то је његов избор и Бог апсолутно неће да нас омета у нашем избору. Треба да знамо шта је то што је добро и чинимо добро и шта добијамо када чинимо добро, а шта добијамо када чинимо зло. Нека нам Господ помогне да се заиста трудимо колико је то могуће човеку да чинимо добро. Тај који има вере има и поверења. Који нема вере нема ни поверења. Чим немам поверења не могу ништа да учиним за човека јер не верујем. Сумњам у њега. Брини ти човече о свом спасењу, а кад бринеш о свом спасењу тиме бринеш и о спасењу другога. Често говорим и поновићу то, када човек пада он не пада сам. Пада са онима који су око њега и са онима којима се он оградио. Човек се ограђује са људима какав он јесте и зато народна изрека каже: Погледај само ским се човек дружи па ћеш одмах приметити ко је и какав је. Хоће ли непоштен бити са поштеним човеком? Никако. Не зато што га мрзи него зато што га пече његово поштење. Неће да му допре до мозга него и даље наставља у својој злоби и сујети и гордости, а наше није да истрајавамо у злу и непослушности него у добру и послушности. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић