Божић је један од два највећа хришћанска празника и по значају се налази одмах после Васкрса. То је дан када славимо рођење Господа и Спаса нашега Исуса Христа, односно Његов долазак у овај свет ради спасеша рода људског од робовашу греху, смрти и сатани. Својим Рођењем Христос је обновио, после првороднога греха, палу људску природу, доневши човечанству Божији мир и праштање.
Божић је тродневни празник. Али, ако рачунамо и Бадњи дан, којим се завршава четрдесетодневни пост, онда је то четвородневна светковина, окренута измирењу са Богом и људима, а најпре са својим ближњима, у своме дому и породици. У нашем народу прослављање овог празника прати усклађени спој црквених, литургијских и народних обичаја, који својом разноврсношћу дају посебну лепоту тим данима.
Божић почиње у храму, на богослужењу, као празник породице. Зато се очекује да у тим данима цела породица буде и у цркви и код куће на окупу. Особеност божићних обичаја је ,,мирбожење”, с тежњом да се одржи мир, спречи омраза и прекине завада мећу људима, па се при сусрету људи поздрављају са: Мир Божији, Христос се роди!
Божић је празник саборности који позива и сабира породицу и људе у заједницу чубави. Зато је и рођење Христово било објављено не једном човеку већ тројици мудраца и сабору пастира (Мт 2, 1-2; Лк 2, 8-12). Кроз саборност Цркве ми постајемо једно са Богом и једни са другима, тј. остварујемо смисао и циљ свога постојања. Саборност Цркве је њено својство да у себи и собом сабира све и сва у једно. Она чини да кроз Цркву постајемо Једно Тело са свима и са онима који су ту, поред нас, и са онима који су одсутни, и са онима који још лутају десно и лево тражећи пут. А тај пут нам открива рођење Христово, Божић, јер се у том догађају остварила ,,пуноћа времена” када је Бог Отац ,,Сина својега Јединородног дао, да сваки који вјерује у шега не погине, него да има живот вјечни” (Јн 3, 16).
Кад је анђео Господши јавио Јосифу да се не боји узети Марију за жену јер је оно што се у њој зачело од Духа Светога, рекао је: ,,Па ће родити сина и надени му име Исус; јер ће он спасити народ свој од грјеха њихових”(Мт 1, 21).
Само име ,,Исус” значи Спаситељ и тако је у том имену садржана сва тајна личности Христове, сав програм Његовог живота и рада, а то је спасење људи од греха и смрти. Он је Спаситељ за све и за сва, без изузетка јер је дошао као Бог љубави који не прави никакву разлику међу људима, јер су сви људи Његова створења. Сви су Му своји, сви су Му по боголикој души својој род, јер ,,У њему живимо, и крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28). Стога сви људи свих времена и свих континената сачињавају ,,Његов народ”.
Својим оваплоћешем Христос је одговорио на вечно питаше смисла човековог љивота. Зато Ава Јустин и каже: ,,Човек је питање - Богочовек је одговор”. ,,Бог се рађа као човек, да би човек постао Бог”, поучава нас Св. Атанасије Велики, док Св. Григорије Богослов додаје: ,,Христос се оваплотио, да би човек у толико постао Бог, у колико је Бог постао човек”. Поставши човек Христос је дао циљ човеку; ушавши у тело Христос је дао циљ телу; ушавши у материју Христос је дао циљ материји. Поставши човек Христос је осмислио све што је човечије и рађање и живот и смрт. До Њега - све је било бесмислено; од Њега – све је постало смислено. Спасити људе од греха и смрти – то је циљ Христовог доласка који славимо и коме се радујемо.
Божић је нарочито време, када Црква особито, силно и моћно славослови ту благу вест спасења у речима: ,,Данас Бог на земљу дође и човек на небеса узиђе. Слава и хвала на земљи Рођеноме, Који је обожио земаљско биће”. Рађајући се, Христос доноси богатство обожења, доноси неисказану радост, и зато Црква призива не само људе, већ и сву твар да се радује.
“Христос се рађа, славите!”, певамо ових дана. Рођење Христово је повод за слављење имена Божијег, силе Божије. То је славље за Бога који је дошао у овај свет и славље за човека. Догађај којим се Бог прославио међу људима, и догађај којим се човек прославља, којим задобија вечну и непролазну славу. Зато нас песник и позива да славимо онога који је нас прославио, тиме што је постао као један од нас. Примио људску прирпду и све оно што је човек, све осим онога што унижава и сакати људску природу да не узраста у ону меру коју је Бог записао самим чином човековог стварања. Дакле, све прима, јер као што говори један од светих Отаца цркве: “Оно што Бог не прими на себе, то не може бити исцељено; само оно што Бог прими и у шта се Бог усели, и чему Бог подари свој свети квасац, то се исцељује, то се спасава”.
У речима Божићног поздрава ,,Христос се роди”, којим се поздрављамо у овим благословеним данима који долазе, садржан је поздрав и позив. Поздрав, јер је човекољубиви Господ на данашњи светли дан – Божић – сишао у људско тело, обасјао га божанском светлошћу, и испунио га божанском истином, добротом и красотом. Позив, јер је Он сишао да нас уздигне у небеске висине, позивајући нас да се очистимо од сваке прљавштине, од сваког греха и зла, од сваке страсти и порока и испунимо божанском истином, божанском добротом, божанском красотом. Празнујући Божић, ми празнујемо рођење Бога у телу човечијем, и препорођај човека у Божијег човека. Зато у овом нашем поздраву ,,Христос се роди” и отпоздраву ,,Ваистину се роди” ми изражавамо сав смисао и сав програм нашег хришћанског живота, јер је у том поздраву формула и лозинка спасења.
Анђеоска песма: ,,Слава Богу на висини…”, уједно је и позив упућен свима људима да славимо Бога на висини али и да на земљи ширимо мир, а не мржњу. То је позив и да учинимо све што до нас стоји да међу људима буде добра воља. То је данас у овим смутним временима преко потрено како појединцу тако друштву, како у селу тако и у граду, како у држави тако и у цркви. Зато нам је потребна милост Божија и благодат Божија али је потребан и наш труд и жеља и воља да чинимо и другима и себи добро. Зато увек треба бдити над собом, непрестано силазити у дубине свога бића и исправљати све лоше навике. Стражити над собом, а не надобудно посматрати шта други чине и једва чекати грешку и промашај другога.
Свесни одговорности и величине хришћанског имена и позива, оци и браћо и децо Цркве Божије у Шумадији, Ми вас позивамо да будете исповедници Христови. Позивамо вас да покажете и пред Богом и пред људима да смо народ Бољији. Господу ћете то показати ако Га прослављате вашим светим животом и добрим делима, а људима, ако Христа проповедате и сведочите миротворством и добром вољом. Чинећи то ви се придружујете анђеоском хору и славослову: ,,Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14).
Увек имајте на уму да истински православни хришћани прослављају Бога само када шире мир и добру вољу међу људима, јер су само људи мира и добре воље, истински борци против сваког греха и зла како у себи тако и у свету око себе.
Зато реците свима људима, свима који вас воле али и онима који вас не воле:
Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом,
Јован, епископ шумадијски
