Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао:

„Христос Воскресе браћо и сестре!

Ево нас у Васкршњој радости у којој нема никакве пометње јер је радост у Господу. Радујемо се Васкрсењу Христовом кад је Он својим Васкрсењем победио грех и смрт. Зато нам Васкрсење даје снагу. Снагу да се обновимо и јачамо у вери, нади и љубави. Ова недеља се зове Светла недеља. Приметили се да се иста служба врши као на сам дан Васкрса. Ова недеља се назива Светлом јер је из гроба Господњег када је Он васкрсао засијала светлост. У сваком другом гробу је мрак и тама, а у гробу Господњем је засветлела светлост. Зато говоримо да је Христос био телом у гробу, а душом у Аду. Да избави праведнике, јер изгнањем првог човека из раја, на та врата више нико није ушао. Од Васкрсења Христовог врата раја су поново отворена и сваки од нас може да уђе у рај. У рај улази онај који верује у Бога и живи вером. Улази онај који умире са Христом и са Христом васкрсава. Њега Христос уводи у рај. У рај улази онај који живи јеванђелским животом, који се труди. Од нашег живота зависи да ли су наша врата раја отворена или затворена. Ако се не трудимо да живимо јеванђелским животом, животом Цркве, ако не испуњавамо вољу Божију, ми самим тим сами себи затварамо врата раја. Не затвара нам их нико други. Не можемо да се жалимо да нам их неко други затвара. Дакле, ти ја брате и сестро, ако вером у Бога живимо, литургијским животом, нама су врата стално отворена. Господ нас чека и увек је ту на вратима и жели да нас уведе у рај. Зато треба да се потрудимо да нас Господ уведе у рај. Неко ће рећи да је немоћан и да не заслужује да буде уведен у рај. То нам говори онај нечастиви. Ко верује и живи вером њему је све могуће. Такав човек је отворио врата за себе. Зато се ова недеља зове Светла недеља јер је само из Христовог гроба засијала светлост, ономе човеку који верује у Васкрсење и у загробни живот. Зато нас апостол Павле опомиње када каже: „Џаба нам је вера ако само верујемо у овом животу док смо овде на земљи. Никакве користи немамо од такве вере“. Овде смо само неколико десетина година, а и није важно колико, али за то време можемо да изгубимо или задобијемо, јер каквим животом овде живимо, таквим животом завређујемо или рај или пакао. Рај је живот по Богу и живот у Богу. Такав човек види само добро и чини добро, док туђ грех не види. Он само себе исправља. Када исправља себе јеванђелским путем и црквеним путем, он не исправља само себе већ и оне који су око њега. Пакао је живот без Бога. Човек у себи носи или рај или пакао у зависности од тога каква му је вера, каква му је радост, каквом си светлошћу обасјан: светлошћу Христовом или тамом нечастивога. Када је у нама рај онда смо у блаженству и осећамо радост зато што смо људи Божији. Одсуство Бога у нама је одсуство љубави. На месту љубави је мржња. Свакоме који жели да се учи од светлости Божије треба стално да размишља о васкрсењу Христовом али и о свом васкрсењу. Све што је Господ учинио и доживљавао учинио је то ради нас и нашег спасења и показао нам да је то и наш пут. Христос је преживљавао ругање, пљување, понижавање и распеће и преко распећа је ушао у Васкрсење и то је и наш пут. Нема човека који у животу неће осетити муку патњу и бол. Кад човек има Бога у себи све невоље, патње и муке лако носи јер се увек сећа да је његов Господ све то претрпео. Велике недеље смо најчешће у Цркви певали ону песму: „Слава дуготрпљењу Твоме Господе!“ Бог је дуготрпељив и ту треба да будемо благодарни што Бог чека да му се вратимо и поправимо. Сваким учињеним грехом, ми се удаљавамо од Бога. Бог је милостив, Бог чека свакога грешника који се каје. Бог није љут као ми када нећемо да видимо више човека кога не волимо. Бог хоће да се сви спасу и дођу до познања истине. Да се молимо Богу да стално имамо радост Васкрсења Христовог и да се стално сећамо речи апостола Павла који каже: „Радујте се у Господу и опет велим радујте се!“ Тамо где је радост, тамо нема туге, тамо је све весело и човек игра као цар Давид пред ковчегом Завета понет вером и љубављу. Човек у радости другачије изгледа. Треба да будемо са Богом и разговарамо са Богом вером, надом, љубављу и молитвом. Зато Оци кажу да је молитва побожан разговор душе са Богом. Ако се не молимо, онда смо душу затворили, а душа је божанског порекла, по благодати вечна, али ако је ми одвојимо од Бога, она онда умире. Тако и човек. Он је намењен за вечност, али ако се одвоји од Бога он умире. Зато треба да читамо Јеванђеље и Свето писмо јер је и то разговор са Богом. Данашње Јеванђеље каже да је Господ Исус Христос имао разговор са Никодимом кнезом јудејским где се он учио вери. Зато му је Господ казао да ко се не роди одозго, не може се спасити. То значи родити се од Духа Светога. Бог је све санео са собом и даровао нам све дарове да ми можемо да живимо од тих дарова. Христос је Никодиму рекао ако се човек не роди одозго не може видети Царство небеско. То је збунило Никодима јер није још био просвећен и зато је размишљао људски, а Христос говори о духовном рађању, о преображају. Цело наше биће, мисли и осећања, треба да буду укорењени на ономе шта је горе а то је Господ наш Исус Христос који седи с десне стране Бога и Оца. То је оно што нас Свети оци стално уче, а то је да ми хришћани ходамо по земљи, а треба да мислимо на Бога Оца. Да не можемо ући у Царство небеско без крштења. Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство небеско. Ми смо крштени и ту треба да благодаримо Богу што смо призвани и позвани да будем чланови Цркве. Зато треба да се радујемо што смо у цркви и да црквом живимо. Онда живимо Јеванђеље, живимо Богом. Тада ћемо да решимо све наше проблеме муке и невоље доласком у храм и молитвом. Тражимо помоћ и силу Божију да нас укрепи и оснажи. Служећи Литургију читаво Небо спуштамо на земљу. То значи да се сједињујемо са Богом. То наше сједињење треба да повећа нашу радост. Зато ми васкрсење Христово не славимо само једном у години већ готово сваки дан када год се служи Литургија то је Васкрсење. Кад се човек лишава Литургије лишава се радости Васкрсења. Зато се Господу помолимо да нам подари радост, јер нас нико не може обрадовати као што то може Господ. Чак ни родитељи, а Господ је рекао да ако нас мајка заборави, Он нас неће заборавити. Зато не смемо да заборавимо Бога и треба да га се стално сећамо. Да га стално молимо и онда ће кроз цело наше биће струјати радост Васкрсења.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верних, Владика је поделио свој Архијерејски благослов и иконице присутнима.

протођакон Мирослав Василијевић