Еванђеоска перикопа, која се овом приликом чита након свечаног великог прокимна, произнета је на више језика од стране Преосвећеног Владике и служашчих свештеника, и то на српском, црквенословенском, грчком, енглеском и латинском језику.

На вечерњој служби одговарао је хор цркве Светих апостола Петра и Павла, а певали су и чланови Свештеничког хора Архијерејског намесништва беличког. Свечаност је својим присуством увеличао и градоначелник Јагодине, г. Ратко Стевановић. Преосвећени Владика се обратио верном народу и поучио га том приликом:

„Христос васкрсе! - Ваистину васкрсе!

И заиста Васкрсење Христово је темељ наше вере, темељ наше наде, темељ наше сигурности; темељ, браћо и сестре, да знамо да живот после овога живота овде на земљи, постоји. И тиме је уствари наша нада, и тиме наша вера да ћемо живети после овога земаљског живота. Живеће сви - и праведници и грешници. С тим што ће праведници, они који су веровали у Христа у свом животу, који су Христа носили у себи, који су са Христом умрли, ти са Христом васкрсавају, и они ће заиста бити усељени у Царство небеско. Васкрснуће и они који нису веровали, али њихов живот после овога живота неће бити у рају, биће у паклу, браћо и сестре. А пакао, није то нешто како многи од нас говоре, како је огањ тамо да се људи спаљују. Не, браћо и сестре. Није то физички пакао и огањ. Него ће бити пакао за те људе који нису веровали што ће и сами се пећи, што каже наш народ, зашто нису веровали. И заиста нема већег пакла него живети тако. И то је пакао. Живот таквога. А рај је, браћо и сестре, живот по Богу и живот у Богу. И зато, без обзира шта нас у овоме животу земаљскомсналазило, браћо и сестре, да увек имамо веру. Да веру не изгубимо. Да Христа васкрслога носимо у себи. А кад Христа носимо у себи, онда све око нас биће другачије. И кад Христа, браћо и сестре, имамо око нас, онда ће опет бити све другачије, биће Божије, биће божанско. И зато, браћо и сестре, Васкрсење Христово за нас је пут, који је Господ пропутио, да каже оним путем којим је он ишао, до Голготе, во Васкрсења, до Вазнесења, да је то и наш пут. Христос је као што добро то знате из Еванђеља, када су га осудили на Крст, и кад су дали да носи крст до Голготе, кажу да је клецао. Није нам казао да ми под искушењима ћемо клецати. Али ни не завршава се све Голготом. Христос није избегао Голготу, па нећемо ни ми. Него преко Голготе, отићи ћемо у смрт да бисмо ушли у васкрсење. То је наш пут. Али то је, понављам као што рекох, то је наша нада. То је оно што човека треба да крепи, да снажи. Да му улива вере, да му улива наде, да се са гробом не завршава све. Него да је то само једна врста промене. Једна врста промене. Треба да се променимо, треба да се изменимо, да би по свеопштем васкрсењу заједно васкрсли и са светима, браћо и сестре, и са праведницима. Зато Васкрсење Христово је радост. Све што бих вам пожелео драги моји јесте да вас васкршња радост прати кроз живот. А пратиће вас ако заиста стално преживљавамо и Голготу Христову и нашу Голготу. Пратиће нас радост и благослов, и мир и спокојство ако будемо молили Бога да нама помогне да ми наш свакодневни крст носимо. Сваки човек има свој крст, браћо и сестре, али Господ је понео Крст за све нас, јер је Он страдао за нас, браћо и сестре. Он је наше грехе приковао за крст и то је Његов Крст који, кажем, Он носи за нас, а ми носимо за себе. Мали је наш крст. Зна Бог колико ми можемо да носимо, али верујте без обзира тај наш крст који је свакодневан, иако можда и мали, не можемо да га носимо без помоћи Божије, без милости Божије, без тражења да нам Бог помогне, браћо и сестре, да носимо свој животни крст. Не будемо ли носили свој животни крст, а човек који не носи свој животни крст, него га одлаже и даје другоме да га носи: 'Баш ме брига – носи ти за мене мој терет...' Не може, браћо и сестре. Не можемо ми своје терете, своје грехе ставити на другога. Зато и ми треба да дођемо у покајање. Ја вам желим, понављам, да вас прати радост Васкрсења Христовог. Знате и сами када је Господ васкрсао и кад су жене мироносице дошле на гроб, како их је Христос поздравио. Радујте се! Нама треба радост, браћо и сестре. Нове невоље нас сналазе и муке. Иако се будемо предали очају, онда ћемо заиста другог гледати као у некога на кога пребацујемо терет. Али ако имамо веру, као што рекох, и ако верујемо да са Христом умиремо и да са Христом васкрсавамо, онда је то нада. 'Иако паднем знам да ће Господ доћи.' Ако паднемо треба да молимо Бога да дође, да нам помогне да устанемо. Шта да кажемо о оном паду који тежи од оног телесног пада. Али, да би човек, онај који је поред мене, да сам пао да бих знао да ми помогне да устанем, ја с тим човеком треба да живим... Ја тог човека треба да задужим. Да, браћо и сестре, да задужимо другога човека добрим, а не само да мислимо 'други мени да чини добро, а ја другом не морам да чиним добро'. Е не може тако, браћо и сестре. Господ није дошао да суди него да спасе. 'Нисам дошао да судим него да послужим.' И то је наш пример, и зато имајмо Бога непрестано у срцу своме, у уму своме, у души својој, имати Бога у бићу свом. И не бојмо се. Иако паднем, људско је пасти. А људски је покајати се, а ђаволски је не покајати се. Ђаволски је, браћо и сестре, не признати грех, ђаволски је изговарати се. А грех стално тражи изговор. Зашто? Зато што човек нема смирења, него је ухватила га гордост и стално ће да се оправдава. Да се ми молимо Васкрслом Христу, браћо и сестре, да нас Бог оправда, а оправдаће нас Бог ако ми не будемо оправдавали себе. Односно, да судимо себи, да судимо и због греха и због пада... Бог ће нам помоћи. Па Он је Себе дао за нас, Он је крв Своју пролио за нас, браћо и сестре, да би нас спасио. Зато нас апостол Павле непрестано опомиње - хришћане: 'Пазите', каже, 'како живите, јер се скупом ценом плаћени. Ценом крвљу Господа нашега Исуса Христа'. Да ми имамо то мало на уму па ћемо се и ми ослободити свога ега, ослободићемо се од своје гордости, од своје сујете и нећемо тражити да нас људи подижу, него ћемо прво тражити да нас Бог подигне, а кад нас Бог подигне, онда ће нас други правилно подизати и људи ће нас правилно хвалити. Нека је срећан и благословен овај Васкршњи дан у који се налазимо, нека је срећно и благословено наше сабрање овде у овом светом храму, наше вечерашње молитве. И да кажем и понављам поново, да стално имамо на уму да је Васкрсење Христово темељ наше вере. Темељ наше наде. Веру и наду не смемо никада да изгубимо. А Бог који ће нам увек дати снаге, помоћи и подржаће нас, браћо и сесте, да останемо у Богу и са Богом и да останемо у миру једни са другима. Бог вас благословио и свако добро дао.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају богослужења заслужним припадницима Лаоса Божијег уручена су признања за оданост Светој Цркви и несебичну делатну љубав коју су пружили храму Светих апостола Петра и Павла у Јагодини. Архијерејске грамате признања добили су господа Саша Маринковић, Павле Антић и Бранислав Стефановић, док је Мирослав Алексић добио Архијерејску захвалницу. Господин Мићо Гарић добио је орден Светих новомученика крагујевачких Првог степена за изузетну љубав и посвећеност својој Цркви као и пожртвованост за улепшавање и украшавање храма Светих апостола Петра и Павла. Преосвећени Владика се и њему обратио овом приликом:

„Драги Мићо, заиста је радост што ти је Црква Божија у Шумадији на овај велики празник доделила своје највише одликовање које има наша Епархија. Радујем се што ћеш овај орден носити међу људима са жељом да се молиш. Велики молитвеници одбранили су веру. А ко брани веру, њега вера брани. Зато се ја радујем, понављам, што ти ово одликовање данас додељујем. За твоју љубав превасходно Цркви Божијој у Шумадији, за твоју жртву коју си давао и верујем да ћеш још више давати кроз цео твој живот и што си овде раније да нашим Небојшем украшавао овај храм. И наравно и за време садашњега братства. Знај, Мићо драги и сви драги моји, да ниједна кап добра које учинимо у свом животу неће остати ненаграђена од Бога. Можда ми људи и не умемо или не знамо у мери да награђујемо људе, али ово је само један подстрек за ону награду која те чека ако останеш у Цркви, у вери, а знам да ћеш остати. Јер знам твоје корене, знам твога стрица, који је био понос свештеника у мојој епархији док сам био у Америци. Иако је, што кажу, и зрно његово ушло у твоје биће, ти ћеш бити са Црквом, а Црква ће бити стално са тобом. Нека ти је срећно и нека ти је Богом благословено.“

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Преосвећени Владика Јован поделио је благослов свима присутнима док су прилазили да целивају Свето Еванђеље и икону Христовог силаска у Ад, а затим и иконице Васкрења Христовог при изласку из храма. Пре тога изведен је културно уметнички програм. Уз пратњу хармонике наступиле су младе соло певачице Милица Чикарић и Јована Тошић, а акапела извођење имао је хор музичке школе „Владимир Ђорђевић“ у Јагодини. У храмовној порти је затим уследио избор за најлепше васкршње јаје. Преосвећени Владика Јован је заједно са градоначелником г. Стевановићем изабрао неколико јаја, украшена од стране ученика основних школа у Јагодини, да буду награђена као најлепша. У сали новог парохијског дома храма Светих апостола Петра и Павла уследило је богато послужење.