За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и матуранти богословије Св. Јован Златоусти.
Чтецирали су: г-дин Владимир Степовић и Никола Марковић.
Преосвећени Владика се народу обратио осврнувши се на прочитано Јеванђеље по Матеју, које говори о помазању Господа Исуса Христа пред страдање и припреми Јудиног издајства:
„Ево нас браћо и сестре на половини Велике Недеље Васкршњег поста. Црква нас кроз цео овај пост позива на покајање и преумљење, на промену и измену. Црква нас позива, поготову ове седмице, која се зове Велика, а велика је по томе што су се велика дела догодила у току ове Велике недеље. Ако пратимо богослужења овога поста, посебно ове недеље, ако читамо Свето Јеванђеље, видећемо како нас Црква полако припрема да размислимо о себи, својој сујети, гордости, злоби, пакости и зависти… Црква нас посебно ових недељу дана позива и припрема за једну највећу драму у историји рода људскога, а та драма јесте издајство Јудино. Када је човек за превелику љубав Божију узвратио Богу мржњом и осудом на крст. Господ, који је сав љубав, ни на крсту не заборавља свој род и човека већ напротив са крста и преко крста нас Господ највише грли тиме и што је рекао, молећи се Оцу небескоме: Оче, опрости им јер не знају шта раде. Браћо и сестре, колико год ми мислимо да смо добри људи или да имамо нека добра дела увек постоји могућност да паднемо. Да нам скоро ништа не вреде и наше очи што видимо ни наше уши што слушамо. Јуда, апостол Христов, гледао је Христа стално. Био је поред Христа и слушао Христа али када је у питању била завист, гордост и среброљубље онда је и Господа издао. Видите како може ум човеков да се помрачи. Када се ум човеков помрачи, а он се помрачује због гордости, онда човек заиста не зна шта ради и не зна шта говори. У њему нема светлости. Јуда је мислио да је апостол и да му ништа више не треба али видите, пао је. Зато нас Црква позива ове недеље да стражимо над собом. Највише нас она позива ових дана преко једног дивног тропара који певамо где видимо како Господ наш Исус Христос је назван жеником наших душа. Заиста, Он је женик наших душа и ми смо невесте, наше су душе невесте Христове. Невеста размишља када ће да се сретне са својим жеником. Када ће да размене жртву љубави. Све што се збива око невесте тих дана она то не види. Сва њена мисао и жеља је усмерена да се сретне са жеником. Ако наша душа не чезне за сусретом Христовим биће одвојена од Бога. Иако је душа по благодати Божијој бесмртна она, ако се одвоји од Христа, умире. Човек вене и умире када се одвоји од Бога. Зато у овом тропару који певамо ових дана се каже: Ево женик долази у поноћ и блажен је онај слуга кога нађе буднога, а недостојан је онај кога нађе да спава. Да будемо спремни да пођемо за Христом, а Његов је позив упућен једном за свагда и ако будемо будни и стражаримо над собом, над својим мислима, делима, понашањем, онда благо нама јер, како каже у Светом Писму: Судићу ти по ономе у чему те нађем. Ако нас Господ нађе будним у молитви, посту, бдењу, у добрим делима, добрим мислима, у чежњи за Богом, заиста бићемо спасени. Ако нас Господ нађе да спавамо онда значи да смо се предали. Да ли је човек у сну будан? Није. Зна ли човек у сну шта чини? Не зна, заспао је. Даље каже тропарнаставља и каже: Пази зато душо моја да се сном не отежаш да не будеш предана смрти и изван Царства затворена. Не мислимо ли, браћо и сестре, увек на Царство, зашта нас је Господ и створио онда значи да смо ми затворили врата Раја. Адам, први човек, који је управо због гордости и непослушности и несмирења отказао Богу послушност и био истеран из Раја, тиме је он у ствари затворио врата Раја. Та врата Раја су била затворена док Господ није васкрсао и сишао у Ад и извео из Ада праведнике, отворио врата Раја и увео их у њега. Та врата Раја су и данас отворена за свакога од нас али само за оне који су будни. Који нису својом немарношћу за своје спасење и свој живот затворили врата. Бог је дао нама ту могућност да отварамо врата Раја али и, на жалост под нашим гресима и слабостима, ми и затварамо врата Раја. Рај је живот у Богу и по Богу, а пакао је живот без Бога и мучење наше савести. Тропар завршава и каже: Прени се душо и завапи Богу и говори, Свет, Свет, Свет си Боже наш, Богородичиним молитвама помилуј нас. Ето нам довољно размишљања да се још више удубимо ове недеље и неколико дана колико је остало до Васкрсења.
На сутрашњи дан се догодила та највећа драма. Човек издао Бога и то за шта. За трице. Шта је то било, тридесет сребреника нионда нису имали неку вредност али среброљупцу и гордељивцу и једна пара је огромна. На сутрашњи дан је Бог учинио још једно велико чудо. Установио је Свету Тајну Причешћа и од тада Господ себе поставио на Трпезу своју и та се Трпеза неће скидати до Другог доласка Господа нашег Исуса Христа. Он је све нас позвао да дођемо, узмемо, да једемо и пијемо јер ко једе моје тело и пије моју крв имаће вечни живот, а тај вечни живот је много вреднији него овај наш земаљски па нека он траје и сто и двеста година шта је то у односу на вечност. Зато је Господ установио Свету Тајну Причешћа и Он и после Васкрсења и после Вазнесења је са нама. Основао је Цркву своју као Тело своје и дао себе за нас али никога од нас не приморава да једе са Његове Трпезе, ни да верујемо у Њега, ни да будемодобри али која је плата. Плата за грех је смрт. Плата за гордост, сујету, среброљубље, саможивост је смрт. Господ који воли човека и који је из љубави своје према човеку дошао у овај свет и пролио своју крв да опере наше грехе. Размишљајмо ових дана о тој поруци Христовој да је Бог пролио крв за човека. Човек се поиграва са Богом. Човек се поиграва са Црквом. Зато ће Апостол Павле рећи нама хришћанима: Пазите како живите јер сте скупом ценом плаћени. Нема веће цене од проливене крви Господње. Када је Господ дао себе и поставио ту Трпезу, а то је Света Литургија, зашто да будемо гладни тамо где је изобиље хране. Христос рече у Јеванђељу да једемо овоземаљску храну и опет ћемо од ње огладнети али храну коју Он даје, то је Тело његово и пиће које Он даје, то је крв његова то је оно што човека одржава за вечност и зато је Причешће лек за бесмртност. Не причешћујемо ли се, не хранимо ли се Господом, одумиремо полако. Господ је милостив и хоће свакога човека да помилује и да му опрости али ако човек тражи опроштај и моли му се за опроштај у смирењу. Да Бог хоће да спаси и највеће грешнике сведочи нам и ово данашње Јеванђеље које нам казује када је Господ био у кући Симона губавога где му је пришла једна жена и излила скупоцено миро на његову главу. Такође нам Јеванђеље говори како су Апостоли реаговали, а посебно Јуда где он пита зашто се скупоцено миро тако лако пролива. Зар нисмо могли да продамо то миро и да дамо сиромасима. Господ му одговара: Сиромахе имате свагда са собом али мене не. Сиромаха можемо срести на сваком кораку и сретамо их и они су наша опомена али требамо се са Господом срести у нашем срцу, уму и ако ту не сретнемо Бога нећемо га нигде срести. Данашње Јеванђеље говори како је жена грешница узела најскупоценије миро јер зна зашта то чини, промисао Божији. Иде да помаже онога који је најсветији. Говори нам Једанашње Јеванђеље шта је драгоценије од драгоценог и говори нам да на овоме и ономе свету нема ништа драгоценије од богочовека Христа. То је највише, а све остало ако има неку вредност добија је од Бога, а без Њега су све те врлине мршаве схеме. Треба да све што радимо у животу чинимо Бога ради и ради нашег спасења и очишћења. Христос каже Апостолима да оставе ову жену јер је она ово учинила Њему за спомен и покој . Обичај је био код Јевреја да се покојници обливају мирисима, и данас они то раде. Зато Господ каже да је то она припремила за Његов покој. Она је осетила љубав. Осетила да ћу страдати и зато је пожурила да дође до Христа и кроз то скупоцено миро да му излије своју душу и каже му да је велика грешница.
Браћо и сестре, да се и ми помолимо Богу, да се чистимо, не само у данима овога поста, него кроз цео живот јер стално грешимо и падамо али зато морамо бити свесни свога пада. Свестан је свога пада онај који има вере и који није горд док онај који нема вере и који је горд не види да је пао, напротив он и зло кад чини мисли да је добро. Тако се помућује разум људски као што се помутио Јуди. Ми да се молимо Богу да нам да разума да разумно живимо. Да правилно у животу расуђујемо. Да се сетимо да нас је Господ преко крста загрлио али да није остао Господ на крсту и на Голготи. И да тај пут којим је Господ ишао ка Голготи кроз цео свој земаљски живот је у ствари пут свакога од нас. Ни ми нећемо остати на Голготи и остати разапети ако се са Христом распињемо и са Њим се сахрањујемо онда ћемо са Њим и васкрснути. Покајање је равно Васкрсењу, а покајања нема без смирења. Нека би вам Господ помогао да исчекујући овај велики празник који је пред нама, осетимо радост васкрсења и осетимо га мисаоно и духовно и да се удубимо у страдање Христово. Сутра ћемо, ако Бог да, читати оних дванаест Јеванђеља Христових. Па имамо Велики Петак да се сетимо погребења Христовог. Имамо Велику суботу да се сетимо како је Господ био телом у гробу, а душом у Аду да спасе праведнике. Оне праведнике који су веровали у Њега и који су са вером у Њега и умрли и да би тако осетили да ништа не бива без Васкрсења. Па нека нам Господ помогне да и ми васкрсавамо сваког тренутка, а кад год чинимо добро, кад се исповедамо, молимо, смиравамо ми у ствари васкрсавамо. Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Ђакон Саша Павловић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/8939-sveta-arhijerejska-liturgija-predjeosvecenih-darova-u-vinogradima#sigProId390db30a99