Окружени Маријиним иконама, осећамо присуство ликова који као да су се спустили из света другачијег од овог нашег. Међутим, они нису ни приближно слични онима пред којима смо навикли да стојимо са страхопоштовањем, него као да смо слушали причу о њима из дечијих уста. Марија нам доноси не само модеран израз иконе, састављен из нових елемената, него и другачију форму. Модерним техникама (вез, фломастер, рециклажа) и оригиналним физиономијама она тражи пут да овај стил стави у раван са класичном иконом. Иако разбија канон у формалном, али у суштинском погледу и смислу он не само да јесте у њему, већ га на известан начин и проширује. Њен иконовез није гоблен, који има своју лепоту, али је подређен шеми и умножавању. Он нема рам и може се доживети не само визуелно него и додиром, те оставља утисак треће димензије, што овим делима даје посебну драж. Њене форме не подлежу стандардним пропорцијама него су слободне, док физиономије благим деформацијама наглашавају карактерне особине ликова и уздижу их изнад материјалности. Инфантилни облици нису случајно изабрани. Они својом спољашњом наивношћу, која показује талентовану и извежбану руку уметнице, преносе дубоки смисао Христових речи да ће у Царству небеском бити они који су као деца. На тај начин овакве дечије форме преносе посматрачу невино и ослобођено од предрасуда сагледавање света, како материјалног тако и духовног. Оваквим изразом уметница је успела да сачува главну одлику византијске слике – дематеријализацију облика, али је износи на нов начин. С обзиром да је вез примарно женско рукодеље, није случајно што су Маријина основна тема свете жене. Док овакав нови тип православне иконе буде красио галерије и домове, очекујемо да временом он можда нађе своје место и у храмовима. Добар показатељ, који ће једног дана потврдити њихову каноничност, јесте то да их посетиоци изложбе не посматрају као профане слике, него имају потребу да се ликовима на њима обрате молитвом.
Марија се дотиче ванвременских проблема и нуди одговоре на нов начин. Тежећи да икону приближи гледаоцу, она успева да одржи њено утемељење које остаје изнад људске мере, чувајући на тај начин њену узвишеност.
Монах Игњатије Ђорђевић
Биографија :
МАРИЈА ВУКОСАВЉЕВИЋ (контакт: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели., 065/2678001)
Рођена 1979. године у Ваљеву. Дипломирала на Фпуд у Београду. Члан је УЛУПУДС-а.
Реализовани пројекти у везу:
ПЛАШТАНИЦЕ:
црква Светог цара Лазара косовског Бијељина; црква Светог Пантелајмона, Дивчибаре; манастир Вратна; црква Светог Јована, Пауне; манастир Светог Нектарија, Егина; манастир Хиландар; манастир Лелић, Ваљево; Саборна црква у Новом Саду; црква Светог Саве у Новом Саду; црква Успења Пресвете Богородице, Младеновац; Владичански двор у Крушевцу; Манастир Градац, Брвеник; црква Христовог Васкрсења у Јерусалиму.
САМОСТАЛНЕ ИЗЛОЖБЕ:
2022. Богоштица, Фестивал Стаза
2022. Твоји од твојих, Музеј Семберије, Бијељина
2022. Преображај, Галерија Кц Шабац
2021. “Мислим, тражим, чекам” изложба икона и слика са м. Ефимијом Тополски, Галерија Синагога, Ниш
2021. “Свете жене“ Парохијски дом храма Светог Саве, Београд
2020. “Свете жене” Народни музеј Зајечар
2020. “Свете жене” Галерија Народног универзитета Врање
2020. “'Свете жене” Галерија КЦ Нови Град, Нови Град
2019. “Свете жене” Музеј Козаре, Приједор
2019. “Свете жене” Мали ликовни салон КЦ Нови Сад
2017. “Саламандра саламандра” Галерија Чедомир Крстић, Пирот
2017. “Саламандра саламандра” Центар за културу, Гроцка
2017. “Невидљива борба” Народни музеј Ваљево
2017. “Саламандра саламандра” КЦ Нови Сад
2016. “Саламандра” Галерија Градац, Рашка
2016. “Саламандра” Цзк Свети Стефан Деспот, Деспотовац
2013. “Арт маркет-12 соба –10 самосталних изложби” Кућа Краља Петра, Београд
Као и преко 30 групних изложби у земљи и иностранству.
