У литургијском сабрању учешћа су узели свештеници и ђакони архијерејског намесништва лепеничког, које је претходног дана исповедао игуман Петар (Драгојловић), као и остали верници који су сабрали овога дана у овом светом храму.

Епископ се беседом обратио окупљеном народу рекавши:

У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже Бог браћо и сестре!

Пребродили смо више од половине поста и остало нам је још мало до најрадоснијег празника, до празника који треба да прожме и душу и тело, празника који је у ствари срж наше вере, наде, љубави. Ако вера наша није вера у васкрсење и ако не верујемо да је Христос Васкрснуо нећемо ни ми васкрснути. Ако је наша вера само у овоме времену, онда смо како каже апостол Павле, најнесрећнија бића јер овај век пролази. Овај живот пролази али настаје онај живот вечни. То не значи да треба да занемаримо овај живот. Овај живот нам је дат као благослов да овде и сада започнемо задобијање Царства небеског. И ако то Царство небеско не осећамо још овде и сада у нашем срцу, души, уму нећемо га ни задобити јер ми живимо по ономе што осећамо. Треба да осећамо да је Бог са нама и да Бог не гледа ко је ко. Бог нас све гледа подједнако и зато свакоме на посебан начин треба да се трудимо да овде и сада осетимо то Царство небеско, а осетићемо га ако имамо јаку веру. Потребно је да живимо животом цркве и послушношћу цркви. Највише ћемо га осетити приликом причешћа када схватимо и осетимо да то причешће није обичај већ је то обавеза сваког човека. Сваки човек се у Христа облачи и треба Њиме да се причешћује. Овде смо се и сабрали да ову пучину, како су Свети оци називали пост, да више од пола пребродимо, али и да га замолимо да нам помогне да и овај остатак поста проведемо у вери, молитви, нади, љубави. Да га проведемо хришћанским животом. Прво и основно за сваког човека јесте благодарење Богу. Благодарност ће нас учинити смиренијим и хришћанскијим. Онај који не зна да благодари не зна ни да се моли. Што бисмо се молили ако нисмо ни захвалили Богу. Да ли је човеков живот без Христа и причешћа живот? Наравно да није и зато свако јутро треба Богу благодарити на томе што смо живи да се молимо. Није свака молитва Богу угодна, као ни сваки наш разговор, ако тај разговор нема осећања да га прихватамо као равном себи. Разговор ни са Богом није примљен ако не излази из смирености као ни молитва упућена Богу. То је оно што је за нас хришћане опасно, ако не дај Боже огугламо. Све ми је споредно али није ми споредно да зграбим и имам. Зато смо се и сабрали да благодаримо и да се помолимо Богу да нам Бог опрости грехе. Управо нас пост подсећа на наше грехе, и не само да се подсетимо него и да признмо грешку. Али, то не фарисејски и лицемерно већ из дубине душе. Погледајте мало дете како рида када не послуша своје родитеље када се огреши. Оно плаче не зато што је било грђено већ плаче зато што зна да је погрешило и да га та грешка удаљила од родитељске љубави. Тако и грех, нас грех одваја од Бога већ нас одваја и од нас самих. Човек који не признаје грех он не може да прихвати другог човека. Такав човек не може да осети значај заједничке молитве, заједништва. Дакле, да замолимо Бога за опрост грехова али и да нам Бог буде милостив када изађемо пред лице Божје. То је оно чега стално треба да се сећамо, свакога минута да се сећамо да треба да изађемо пред лице Божје. Са чим ћемо изаћи, са гордошћу, злобом, непослушношћу, такве ће Господ послати од себе. Има ли ишта страшније за човека да када оде пред Бога, да му Бог каже, „ја те не познајем“, а Бог страдао због мене. Ако се не сећамо жртве Христове неће ни наша жртва бити примљена. Пост и богослужење нас води ка томе, да се сећамо душе своје. У овом посту смо певали и певаћемо и даље ону химну „ Расејани мој ум сабери Господе...“. Чини ми се да је најстрашније када је човек расејан, јер такав човек није чврст. Он је као она трска у пољу коју сваки ветар ломи. Зато треба да се сабирамо у храму, на богослужењима и једни са другима. Не смемо једни друге оговарати, већ једни другима треба да се исповедамо. Ако нас пост није мало променио, џабе смо постили. То што ми не осећамо светлост Божју значи да му се не молимо и не слушамо Бога. У све ово што говорим и што сам рекао, уводи нас пост. Он нас уводи у то да чистимо и душу и тело јер треба и једно и друго да изађе пред Господа. Душа чисти тело и обрнуто. Када тело држимо у светињи, душа се освећује. Зато нас овај пост уводи у све ово. Пост нас води у стање за које нас је Господ створио, а то је за спасење. Не смемо се заваравати да ћемо негде почети да остварујемо спасење ван цркве и у неком другом времену. Али, време није у нашој моћи. Зато увек треба да будемо спремни за долазак Христов јер нам Писмо каже „судићу ти у ономе у чему те нађем“. Дакле, пост зато треба практиковати истински, а не да постимо на свој начин јер нам за све треба благослов. Благослов није формалност јер тај благослов јесте освећивање. Ако онај који даје благослов, а не зна шта даје, пропадају сви, и онај који даје и онај који прима благослов. Када пости тело да пости и душа. Потребно је постити и телесно и духовно. Није потребно само обраћати пажњу на спољашњост, већ је потребно чистити ум и срце. Није суштина поста да се ми хвалимо и надмећемо са другим јер нас такав пост нас неће привести Богу. Често говорим да Бог ништа не осуђује као фарисејство и претварање. Чим сматрамо да смо бољи значи да смо некога осудили, а себе уздигли. Пост нас поред овога уводи у смирење, јер без смирења нема ни спасења. Када постимо, ми се уздржавамо од речи, дела и свега осталог. Пост је период када треба да ускратимо и речи које изговарамо. За све до сада речено нам треба вера и за све вера има свој језик. Језик вере јесте љубав. Ако вера нема језик љубави онда нам није права вера, а ако немамо љубави нема ни послушности. Онај који нема љубави о себи мисли најузвишеније. Данас чусмо речи премудрог Соломона, „Боље је мали добитак с правдом него ли много плодова са неправдом“. Пост нас уводи у правду, али не нашу правду већ у Божју правду.

Нека би нам Господ помогао да се у овим посним данима што више молимо, исповедамо, причешћујемо. Да задобијемо духовну снагу добијену од причешћа да бисмо пребродили искушења и невоље које нас у животу сналазе. Без Бога можемо чинити зло и срљати у гордост, сујету, злобу. Али са Богом све гледамо кроз љубав и веру. Нека нам Господ помогне да дочекамо Васкрсење Христово у љубави о којој сам већ говорио.

Бог вас благословио!"

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након литургије, сабрање је настављено у црквеној сали при храму Светих апостола Петра и Павла, где је свештеник Ненад Милојевић, привремени парох Треће крагујевачке парохије при храму Свете Тројице (Стара црква), прочитао реферат на тему “Дух, душа и тело”.

Душан Илић, протојереј