А пост је пост који нас уводи, управо, у покајање, а покајање значи промена, значи измена. Зато треба сваки од нас, први ја, да ставимо, што каже наш народ, прст на чело, па да се запитам јесам ли се било шта у чему изменио на боље; или су ми ови дани поста прошли као и они пре поста или после поста или како ће нам, нажалост, проћи и ови други дани до Васкрсења. То је питање, браћо и сестре, да ли смо ми изменили себе? Пост нас у ствари, најприсније, уводи у нас саме. Уводи нас у најитензивнији начин размишљања о себи, о спасењу, о Цркви, о једни- другима. Пост је, браћо и сестре дат да постећи од неке врсте хране, да ми у ствари постимо од онога што је много важније, а то не значи да је неважно постити од мрсне хране, а много важније је да постимо умно, да постимо срцем, да постимо душом, мислима, речима, делима, очима, рукама, ногама, све је то пост браћо и сестре. Ако заиста нисмо се у томе уздржавали у току ових пређених посних дана онда нећемо осетити ни радост поста, а пост је радост. Не само што је пост, браћо и сестре, радост, него ми знамо да је пост и благослов, да је пост благословен и да је пост установљен још у Рају. Пост је у Рају установљен, браћо и сестре, да би човека смирио, да би га увео у послушност. Да, послушност, јер први Адам- човек, он је браћо и сестре, први био који је прекршио прву запосвест Божију. Пост је уствари и прва заповест Божија. Прекршио је по наговору нечастивога и шта? Узео је да једе оно што му није било дозвољено. Појео је, али шта је добио? Јели добио на кило, опростите што тако кажем!? Јел он добио што је заиста мислио, како му је ђаво говорио да ће он бити велики да ће чак бити већи од Бога? Ништа од тога! Него је изгубио и оно што је имао. Шта је изгубио? Изгубио је, браћо и сестре, ту радост да гледа лице Божије у Рају. Изгубио је, браћо и сестре ту радост да разговара са Богом. Он је почео уместо да разговара са Богом и да слуша Бога и да остане вечно у Рају и да и ми будемо у Рају, браћо и сестре, али нажалост није послушао Бога. Послушао је свој его, послушао је своју гордост, јер се погордио. Ђаво му је рекао: „Пусти ти то шта ти Бог тамо каже, ако баш поједеш, ако претупиш заповест, ако не послушаша ти ћеш бити велики!“ Е, изгубио је да гледа лице Божије, да буде уз Бога, да буде лишен Раја. Како каже Свето Писмо беше изгнан из Раја. Једна дивна црквена песма каже: седе Адам наспрам Раја и тек када је изгубио Рај, а гледао је у Рај, седе Адам и плакаше. Плакаше, браћо и сестре, јер је тада био свестан да је погрешио. И ми, браћо и сестре, све док не будемо свесни да смо грешни док не признамо своје грешке и своје грехове спасења нам нема, нема нам ни Раја. За таквог човека је заиста затворен Рај, врата Раја још Адам је затворио. Бог је дошао, браћо и сестре у свет да спасе човека, човек је икона Божија, слика Божија. Бог се жртвовао за нас, дошао, страдао, приковао наше грехе на Крст. Када су га разапели Васкрсао је и поново отворио врата Раја. То је оно што је радост за нас хришћане. За нас овакве какви јесмо није Рај изгубљен браћо и сестре у колико се вратимо послушности у колико се вратимо реду и поретку у колико се вратимо ревности, да ревнујемо, али не да ревнујемо по своме егу, него да ревнујемо за добро, браћо и сестре. Да будемо мудри, јер нас је Бог створио са разумом, дао нам разум, да знамо да разликујемо шта је добро, а шта је зло. Чусмо данас у Паримијама где премудри Соломон каже: „Мудар човек се боји и не пада у грех.“ (Прич 14, 16) Не разуман човек у својој самоуверености он се, браћо и сестре, не држи закона, а такав човек се не држи ни они људи који се држе закона Божијега и оупште закона као начина живота. Човек у својој самоуверености он прописује себи закон, па живи по свом закону. Такав закон га неће спасити. Он уствари неће да живи по Богу него измишља Бога какав њему Бог одговара. Уместо да се човек прилагоди Богу, човек хоће у својој гордости да прилагоди Бога себи и не само Бога, него хоће и друге. Зато, браћо и сестре, имате у једној дивној молитви свештеничкој на Литургији где се молимо да нам Бог да правилно расуђивање. Онај који зна правилно да расуђује, он браћо и сестре, знаће и шта је добро и шта је зло. Који не зна да расуђује или расуђује по себи од свога ега то његово расуђивање га води у пакао, што би рекао наш народ. Зато да се молимо Богу да нам Бог дâ да правилно расуђујемо. Када будемо правилно расуђивали онда ћемо осетити, браћо и сестре, како треба сви заједно да се молимо, сви заједно да чинимо добро, да живимо у заједници, али да не штрчимо у заједници, него да се смирујемо у заједници. Које од нас спреман? Сваки од нас би био спреман кад би имао веру праву, кад би био мудар како рече данас Премудри Соломон ми бисмо се уплашили да испред нас не буду врата Раја затворена.

Рекох и понављам: пост је благословен. Светитељи Божији су били испосници, односно, молитвеници, зато су и спасени, зато их је Господ просветлио и посветио. Ако нам се само пост састоји, браћо и сестре, од неједења хране мрсне, онда то није никакав пост. Нама је пост дат да чистимо и душу и тело. Када се уздржавамо од мрсне хране, браћо и сестре, онда су нам мисли чистије, онда су нам мисли здравије, онда смо мисли усмерили не као ономе што није добро, него ка ономе што је добро. А ко је добар? Људи су добри, имао добрих људи хвала Богу. Да није добрих људи не би ни свет постојао, да нема праведника како каже старозаветни пророк. Једино је добар Бог! Пост нам није дат, браћо и сестре, да ми сатиремо себе, није нам пост дат, браћо и сестре, да мучимо своје тело, али ако бујамо у пијанству у претераној храни, шта ћемо него бујати. Није нам дат пост да мучимо своје тело, али нам није дат пост да малтретирмо друге. Пост нам је дат да чистимо себе, да осетимо сладост поста, а не муку: јој када ће доћи Васкрс?! Када ћу да се омрсим?! Људско је то, тело тражи своје, али пост нам је дат да дамо мало превагу духу над телом. Да се мало више посветимо души својој како да је спасемо или како да се спасемо. Господ каже у Јеванђељу шта човеку вреди да цео свет задобије, а душу своју да изгуби? (Мк 8, 36) Ништа му то више не вреди. Дакле, браћо и сестре, понављам пост нам није дат да малтретирамо тело, него да малтретирамо, ако могу тако да кажем, своју гордост, своју сујету, да малтретирам свој его која ми не дозвољава да се смирим пред Богом, браћо и сестре. Онај који се није смирио пред Бого тај се ни смирује ни пред људима или обратно ко се не смирује пред људима, тај се не смирује ни пред Богом. Човек кад умисли да му је Бог дао неке дарове, човече, нема човека без дара. Џаба је што ти је Бог дао и хиљаду дарова, ако си злоупотребио те дарове, ако си почео да се хвалиш тим даровима, а ништа ниси учинио да умножаваш те дарове. Бог је човека створио, браћо и сестре, да се он умножава, „рађајте се и множите се“ (Пост 1,22), како каже Свето Писмо, али да се умножава у добру и да тим умножавањем помаже себи, да има користи и од себе, али да има користи да даје и другима. И то је једна врста поста, браћо и сестре. Ако смо уз пост мало више појачали своје милосрђе. Шта то значи? Ако смо гладнога нахранили, ако смо жеднога напојили, ако смо болесника обишли, ако смо голога оденули, браћо и сестре, то је милосрђе. Без милосрђа нема ни спасења. Како можемо да тражимо од Бога да буде милостив, а ми нисмо милостиви према том гладном човеку. Када нисмо милостиви када видимо човека у невољи, да му притекнемо, да му помогнемо, да му пружимо руку. Не, ја сам владика, ја сам поп, ја сам ово, ја сам оно, ја сам изнад њега. Све док мислимо да смо изнад некога ми смо дубоко пали. Јесмо пали и јесте да падамо, али не смемо да изгубимо веру. Бог хоће да се сви људи спасу, Бог хоће да нас подигне, али само ако ми хоћемо. Бог неће да врши насиље над нама. Човек неће ни да пожели да неког подигне, ако нема смирење. Тај несрећни наш его који нам не да да се смиримо, него мислимо ја могу све. Шта можеш без Бога? Можеш зло да чиниш, а добро да чиниш не можеш. Поменућу сада и једну изреку у мом селу где сам рођен, где кажу: „И ја могу и коњ може!“ мислећи на снагу. Ако Бог не да све је за бадава. Докле год се будемо уздали у себе у неко своје знање у свој положај, не знам ни сам у шта све спасења нам нема, браћо и сестре. Зато, браћо и сестре, пост нам је дат да детектујемо одакле нам долази опасност. Она долази од нечастивога. Није само опасност од нечастивога, опасност нам долази од самих нас. Опет понављам, долази нам од тога нашег ега. Не да ми его да послушам оно што ми је речено, него радим по своме. Е, по своме не можеш ни да се спасеш. Немој да измишљаш спасење хришћанине, него спасење гледај у Господу. Пост је, браћо и сестре оруђе и оружје са којим ми можемо да се успротивимо нечастивим силама. Зато је Господ рекао да се и ђаволи изгоне уз помоћ поста и молитве (Мт 17, 21). Одвојити пост од молитве то није пост. Одвојити молитву од поста то није пост. Али, браћо и сестре, то ви знате боље од мене, није у питању само телесни пост. Човек може да једе хлеб и воду не знам колико дана па опет да чини зло. Него је браћо и сестре поента у томе да ми постом улазимо у покајање. Када уђемо у покајање ми смо ушли у спасење. Нека би нам Господ дао, браћо и сестре, да пост проводимо у радости духовној, да пост проводимо, браћо и сестре, у лепим речима, мислима, добрим делима, да пост проведемо што више читајући Свето Писмо, Свете Оце, добре и поучне књиге. Да нам пост помогне, браћо и сестре да послушамо, јер ако не знамо да слушамо, неће ни нас Бог послушати. Ако ја само мислим да све знам, пропали смо. Волим да се служим народним изрекама; има једна дивна изрека у Далмацији: „Више зна човек и магарац, него сам човек.“ Онај који мисли да све зна, он се издвојио, за њега је све понижење, за њега је други понижење. Он другога гледа не лицем ка лицу, него га гледа одозго, а не види да га то уздиже и да ће кад- тад, што рекао наш народ, да тресне од земљу. Ко се сам диже тај пада, али кога Бог подиже, кога људи виде да треба људи да га подигну тај неће да падне, али тај који не пада он има Бога у себи. Он Богу служи, он Богу се моли, он служи Богу, али служи и човеку. Често говорим, браћо и сестре, Бог од нас не тражи да ништа више не чинимо према Њему него што би према другима. Зато овај период, овај свети период поста, да имамо мало више топлине у своме срцу, отворимо мало више срце за другога. Трудимо се да осетимо радост Васкрсења Христовога зато што су нас пост и молитва припремили за тај најрадоснији сусрет са Богом, са Васкрсењем Христовим, браћо и сестре. Немојмо да останемо онакви какви смо ушли у пост и да изађемо из поста такви. Бог је милостив, али треба и ми да будемо милостиви. Нека нам Господ помогне и овај пост који постимо телом, али верујте више да постимо душом. Да постимо својим мислима, својим речима, својим делима, али тога свега нема без смирења. Нема ни молитве, ако нема у темељу те молитве смирења. Нема ни поста, нема ни добрих дела. Човек када чини добро дело, он не чини то из мисрења, него чини то из гордости желећи да га народ хвали. Човече немој тражити да те други хвале, него учини да будеш хваљен, а не да се намећеш и да кажеш: кажи ти о мени другима какав сам, немој, то је Пирова слава. То је као када сламу запалиш, она букне и нема ништа, али имајмо веру, вером живимо и чувајмо своју веру да би вера чувала нас. Бог вас благословио.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована