За певницом су појали ученици крагујевачке Богословије.

После прочитаног јеванђелског зачала, благословом Његовог Преосвештенства, беседу је произнео протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић рекавши да се пут на који смо кренули пре две седмице наставља у наредних пет недеља и тим путем ми ходимо ка васкрсењу, својеврсној победи над грехом, смрћу и Сатаном. Отуда, овај пут којим идемо и којим ходимо у ове дане јесте пут непрестане борбе али не борбе против тела и крви већ борбе против духова злобе – по речима Светог апостола Павла, а то значи пут борбе против греха и против нечастивих сила које нас на грех наводе и подстичу. Време Великог поста је време када треба да се загледамо у своја срца и да видимо шта се у њима укоренило. Да преиспитамо своја дела и недела и видимо шта смо то добро чинили и шта то лоше чинимо, и шта је то овладало и влада нашим срцем. Да погледамо да ли добра дела чинимо, да ли у нама љубави према ближњем има или у нама влада мржња и према Богу и према ближњем. Да би се загледали у своје срце, да би се могли покајати и променити свој живот потребна нам је помоћ Божија. Потребно је да се благодат Божија нас дотакне, исцели нас и покрене да постанемо бољи и да схватимо где грешимо. За то нам је потребна молитва и зато су ови дани Великог поста, првенствено поред покајања и дани молитве. И зато у ове дане треба да појачамо како нашу личну молитву тако и ову заједничку, саборну молитву и да у што већој мери узмемо учешћа у свим великопосним богослужењима наше Цркве.

Свети Григорије Палама, коме Црква посвећује, на посебан начин, ову другу недељу Великог поста, говорио је да су сви дани у човековом животу дани када треба да се боримо за наше спасење али да су дани Великог поста посебно благословено време за то. И управо због тога у ове данетреба да започнемо ту борбу и треба да је започињемо и водимо покајањем и молитвом. Свети Григорије Палама, кога поменух да прослављамо и славимо у овај дан, је три године понављао једну молитву: Господе, просветли таму моју. Те речи је тако истрајно изговарао и молио се Господу не због тога што Господ није желео да чује његову молитву нити што Господ не жели наше спасење. Свети апостол Павле нас учи да Господ жели да сви људи дођу до познања истине и да се сви људу спасу. Међутим, због чега је Свети Григорије тако истрајно и упорно молио Господа само једно? Због тога што је знао сву нашу људску огреховљеност, сву нашу склоност ка греху. И ако је светлост дошла у свет ми смо заволели таму. И ако нас често пута у нашем животу божанска светлост заслепи, заслепи нас Господ својим присуством, а ми то не видимо јер ходимо грехом, ходимо и чинимо дела таме. Зато је, браћо и сестре, ово време Великог поста, време и моменат када треба да променимо свој живот. Ако смо слушали неприличне песме сада да појемо Псалме. Ако смо читали неприличне текстове, сада да читамо реч Светога Писма. Ако смо бесциљно лутали тражећи ко зна какав смисао живота у овоме свету, сада да се окренемо и устремимо ка Христу. Ако смо угађали телу, сада да постимо. Дозволите ми да поменем једну анегдоту, управо везано за оно што често и себи и другима говоримо или питамо када кажемо да треба да постимо. Обично под постом поставимо себи питање и најчешће узимамо оне декларације на храни и проверавамо шта ту све има и шта све може да се једе, а шта све не може и у којим процентима се шта све налази. Један човек, онако, прилично уверен у своју праведност, као што и ми често знамо да будемо уверени у своју праведност, убеђен да нико не зна какав је он заправо, дошао је код једног светитеља са питањем како да пости – очекујући одговор шта сме, а шта несме да једе. Светгитељ га је погледао, заћутао неко време и онда почео да му говори које је све грехе он починио, а за које је он мислио да нико други не зна осим њега. Причао му је и причао. То је овога човека толико погодило и толико потресло да је он силно стао да рида и плаче. Просто се није могао зауставити. После неког времена му је овај светитељ донео воду, мед, сок, воће да га послужи рекавши му узми, окрепи се.А овај му је одговорио: Оче, како да једем, мука ми је од самога себе – а светитељ му одговори: Ето, тако треба да постиш. Дакле, треба да дођемо и постанемо свесни својих слабости и недостојности, својих грехова. Да нам се они смуче. Да се смучимо сами себи у смислу наше огреховљености и да кренемо путем који нас води у вечни живот. За то нам је потребно, поред молитве и покајања и да имамо веру у Бога. Веру о коме данас сведочи Јеванђелист Марко. Веру овог узетог човека. Да имамо веру у моћ Божију, у истинитост речи Божије. Да имамо веру која израста у љубав према Богу и да сву своју наду положимо у Бога. Како учи и тумачи Свети Григорије Палама данашње Јеванђеље – нада у Бога и овог узетог човека довела до вере у Христа. Наравно, немој нико да помисли да каже: Хвала Богу, ја нисам узет, ја сам покретан. Сви смо ми узети, браћо и сестре, односно непокретни, односно болесни. По речима Светог Оца Јустина Ћелијског сваки грех који учинимо је једна узетост и ако мало узмемо да преиспитујемо себе онда ћемо моћи да видимо ако се љутимо и вређамо кад нам год неко нешто каже. Ако смо неспремни да саслушамо савет или поуку. Ако смо врло сујетни то значи да је наше срце узето, да је неспособно и непокретно да чини добро. Ако, са друге стране, нас не интересује ништа што је духовно већ само овај свет и материјално, то значи да је наш разум узет и неспособан да размишља како треба. Ако не чинимо добра дела онда је наша воља узета и неспособна да чини било шта добро. Због тога је, браћо и сестре, потребно да у ове дане преиспитамо дубину свога срца. Та узетост која долази, долази на нас по допуштењу Божијем не због тога што Господ жели да нас кажњава и врши неку одмазду над нама него због тога да би у тој узетости спознали да нам без Бога нема живота. Да без Бога, како је говорио Свети Владика Николај, не можемо ни преко прага. Да би, спознавши то, и ми, свако од нас, попут ових пријатеља овог узетог човека, отворили своје срце, скинули са њега тај цреп којим покривамо нашу сујету, гордост, неспособност, мржњу, злопамћење, све оне грехе које тако често чинимо и мислимо да за њих нико не зна и да их нико не види, и изнад свега, да би тако покајани и испуњени молитвом и молитвеним тиховањем, спознајући себе, почели да чинимо добра дела. Покајање,. Молитва и добра дела, то треба да краси наш живот у време Великог поста али и у време када се овај пост заврши. Добра дела, браћо и сестре, су израз наше љубави и према Богу и према свакоме човеку. Одсуство добрих дела, ма како тешко звучало ово што ћу казати, јесте израз мржње према другоме човеку и у најмању руку одсуства љубави према Богу. Када завидимо, када злопамтимо, када лажемо, када крадемо, шта ми друго чинимо него показујемо мржњу према другом човеку.

Зато у дане Великог поста треба да почнемо чинити добра дела јер су добра дела и основа добрих дела јесте љубав. Христос када говори о Страшном суду не помиње ни једну другу врлину изузев добрих дела. Доброчинства су оно по чему ће нас Господ познати и признати као своје. Зато да већ сада и од овога тренутка почнемо тако чинити. Да чинимо и то свако у мери својих моћи и способности. Нико нема оправдање за не чињење добрих дела. Ако си имућан, нахрани гладнога, напој жеднога, одени нагога. Ако немаш новца, а мудар си, посаветуј онога који је неук. Ако си храбар и јунак си, стани у одбрану онога који је угрожен. Ако не можеш ништа од тога да чиниш, Свети Владика Николај је говорио – ти се моли. Ако не можеш ни да се молиш онда барем добро мисли и та добра мисао ће родити и добро дело и молитву и све што је добро.

Зато, браћо и сестре, нека би дао Господ да овако живећи молитвом, покајањем и чињењем добрих дела, живимо један богоугодан живот и да живећи један богоугодан живот удостојимо се вечног и непролазног живота који нам се дарује овде и сада на Светој Литургији у заједничарењу са Господом и Спасом нашим Исусом Христом коме нека је слава, част и поклоњење са Његовим безпочетним Оцем и Духом Светим свагда сада и увек и у векове векова. Амин.

Беседа протојереја-ставрофора мр Рајка Стефановића, Архијерејског намесника крагујевачког

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио многобројни верни народ, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић