Чтецирали су богослови: Ђорђе Милутиновић и Василије Тешић.

За певницом су били оци: Немања Младеновић и Иван Антонијевић.

Преосвећени је истакао у беседи, осврћући се на посланицу Светог Јована Богослова да се не угледамо на зло него на добро. „Који добро чини од Бога је, а који зло чини, није Бога видео“. А свети цар Давид нам говори: „Уклони се од зла и чини добро“. Заиста ако се човек труди да не чини зло, па и ако некада по својој људској слабости учини, он ће видети да је то зло и тргнуће се од зла и чиниће добро. А ако човек чини стално добро и труди се да чини добро, онда он заиста размишља само о добру. Такав човек може на сваком кораку да види добро. Он може да види у творевини Божијој, и у сваком човеку, да је Он утврдио свој лик. И заиста ако човек чини добро, он ће све мање да греши. Ако смо у добру стално у добру ћемо и бити, и ако грешимо стално ћемо бити у греху, али треба да победимо зло добрим, а грех покајањем. Управо се налазимо пред вратима Великог Поста који нам помаже да ако постимо са смирењем, да се очистимо и покајемо. Покајање је потребно свакоме човеку. Зашто? Зато што је сваки човек грешан. Нема човека који не може да поживи ни један дан на овој земљи а да не погреши. У речима цара пророка Давида је исказан сав наш труд којим треба да се трудимо овде на земљи, и у земљи материјалној и у овоме телу материјалном. Шта треба да буде наш труд? Наш труд треба да буде да стекнемо две врлине. Једну да се уклањамо од зла, а другу да чинимо добро. Човек самим тим када се уклања од зла он је већ учинио добро. А кад чини добро он неће да учини зло. Зло је заиста једна духовна болест која је тешка, која разара цело човеково биће. Када је човек стално у злу онда у том човеку нема Бога, добра, нема такав човек моћи ни снаге ни да помисли да чини добро а камоли да учини добро. А када човек има Бога у себи, Бог ће му дати снаге и моћи и крепости да учини добро. Шта ће му Бог још дати? Да можемо савесно да разлучимо добро од зла? О томе шта је добро а шта зло, најбоље нам говори Христова наука, Јеванђеље. Свети Владика Николај је рекао на једном месту да Бог од нас тражи да као што су наши олтари окренути ка Истоку, тако непрестано треба да буде наше срце, душа, наше биће окренуто ка добру. Свети апостол Павле каже: добро чините да вам не досади. Добра никада много, али зла и једна кап је много. Другим речима да оставимо зло како нас саветују свети оци, да га оставимо у сенци, понору заборава. А ми из дана у дан, из године у годину, из тренутка у тренутак да се пружамо добру. Ако чинимо добро Бог ће нам дати снаге и моћи да чинимо добро. Да чезнемо за добрим. Када човек мисли и чезне за добрим он је стално тиме окупиран. Господ тражи зидаре а не рушиоце. Господ тражи да ми зидамо себе и надграђујемо себе, да усавршавамо себе а не да рушимо оно што је у нама и оно што је нама Бог дао. Бог нам је дао све: душу, Цркву, свете тајне, врлине и зато не смемо то да рушимо него да надграђујемо да надзиђујемо али зато да би могли да надзиђујемо наше хришћанске врлине треба нам јак темељ и јака вера. И да кроз ту јаку веру чинимо добро. Кад чинимо добро ми онда почињемо да се склањамо од зла. Мрзећи на зло држите се добра. Човек не може да се покаје ако не омрзне претходно грех. Када омрзе онда заиста неће да чини зло јер му је то мрско. Дакле браћо и сестре, мрзи на зло али не мрзи на човека који зло чини. То је једна духовна филозофија да човек треба да разграничи шта је зло а шта човек. Да, мрзимо зло а не човека који чини зло. Врло је важно имати такву свест, чисту да то разликујемо браћо и сестре, човек који чини зло он је духовни болесник, као што нас грех слаби и постајемо немоћни, који чини зло тај је болесник, а Јеванђеље нас учи: лечи болесника но не убијај га мржњом својом. Мрзи зло али немој човека. Лечи болесника ако хоће да се лечи, ако неће да прихвати савете немој ни да дајеш. Треба да се молимо за такве људе. То је хришћанско. Да се молимо и за оне који су пали. Ко од нас не пада, ко од нас не посрће? Коме од нас не треба молитва? Треба свакоме од нас молитва. Дакле, држи се добра и само добра јер је добро од Бога. И Бог је ризница свих добара. Зло није од Бога, само је добро од Бога. Све што створи Бог беше веома добро. Оно добро јесте и бива све док човек својом слабошћу то добро не квари. Дакле, браћо и сестре наше добро је увек везано са Јединим Добрим, а једино добро јесте Бог.

У наставку беседе Преосвећени је истакао како да боримо против зла: „Зло се не лечи злим него добрим. Зашто добро кад учинимо рђавом човеку, остаје добро пред Богом? Остаје зато што ако ми и добро чинимо том рђавом човеку ми њему дајемо пример да се тргне, да не чини зло, онда када такав човек види да ми њему стало чинимо добро мораће једнога дана да каже: ови људи ми чине добро, зашто ја њима онда чиним зло? Ето примера. Помогао си себи ниси га осудио а помогао си њему да не чини зло. Заиста, то да ли ће тај рђав човек да прихвати или неће то је ствар његове слободе. Ми смо слободни да прихватимо оно што желимо и да живимо онако како мислимо да треба да живимо. Зато је потребна та провера да проверавамо да ли заиста живимо добрим, да проверавамо веру. Да ли је та вера јака, јеванђелска или нам је вера млака, слаба? Кроз добро човек се обесмрћује, он се спасава смрти, и он се онебесује. Ти кад чиниш добро ти си већ закорачио на небо, а када чиниш зло ти си закорачио у ону таму тамо где Бога нема. Где Бога нема нема ни светлости. Зато трудимо се да зло победимо. А оно се побеђује Богом, врлином, зло се побеђује животом хришћанским и Јеванђелским. Нека Господ да да се стално угледамо на добро да би знали да не треба да чинимо зло. Исто тако ко се усаврши у злу он ће зло стално да чини. Знамо, Бог нам је дао савест и разум, да разликујемо шта је добро а шта зло. Добар је човек кад живи у Богу и по Богу. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Преосвећени је причестио верни народ са Трпезе Господње, који је отишао из светога храма хвалећи и славећи Господа.

ђакон Александар Ђорђевић