Чтецирали су господа Павле Милутиновић, Лазар Коларевић и Марко Нешић.

Својим појањем литургијско сабрање су улепшали Српски православни појци из Београда.

Овом приликом владика је уручио признања Драгану Пантелејићу, архијерејску грамату захвалности, господи Ивици Станковићу и Милошу Милановићу, орден Вожда Карађорђа.

После прочитаног Јеванђеља, владика је богонадхнуто произнео проповед обративши се верном народу следећим речима:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже Вам Бог браћо и сестре. Данас наша помесна Црква прославља великог угодника и светитеља Божијега Игњатија Богоносца, односно Пренос његових моштију из Рима у Антиохију, тамо где је он у своје време био епископ. Свети Игњатије је, браћо и сестре, сав живео у Цркви и живео Црквом. А то много значи. Разлика је служити Цркви од онога да се служи Црквом. Служити Цркви значи предати се Цркви, слушати Цркву, учити се од Цркве, јер Црква је једино непогрешива. Зашто? Зато што Дух Свети води и руководи Црквом. А онај који се служи Црквом, он од Цркве неће имати никакву корист. Јер, он је у Цркви, често да би себе уздигао, као онај фарисеј, ако се сећате из прошле недељног Јеванђеља о Митру и Фарисеју, он је дошао у Цркву, истина, дошао је и он у Цркву да се моли, али не на начин како Црква каже да се молимо, него се молио на свој начин. А у ствари, није се молио, он се хвалио. Ни то Бог њему не би толико узео за грех што се хвалио, јер је заиста нешто од тога и чинио, то је тачно, али кад је он осудио Митара, и када је казао: “Хвала ти Боже што нисам као остали људи, или као овај Митар.“ Он је већ себе уздигао изнад других. А онај који се уздиже, који стално хоће да буде нешто бољи од других, и сматра себе да је бољи, да је паметнији, да је писменији од других, образованији, тај у ствари није ни свестан колико сам себе понижава. Јер све док ми хоћемо да нас људи узвишавају, ми себе понижавамо. Све док себе унижавамо, у смислу смирења, онда ћемо бити уздигнути, онда ћемо бити подигнути. И зато рекох браћо и сестре, да је свети Игњатије живео Црквом и живео у Цркви, зато је он и говорио и писао: “Тамо где је Црква, тамо је Христос. Тамо где је Црква, тамо је сабрање. Тамо где је епископ, тамо је и Црква.“ Дакле, браћо и сестре, како је дивна поука, да треба, да када смо у Цркви као чланови Цркве који смо постали кроз свето крштење, онда заиста треба да Цркву слушамо, а не да се уздижемо изнад Цркве. Ми ћемо и данас чути шта ко ради у Цркви. Ако си члан Цркве, онда си и ти одговоран за Цркву, односно одговоран да ли Цркву уздужеш или Цркву понижаваш са тим својим егом. Браћо и сестре, свети Игњатије је управо то могао рећи тако: “Тамо где је Црква, тамо је и сабрање“, зато што је он сав живео Црквом, зато што је живео вером у Бога и свој живот дао за одбрану своје вере. Ако читамо његово житије, када су га осудили и повели у Рим да га тамо убију, да га баце пред лавове, хришћани, којима је он био омиљењни епископ, каже се, у житију, да су стајали поред пута и молили га и преклињали да не иде у Рим, јер ће га тамо убити, а он им каже: “Хвала вам на вашој љубави, али немојте ми срце парати, немојте ме раздвајати од Бога, од Христа.“ Отишао је, и тамо су га бацили гладним лавовима, хришћани су после нашли његове кости и срце на коме је писало “Христос“. И са правом је Црква њега назвала Богоносцем, јер је он заиста носио Бога у свом срцу. И заиста браћо и сестре, свети Игњатије је онај који је носио Бога у срцу, а онај који носи Бога у срцу, он носи и љубав. Он носи и милосрђе, он носи и наду, он носи осећање. А, ако нема Бога у срцу он нема ни љубави. То што то такви људи говоре, зашто? Зато што немају Бога, и зато што је Бог љубав. Свети Игњатије је браћо и сестре, ходао земљом, а мислио на небо. Он је био земаљски анђео и небески човек. Е такав човек није могао ни да погреши браћо и сестре, јер је стално мислио на небо, на оно што је горе. Тамо га је дочекао Господ наш Исус Христос, где седи са десне стране Бога и Оца. И заиста када човек усмери своје мисли на добро, он се труди да само добро и ради. Ако нам мисли нису усмерене ка добру, нећемо добро радити. Чим не мислиш добро о добру, не можеш добро ни да чиниш. Али ако мислиш о злу, ти ћеш зло и да радиш. Зато су свети оци рекли, где су ти мисли, тамо си и ти. Зато је врло важно да владамо својим мислима. Ако се владамо својим мислима, онда смо заиста као папир који вода носи. А онај који влада мислима, он ће да влада и собом. Јер, од мисли се полази. Мисли ако нису добре, човек у својој слабости почиње да се храни њима. Мисли се претачу у речи, и онда често говоримо ружно и недостојно и човека и Бога. Онда нам речи служе само да критикујемо друге, да понижавамо друге, а да себе узвисујемо. Онда нам речи служе не да хвалимо Бога и човека као икону Божију, него да кудимо Бога, да псујемо Бога, на жалост, како то и многи данас чине. Дакле, мисли и речи претходе делима. Јер, и мисли и речи, ако не владамо њима, прелазе у дела, а дела, или су нам добра, или су нам лоша. Браћо и сестре, средњег пута нема, постоје само два пута, један који води у живот вечни, и други који води у живот без Бога. Живот где је тама, и зато ако у срцу нашем нема Бога, онда је само она у нашем срцу. Свети Игњатије је још од раних година схватио да је истински живот једино у Богу и са Богом. Он је такође схватио да се до сусрета са Богом може доћи само у срцу човека које је очишћено од греха. И зато је хришћанство, како кажу и свети оци, умеће борбе, борити се против зла, што значи првенствено борити се против своје гордости, против своје сујете, против свог ега. Када бисмо молги да сиђемо у своје сопствено срце, ми би углавном видели да је у срцу нашем тама. Али, када у наше срце уселимо Бога, када у њега уселимо благодат Божију, онда је наше срце обасјано светлошћу Божијом, као у детета које још увек није огреховљено. О овоме говори данашње Јеванђеље, када су се ученици препирали између себе ко је највећи пред Христом, ко је ближи Христу. Да ли је Петар, Матеј или Јован ближи Христу, а ко је поштованији боље речено код Христа. Господ их пита зашто се препирете. Господ не забрањује да ми будемо ближи Христу, Он жели да ми тежимо да будемо што ближи Христу, да тежимо напретку као вишем степену хришћанског живота, али не жели Христос да се грабимо за првенство међу људима. А погледајте шта углавном данас радимо испред другога. Ако не могу да будем први, нећу ни да постојим. Али, ми који смо хришћани крштени у Цркви, треба да знамо и да схватимо да се у Цркви не треба грабити за првенство, јер сви смо ми Цркви. Први је у Цркви онај који служи Богу.Треба да се трудимо да у смирењу служимо, било у чему, а поготово у спасењу, и ми ћемо бити спасени. Да му помогнемо у било чему, оном што је честито, и то ће нам се вратити на више начина. Дакле, оно што највише човека узвишава пред Богом јесте љубав чија је тајна у жртви и као што рекох, у служењу другоме. Првенство, без љубави је мрзост пред Богом, кажу свети оци. Господ овим примером објашњава и саму тајну Цркве, а то је оно што је важно, као заједнице љубави којој свака личност суштину свога постојања више не види у индивидуалности, не види у себи, него у поседовању врлина добрих. У служењу, и у жртвовању за другога. Нема веће љубави, него да живот свој положимо за другога. Да ми када некога заиста волимо, али искрено, то је љубав Божија. А љубав Божија је свела Бога на земљу, и љубав Божија је Бога дала за нас, Он се жртвовао за нас и тиме нам показао да нема љубави без жртве. Да нема смирења без жртве, јер да би се смирио, ја треба да се одрекнем себе. Све док имамо гордости у себи, нисмо добри хришћани. Дакле, као што се славољубиви људи мукторпно боре да задобију првенство, који се труде да задобију поштовање, тако се истински синови Цркве труде да умање себе да би другог учинили већим од себе. То је мера хришћанска, а не да о себи говоримо узвишено. Богатство нас неће спасити, јер је оно земаљско. У Светом Писму је речено: “Својим ћете се делима оправдати и својим ћете се делима осудити.“ По делима ће се познати ко је какав. То сам Господ наш Исус Христос каже. Зато нека нам Господ помогне, да се учимо смирењу, да не истичемо себе да би нас људи хвалили. Ако желимо да нас људи хвале, на крају ћемо бити поражени од истих тих људи. Ако нас Бог хвали, а Он хвали све оно што је добро, честито, и што је ваљано и поштено, то Бог уздиже. И ми се налазимо на прагу Васкршњег поста када нам је потребно да се припремамо кроз недељна Јеванђеља, да у смисрењу и кроз веру и љубав започнемо пост. Пост је уздржање, на првом месту од ега, од сујете. Али, док се тога не ослободимо, биће нам и пост тежак. Стално ћемо мислити на оно што не узимамо. Човек није у потпуности приправан, нити достојан да се приближи, а камоли да служи Литургију, нико није достојан. Али ми се уздамо у благодат Божију. Зато треба да у смирењу служимо Богу и да нас Он хвали. Хвала је она која је истина, а истина је једино Бог. Када помажем другоме, ја знам да помажем себи, а Бог нама служи непрестано. Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После свете Литургије, уследила је трпеза љубави у парохијском дому коју је припремило братство храма.

Ђакон Владимир Степановић