На прозбе су одговарали Српски православни појци из Београда.

Након прочитаног јеванђелског зачала, Епископ Јован је свештенству и сабраном народу честитао славу и подсетио на значај данашњег светитеља рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога духа!

Радујем се што смо се данас овде сабрали да се Богу молимо и принесемо бескрвну жртву Ономе који је себе принео за нас. Радујем се такође и што ћемо се причестити и сјединити са Богом кроз причешће и што смо као што рекох овде на литургији данас. Често говорим да је литургија неодвојива од причешћа и причешће је неодвојиво од литургије. Зато се литургија и служи, због причешћа и сједињења. Неко ће рећи да није достојан да се причешћује, али ко је достојан. Нема тога који може рећи да је достојан. Важно је да имамо веру и осећај светиње и да светињи треба да прилазимо што је могуће чистије, светије. Тамо где ми не можемо себе да очистимо, тамо је Дух Свети. Он чисти, освећује свакога човека. Данас смо се такође сабрали да прославимо онога који је целога свог живота прослављао Бога, а то је Свети Григорије Богослов, коме је ова наша мала црква и посвећена. Ми смо се сабрали да се молимо Богу али и да замолимо Светог Григорија чудотворца да се он моли за нас. Ако смо пажљиво саслушали тропар њему, а тропар је срж живота сваког светитеља али и молитве и подвига њихових, у тој молитви на крају ми кажемо “Свети Григорије моли Бога за нас“. Дакле, молитва је Светом Григорију била највеће духовно оружје којим се он борио. Молитва је била његово најбоље оружје да се бори против лоших мисли, дела, речи. Нама је Бог дао те светитеље и угоднике да се они моле за нас. Нама је потребна свачија молитва јер је наша дужност да се сви молимо за све, али нам је посебно потребна молитва Светих и праведних. У томе и јесте наша радост, нас људи који ходамо, што нам је Бог дао светитеље да се они моле за нас, али је потребно да се ми молимо њима и да их осетимо као праве представнике између нас и Бога. Све што јесмо и што имамо, што нам испуњава живот, све нам је од Бога дано, а запечаћено, вером, делима и молитвама и учењем Светих угодника Божјих, међу којима је и данашњи светитељ. Они су нам утрли стазу којом треба да идемо. Они су нам предали и веру која нас је уобличила да будемо народ који верује. Иста та вера нас је и одржала али нас и одржава. Много је Свети Григорије писао о вери, Светој Тројици и зато му је црква с правом дала назив богослов. Али пре свакога дела он се молио и управо тај назив богослов, значи не онај који је много научио, што Свети Григориј свакако јесте, него онај који се моли. То значи реч богослов. Зато је нама радост што нам је Бог дао таквог молитвеника. За Светог Григорија који је по свему велики и о коме се може говорити на разне начине али не бисмо могли ништа рећи да није био Божји човек. Он је, како је то често истицао Ава Јустин ћелијски, “све давао за Христа, а Христа ни за шта“. Ако имамо Христа у себи и да по Њему живимо онда све имамо. Тада можемо све изгубити у овом животу, а да опет будемо испуњени. Када је човек испуњен Христом такав је испуњен вером. Дакле, то је све оно на шта нас и данас позива Свети Григорије, позива нас да верујемо православно и да држимо заповести јеванђеља. Те заповести нису ништа друго него путоказ, смернице, снага и сила којом изграђујемо себе као појединце али и себе као заједницу. Зато хришћанин не сме да се одваја од заједнице па да је колико год уман, паметан. Онај који се издваја издваја се само на језику али у срцу много тога нема. Ми треба да износимо оно што носимо у срцу. У срцу треба да носимо Бога, љубав, милосрђе и све остале дарове Божје. Да нема праведних људи и добрих, не би ни свет постојао. Хвала Богу да имамо такве. Зато и ми треба да тежимо ка добру, а у добру се треба много усавршавати. Ако живимо јеванђељем, све ће нам бити добро и благословено. Онда ћемо се држати у заједници, а изрека каже, дрво се на дрво ослања, човек на човека. Како да помогнемо другоме да се ослони ако се измичемо. Ми треба да чувамо једни друге и да се међусобно неразобличавамо. Онај који другога разобличава такав човек себе штити од разобличавања. Тако ћемо сачувати породицу у овом времену које се извитоперило. Времену у коме су замењене вредности. Човек се у овом времену лако преврће и пада ако се не ослони на Бога. На љубав нас позива јеванђеље, а она подразумева жртву. Нема љубави без жртве. Могу ли родитељи да подигну дете ако се не жртвују, а на жртву их тера љубав. Где је жртва ту је љубав, а где је љубав ту нема граница. Љубав воли, прашта и зато је Бог љубав. Љубав, како каже Господ у јеванђељу “Покрива мноштво грехова“. Онај који љуби и воли неће ни да помисли на зло, а камоли да учини. Да се молимо Богу да ово време и свако време које није у Христу буде добро. Неко ће рећи, сад је време да моје дете буде такво или да ја будем такав. Време је исто, аи је човек покварио време и док се човек не поправи ни време се неће поправити. Треба нам та вера која осмишљава наш живот јер је вера та која нас води. Све то је показао Свети Григорије као и то на који начин да верујемо у Бога. То не зависи од времена, већ су сви позвани на једно и у једно, а то је да буду свети. То је потенцијал свакога хришћанина, да буде свет. Ко год каже да не може, није тачно јер у Богу се све може, потребно је да желимо и хоћемо. Да бисмо ми постали свети треба да се посветимо Духом Светим. Дух нас освећује, очишћује. Зато апостоол Павле каже “Свакоме се даје пројава Духа Светога“. Сви смо добили Духа светога кроз крштење и задобијамо кроз све Свете тајне. Нама је потребно оно што нам је потребно у оба света, у небеском и земљаском. Ако нам само треба корист од овога времена, изгубићемо га. Не брани нама Бог да се бринемо и за ово време и све што је потребно у њему, али треба да знамо чиме треба хранити душу. Душа се не храни истим чиме и тело, већ Богом, вером и свођењем Бога у срце. Потребно је да у нама буде оно што је јеванђелско. Неко ће рећи како не може да испуни јеванђеље. Са једне стране, то није лако јер треба да се мењамо. Човек се тешко мења и то онај који нема вере и љубави. Када имамо веру и живимо по вери, ми припадамо Ономе у кога верујемо. Бог који нас највише воли дао је себе за нас.

Нека би нам Господ дао да молитвама Светог Григорија и ми идемо путем јеванђеља, путем вере православне и да се не колебамо. Немамо потребу да се колебамо јер нам је све дато кроз јеванђеље. Нама је све дато у цркви и немамо потребу да се збуњујемо којим путем идемо. Изаберимо пут Христов јер је он једини спасоносан. Сваки други пут не даје живот вечни већ онај пролазни живот. Нека би нам Господ помогао да останемо на путу Христовом на којем су опстали и наши свети преци. Када су они то испунили, можем и ми само треба да проверимо веру, каква је и у кога верујемо. Када проверимо себе и веру у себи, онда ћемо видети какви смо људи, а ми треба да будемо народ Божји јер смо створени да будемо достојни звања човека. Лако је бити нечовек, али Божји човек је тешко бити. То је човек пун вере, љубави и осећања за све који су око њега. Нека је срећна данашња слава братству овога храма и свима вама који се сећате Светог Григорија кроз молитву. Молите се за њега и њему, а он ће се за све нас молити пред Богом“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве, Епископ Јован је пререзао славски колач, а затим је уследила трпеза љубави припремљена трудом и залагањем свештенства грошничког храма, протојереја Душана Илића и јереја Мирка Шиљковића са својим породицама и парохијанима.

Протојереј Душан Илић