После прочитаног Јеванђелског зачала, Епископ се обратио сабраном народу рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Господ наш Исус Христос све што је говорио није говорио само за оне људе око њега нити за оно време када је Он ходио и живео, већ се Његове речи односе на сва времена како прошла, тако и будућа. Свака реч Божја има посебну тежину јер у Његовој речи пребива божанство, моћ, снага. Чусмо данас како каже јеванђеље “ви сте светлост свету, не може се град сакрити кад на гори стоји нити се ужиже светиљка и меће под суд него у свећњак да светли свима који су у кући“... Свети апостоли су заиста светлили Христом. Светлили су тиме што су преносили јеванђеље Његово али су највише светлили тиме што су живели тим истим јеванђељем. Зато се заповест о којој говори јеванђеље односи на нас данас и на оне који имају уши да чују и очи да виде. То је заиста дивно речено. Онај који има само телесне очи и телесне уши, а није просветљен за духовно и узвишеније увек ће остати приземан и такав ће да мисли да он заиста све види и све чује. Такав човек види и чује али оно што он хоће и оно што му одговара. Зато нам треба просветљење душе, тела, ума, воље и целог бића како бисмо се уздигли али не подигли у смислу гордости него да бисмо се мало подигли да видимо како је то лепо када човек изађе из себе па погледа себе изнутра. Дакле, Господ и каже ко има уши да чује и очи да види. Човек ако жели да чује добро, само ће добро и да чује. Ово исто важи и за вид. Ми смо оно што видимо и чујемо зато треба знати шта треба слушати и кога треба видети. Треба видети Бога у себи али видети Га и у другоме. Ни у једном човеку нема ни само доброг ни само злог, али ако у другоме жели да види само зло он ће га и наћи. Потребно је да се молимо да нам се не помрачи ум о коме је говорио Григорије Палама. Ако нам се ум помрачи, онда ћемо само себе гледати и себе уздизати. Такав човек мери себе собом, а треба себе да меримо Богом да бисмо могли да чујемо оно што треба да чујемо. То значи да треба у мраку, у духовном мраку и свом духовном мраку и мраку овога света, да светлимо светлошћу Христовом. Зато се и каже “тако да се светли светлост ваша пред људима, да људи виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“. Ако само говоримо о својим делима, онда нећу видети ништа добро у другоме. Човек види оно што жели и чује оно што жели да чује. Ми смо дужни да будемо светлост свету, да други виде да се ми трудимо да живимо по јеванђељу јер ћемо тако и друге подстаћи. Човек својим примером или помаже другоме или одмаже. Зато, све ово што Господ каже о добрим делима значи да светлимо својим речима кад је време. Зато је врло важно да знамо кад шта треба да кажемо, а животом у свако време да сведочимо истину Сина Божјега. Дакле, наш живот је у Богу, а чији није у Богу, његов живот је за овоземаљско. Светлост о којој говори данашње јеванђеље је чистота и то чистота срца нашег. Потребно је да у срце сместимо оно што је најчистије, а има ли шта чистије од Бога. Једини без греха је Бог, а сви смо ми са неким грехом. Дакле, отуда је светлост божанско добро које је доживљено и доживљавано човеком, а у исто време је светлост душе, јеванђелски програм нашег живота. Човек себи поставља програм и ако си поставио погрешан, онда ћеш све да чиниш погрешно. Ако си поставио погрешан циљ, у смислу да треба да се истичеш, а Бог такве не гледа јер немају смирења зато што су горди. Јеванђеље за горде каже да им се Бог противи, а смиренима даје благодат. Ако хоћемо да живимо у благодати потребно је да живимо у смирењу, а то значи да из себе избацимо онај свој его, ону потребу да хоћу да се наметнем другима. Такав човек не види колико је низак, колико је пао и он мисли да се уздигао. Дакле, хришћани су још у Антиохији названи хришћани, а зашто су се назвали тако? Како каже Апостол и Јеванђелист Лука, сви имају једно срце и једну душу и ништа не говораху ово је моје или твоје него да је ово наше. Хришћани су тиме што су се назвали светима, они су по позиву призвани да буду свети. Дакле, наш позив је светлост, а човек је саздан да буде свет јер “воља је Божја да будете свети“, каже апостол Павле. Отуда када хришћани упражњавају врлине преко сила Божјих и Светих Тајни, постепено освећујемо себе и постајемо светији у својим мислима, осећањима, делима али и у својим речима и пазимо шта говоримо. Дакле, тако се човек освећује делима и речима и у нама постаје све свето. Овима се освећује цео човек чак и његова савест. Зато је потребно браћо и сестре да имамо будну, а не успавану савест јер је она та која нас опомиње. Ако је успавао савест, онда нема ко да га опомене. Шта је то светлост о којој говори јеванђеље? То је воља Божја према нама људима. Бог од нас хоће светост, а то значи исправност, честитост, поштење. Не само да говорим о свом поштењу и мислим да сам само ја поштен. Све док тако мислимо, нисмо хришћани. Све док себе уздижемо, ми нисмо хришћани. Хришћански је свакога другог сматрати бољем од себе.

На крају, како се постиже светост? Она се постиже постепено, постепеним освешћивањем себе помоћу врлина и тајни. Не можемо ми себе одједанпут исправљати и порављати. Онај који мисли да може да скочи са пода на кров, пашће. Али, који темељито живи вером, онда ће му та вера умножити наду, љубав и све друге врлине.

Нека нам Господ помогне да својим животом светлимо другима да бисмо помогли другима да се и они освећују. Не треба човек да чека да други буде свет, а да се он не освећује. Прво осветли себе па ћеш светлети и другима. Дакле, почнимо од себе, а не од других.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Протојереј Горан Ђерковић