Његовом Преосвештенству су саслуживали Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, протојереји Милован Ранковић и Љубиша Ђураш, протонамесници Иван Теодосић и Милош Митровић и јереј Марко Урошевић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Александар Бабић.

Ову свечану прославу празника су својим појањем посебно увеличали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца.

Након читања Светога Јеванђеља Епископ Јован је верне поучио својом беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Дуга, Амин.

Помаже вам Бог браћо и сестре,

Јеванђеље које смо сада чули веома је поучно, а оно нам говори о сусрету Господа нашега Исуса Христа и цареника Закхеја. Данашње Јеванђеље нам говори о гледању Христа, односно о жељи човека да види Христа. Да би човека видео Христа он мора да се духом високо уздигне изнад природе, јер је Христос већи од природе. Једна висока планина лакше се види са брда него из долине, каже Свети владика Николај. Заиста, ако човек остане само затворен у себи, он и нема жељу да изађе из себе, али је најтеже што не види себе и зато човек остаје затворен у себи, затворен у свему ономе што он мисли да је тако. Не чује ништа шта то и други кажу, шта је потребно човеку да види Христа. Треба да се уздигнемо, да се подигнемо, да се усправимо, али не са гордошћу, него да се усправимо, што кажу да не пузимо по земљи, јер нас Бог није створио за земљу иако јесте тело од земље, иако се тело враћа у земљу, али оно и васкрсава, а шта је васкрсење него подизање, него уздизање, па тако и овај цариник, грешни Закхеј, био је малога раста, како нам говори данашње Јеванђеље па обузет жељом да види Христа, попео се на врло високо дрво. Човек који хоће да се сретне са Христом, тај човек треба прво да очисти себе, јер се среће са највећим светитељем, са светитељем који је изнад свих светитеља, са оним који је већи од неба и од земље и шири и од неба и земље и сада замислите какав је Бог, толико велики а ми сада треба да га сместимо у неко наше мало срце у наша мала уста, али то све говори како Господ има смирење, такво смирење да управо себе дозвољава да га ми сместимо у наше мало срце, у наша мала непца. Овај Закхеј је био упрљан среброљубљем и немилосрђем, он је био човек грешан, па је и при сусрету са Христом пожурио да очисти себе покајањем и делима милосрђа, јер је као цариник закидао, узимао од других и док је то чинио није ни осећао, али је пожелео да се сретне са Христом, знао је да мора себе да очисти покајањем од немилосрђа и зато је рекао: “Ако сам кога оштетио, враћам четвороструко”, пазите шта бива са човеком када Господ уђе у њега, он другачије мисли, он другачије разговара, он се другачије понаша, он је заборавио на себе, на своју гордост, на своју сујету, он осећа присуство Бога и то присуство га све више подиже и уздиже у небеса.

Шта је то покајање¬? Чиме је пришао Закхеј Господу Исусу Христу? Много има дефиниција о покајању, ја бих само рекао да је покајање напуштање свих распутних путева којима су ходиле човекове ноге, миси и жеље и враћање на онај пут, на нов пут, а тај пут је Христов пут. То је пут за који Христос каже: “Ја сам Пут, Истина и Живот.” Немојмо да тражимо друге путеве, јер ћемо се у том тражењу изгубити, зато што нисмо поставили себи прави циљ, него све мислимо да ћемо до циља доћи на неки свој начин. На свој не можемо, ни ти ја, али када се покајемо, то већ није наш начин, то значи да смо осетили себе, да нисмо добри,да нисмо праведни, да смо грешни, није ништа страшно погрешити, али је страшно остати упоран у својим гресима. Остати упорен у својој саможивости у својој својеглавости. Такав човек не осећа присуство Божије и зато се талав човек и тако понаша. Треба да оставимо своје грешне оутеве и дасе вратимо на пут Христов, али се поставља питање сада како се може покајати грешан човек док се у срцу своме не сретне са Богом и не застиди се. Треба да се застидимо својих грехова. Сећам се речи патријарха Павла, који је гоорио нама у Студеници: “Човек ако и не може да се покаје, бар нека има стида па ће га тај стид сачувати и вратити на пут покајања”. Има једна наша лепа изрека: “Ко се Бога не боји и људи не стиди, он ћера по своме” он не види да га други виде, него мисли ја сам себе затворио и јесте се затворио у себе, али се мора једнога дана отворити. Овај Закхеј, пре него што је видео Христа очима, он се срео са Њим у срцу, пробудила се у њему жеља да вид најсветијега, пробудила се жеља да се сретне и види са Богом, је га све то што је имао и богатство и све остало, није га чинило срећним, напротив чинило га неспокојними зато у свом неспокојству, он је све више сурвавао себе и све више уништавао себе. Отвориле су му се духовне очи и он је видео Христа, тј. осетио Христа. Човек док се не сретне са Христом, он не може дасе ослободи од себе, не може да се ослободи од своје самообмане, а самообмана је стражно стање, када ја сам себе обмањујем да све што је моје да је то исправно, да је то тако како треба да буде, за све нам треба покајање, јер човек не може да живи а да не погреши, али је покајање веће од свакога греха, но покајање се не састоји од једнога сата или једнога дана, или осетим неки ренутак сада бих се покајао за оно што сам учинио па се поново враћам на старо, напустио ме тај осећај за покајањем и такав човек се стално враћа, час би хтео, али када види да треба да ослободи себе те самообмане, то пада тешко човеку и он се поново враћа у првобитно стање. Покајање се не састоји од једнога сата или једнога дана, покајање је процес који траје житавог нашег живота у овом нашем свету. То треба да буде унутрашње занимање наше душе докраја нашега живота. Покајање је јо и буна човекова против самога себе, док не заратим са собом, док не ужем у своје срце и не видим ко је у моме срцу и не затарим са собом, никада се нећу ослободити себе, а у рату се и гине, али у рату има и победника. Ту буну у себи подиже човек када осети управог унутрашњег непријатеља у себи, тог унутрашњег гонича, који нешто стално гони човека да се уздиже, да се подиже, да чини зло, да говори о злу,да мисли о злу, и док не осетимо да је тан наш непијатељ гори, тежи, опаснији него сви непријатељи спољашњи, а све док живи у самообмани да су његови непријатељи ван њега, дотле се он не буни против себе или се побуни на трен, па се опет враћа оном старом начину живота. “Свиња се окупала, па се поново у блату ваља”, шта јој вреди што се окупала, није осетила лепоту те чистоте коју је спрала са себе али је навикла на блато и човек живи по својим навикама, на шта навикне, али треба човек да проверава своје навике.

Данашње Јеванђеље нам описује грешног Закхеја, који се побунио против својих грехова који се дигао на висиину да види Христа. Подигао се изнад себе, узвисио се али се у исто време у понизио пре Богом, да би га Господ узвисио. Зато је овај Закхеј када је сагледао себе изнутра, када се срео са безгрешним Христом, он је тек видео колико је грешан и од једанпут се у њему појавило покајање, хоће да се исправи, да се поправи и изговара: “Господе, ево враћам четвороструко свима којима сам закинуо” ето покајање је радовање. Нема лепшег радовања од покајања, можемо се ми радовари, али такву радост да нам донесе без покајања не може. Данашње јеванђеље нам даје врло важну поуку, а то је да су Закхеју сметали људи, био је малога ратса, велики број људи иде за Христом, сметали су му људи да види Христа, али запитајмо себе, ко нма смета да видимо Христа? Смета нам наша гордост, наша сујета, наша самољубивост, наш его, то ми смета. Не сметају ми други, али нажалост, човек и слабости своје, стално пребацује на другога, други ми је крив, да је други бољи и ја бих био бољи. Тако смо у заблуди иобмани, ако мислимо да сви други треба да се покају, пе тек онда ми, грдно се варамо. Један је разбојник рекао, сети ме се Господе, када дођеш у Царство своје. Један јетакав покајник. Не мислимо да на други сметају да имемо за Христом, сметамо ми сами себи. Чули смо данас: “Када дође Исусна оно место погледа горе и виде човека да се попео на дрво” и рекао му је: “Закхеју, сиђи брзо”, гори у њему жеља да се сретну, данас треба да буде у његовом дому, данас ми треба да будем у твом срцу, немој да се за то време доласка до мене промениш и да се вратиш на стари пут, него брзо сиђи, осетио си ме, видео си ме. Ко је овде кога први видео, да ли је Закхеј видео Христа или Христос Закхеја. Христос је прво видео њега. Када размишљамо о овоме можемо да кажемо: “О како је видовит наш Господ Исус Христос, како он нас све види и када мислимо да нас не види”. Он је свевидећи, свезнајући, Он је свуда присутан, увек Он пре види нас него ми Њега. Зато се и каже у Јеванђељу: “Он пре заволе нас него што ми заволесмо Њега”. Све нас види, све нас прати, али не као неки сражар, да нас казни, него нас прати позива и каже: “Дођи човече, хоћу да будем данас у твоме срцу”, а човек затворио себе и своје срце закатанчио, па нико не можеда уђе осим њега, његове госрдости и сујете.

Када бисмо упрли свој умни поглед у Христа онда ћемо и осетити и чути да нас Господ позива свакога по имену своме. Много је народа тада дошло у Јерихон, пре тога, Христос враћа вид слепом човеку, који је рођен слеп, а овде отвара духовне очи и међу мноштва света, он Закхеја позива по имену. Зато треба да размишљамо о оним Христовим речима које је Христос рекао апостолима: “Немојте се радовари што вам се и духови покоравају, што демоне исходите, што мртве васкрсавате, него се радујте што су ваша имена написана у Књизи Живота”. Наше је име записано и рођењем, а пре свега крштењем, када смо постали чланови Цркве, али ако не живимо крштењским и јеванђелским животом, ми ћемо сами избрисати то име. Како ће нас онда Господ препознати. Да ли је могуће да родитељ не позна своје дете, ако је иоле родитељ какав треба да буде, онда то није могуће. Нас Господ препознаје преко нашег срца, али ми морамо прво да видимо ко је у нашем срцу, Бог или ђаво, смирење или гордост, љубав или мржња. Господ је стално поред нашег срца, он стално куца, господар, владар тражи од слуге да му отвори врата свога срца. Замислите тог смирења Господњег. Замислите да Александар Велики тражи од некога човека да му отвори врата, да он уђе у своју кућу, али Бог који даје себе за нас он све чини да би нас спасио. Господ је дошао да потражи и спасе изгубљене, човек који се не покаје изгубљен је човек. Човек који живи у својој гордости и сујети, он је изгубљен и зато лута, зато се буни, зато се противи, зато му смета шта год да му се укаже, јер нема смирења и нема Бога у себи. Када човек пожели, Господ ће ући у његово срце. Бог није насилник па да сада насилно отвара врата наших срца, он тражи и када отворимо врата срца, онда заиста ми чујемо оне дивне речи: “Данас ми ваља бити у дому своме”, јер када ум човечији сиђе у срце и у срцу се окупа у сузама покајања, тада човек осети сво блаженство, јер се изменио, променио, да би у њега сместио Бога. Зато и Господ каже у Јеванђељу: “Благо онима који су чистога срца, они ће Бога видети”. Не може нико од нас имати потпуно чисто срце, али дај да бар пожелимо да будемо чисти, а онда ће нам дати Бог и снаге и моћи, даће нам та духовна средства, а Он нам је дао, само је питање да ли их ми користимо или злоупотребљавамо, као и своју сбоду што злоупотребљавамо,дао нам је Бог све, само треба да се потрудимо да чијемо Бога и да пожелимо да видимо Христа, али Христа ћемо најпре видети ако отворимо духовне очи, а духовне очи се не могу отворити ако се прво не исправимо, не покајемо. Господ је милостив, он чека, он је дуготрпељив, али треба и ми да будемо милостиви и да устанемо против грешног човека у себи, да истерамо тог гонича из себе који нас стално гони да се показујемо и доказујемо, хоћемо да се дотерамо, да нас виде људи у најлепшем огледалу, а заборавили смо да је наше најлепше огледало Јеванђеље, да је наше огледало Христос и ако је Христос затамњен у нама нећемо видети себе изнутра, као што не видимо када нам је на огледалу пала прашина, онда не видиш чист свој лик, да очистимо прашину својих грехова да пођемо постепено, а Бог је милостив па ће се смиловати и нама и Он ће доћи када буде имао дом у нашем срцу. Амин.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У току Свете Литургије, велики број верника је приступио Светој Чаши, а Епископ Јован је након Свете Литургије освештао овоизграђене станове Црквене Општине Аранђеловачке при храму Светих апостола Петра и Павла.

јереј Немања Искић