Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.

По прочитаном Јеванђелском зачалу Преосвећени се обратио присутнима подсећајући да се данас налазимо сабрани у манастиру Каленић како бисмо прославили икону Мајке Божије Млекопитатељнице. Ову икону је Свети Сава, на чудесан начин, добио у манастиру Светог Саве Освећеног у Јерусалиму и донео је у своју испосницу у Кареју. Свети Сава се молио пред овом иконом да га учврсти у вери, да му Бог помогне да испуни дело које му је Бог одредио, а то је да оснује Српску помесну православну Цркву. Да напише правила и каноне како да се владају, и свештенство и монаштво и верни народ. Ми данас имамо благослов Божији да се у овој светињи, у којој се данас налазимо, чува копија ове иконе коју је даривала породица Симић из Варварина. Имамо благослов да се помолимо пред иконом Богородице у смирењу и да затражимо њену помоћ, да нас води и руководи, да нас приводи Христу, јер је Она заступница рода људског пред Богом. Она се моли за све, и добро је за човека ако ово зна и ако зна да поштује мајку Божију. У исто време је и лоше за човека који не зна за Светињу, који не зна за помоћ мајке Божије, који не осећа кроз веру присуство Богородице. Такав човек не зна чега се лишава. Зато у православној Цркви нема једног богослужења у ком се не молимо мајци Божијој. Зато су и Свети Оци дали ону кратку, али садржајну молитву, коју може да научи свако: „Пресвета Богородице спаси нас“. Она је то оружје којим ћемо победити и грех и ђавола, али на првом месту победићемо себе. Јер не можемо да победимо ни грех ни ђавола ако не победимо себе, ако не можемо да прихватимо када нам други каже да нам нешто недостаје.

У наставку Преосвећени је истакао да је најштетније по човека ако живи без вере. Немање осећаја присуства Божијег и мајке Божије, то је чест разлог зашто не можемо да победимо себе. Зато није чудо што Свети Оци кажу да је лакше победити један народ него ли победити себе. Или још кажу да је лакше спустити, снизити брдо него ли понизити себе. Човеку није дата слободна воља да чини оно што је неразумно, већ му је дата савест да проверава себе, да проверава своје понашање, да проверава своја дела и недела. Зато је дата слобода човеку. Зато наш народ каже можеш како хоћеш, али не и докле хоћеш. Посебно је Преосвећени нагласио да зато треба да пазимо да савест не буде успавана, а савест успавамо када нам ослаби вера, нада, љубав, кад нам ослабе и друге хришћанске врлине. Тада човек дође у стање да и када чини зло, он мисли да чини добро. Почне да мисли да је он центар света. И док то ,,ја“ не заменимо са „ти“, нема нам спасења, а да бисмо то урадили треба нам смирење. Ако је ико имао смирења и показао роду људском шта је то смирење то је наш Господ Исус Христос, то је Пресвета Богородица која је из смирења прихватила вест да ће родити Спаситеља Света. И Она је имала слободну вољу и могла је да каже „нећу“. Шта би се онда десило са родом људским и нашим спасењем? Али Она је одговорила „ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој“. Анђео јој каже да ће родити Спаситеља света, а она одговара да је Она само слушкиња Господња. Када би данас анђео рекао било којој жени да ће родити Спаситеља Света она би, како то народ каже, пробила небо од гордости. Али Богородица баш због свог смирења је и била изабрана да роди Бога. Зато треба да се стално молитвено обраћамо мајци Божијој, која нас увек моли и која се увек моли за нас. Моли се и када смо успавани у сваком погледу, она бди, како је то рекао старозаветни пророк „ја спавам, али је моје срце будно“. Колико лепа реч, да је срце будно како у њега не би ушло оно што не треба. У њега треба да уђе Бог, а да би ушао, наше срце мора да буде чисто. Зато се и у Јеванђељу и каже: „благо онима чистог срца, јер ће они Бога видети“. Зато човек када га ухвати гордост, треба да се сети ових примера, и да се сети да треба да се бори против гордости, јер ко се не бори против гордости он је спреман на сваки грех, јер је гордост узрок сваког греха.

Наставивши да говори о Богородици Владика Јован је подсетио на стихове који кажу да се њом Евина жалост претвори у радост. Зато апостол Павле и каже „радујте се у Господу и опет велим радујете се“. Нема праве радости без Бога. Свака друга радост је пролазна, данас се радујемо сутра већ тугујемо; али ко је у Господу он је у сталној радости. И када туга наиђе на њега и невоље када наиђу, он се радује што му је Бог дао и тугу, да ту тугу кроз молитву, кроз смирење, кроз пост, кроз бдење, претвори у радост. Ако човек има такву веру он постаје чудотворац, јер почиње да чини чуда не собом, него вером коју има у себи. Свети Јован Дамаскин је све ово тако лепо описао, да онима који су били против Бога и Богородице није остало ништа друго већ су му и руку одсекли. Али Свети Јован Дамаскин није поклекао, него се молио мајци Божијој која му је и руку зацелила. Богородица је, без сумље, образац свега најсавршенијега, зато треба да следимо Њу, зато треба њој да се молимо. Она подједнако све воли, за њу је свако подједнако човек, Божији лик је у њему. На крају је Преосвећени позвао присутне да се сви заједно помолимо Богородици да се решимо наших лоших навика, јер се од лоших навика прелази на грех, да нас избави од падова. Приђимо са вером, у смирењу Њеној икони како бисмо задобили тражену помоћ.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

По заанвоној молитви Преосвећени је пресекао славски колач, а након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.

Александар Јаћимовић, јереј