Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ Јован се обратио верном народу, рекавши:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас наша црква прославља Сабор светих 70 апостола ученика Христових и Светог Евстатија, архиепископа српског. Господ је најпре изабрао својих Дванаест апостола, великих, како их црква назива, а потом је изабрао још седамдесет апостола. Господ их шаље у свет да проповедају јеванђеље Христово јер како каже јеванђеље, „Не живи човек о хлебу него о свакој речи која излази из уста Господњих“. Свака реч Божја је светиња, зато када изговарамо реч Божју, треба да изговарамо са смирењем и са вером. Да верујемо у реч Божју јер онај који верује у реч, верује у Бога. Све што је Бог чинио, чинио је речју. Погледајмо прве странице Библије које нам говоре о стварању света.Бог ствара речју и тако и пише, „рече Бог..“. Дакле, не смемо олако изговарати речи, не смемо да огугламо на реч Божју, па да је изговарамо као сваку другу реч. Зашто човек изговара тако немарно реч Божју? Зато јер нема страха Божјега у себи. Зато што не осећа да ако нема речи Божје у њему да у њему нема ништа. Да је човек у ствари ништа без речи Божје. Заиста, оволики избор апостола управо говори да је било много оних који су требали да чују реч Божју. Апостоли су проповедали реч и дато им је то, зато је данас Христос у јеванђељу и рекао, „жетве је много а посланика мало“. Шта то значи? Много је гладних људи и жедних речи Божје. Много је жедних људи воде живе и зато Господ каже, „молите се Господару жетве да пошаље послаанике своје“. Шта ово значи? Значи да народ треба да се моли Богу да Бог пошаље праве пастире народу своме. Молитва је општење наше са Богом али као што народ треба да се моли за пастире, тако исто и пастири треба да се моле за народ. На њима је велика одговорност и ако се не моле, биће осуђени. Ми свештеници, ако се не молимо стварно и искрено, Бог ће нас више осудити. Потреба нам је узајамна молитва, да се сви моле за све и за сваког. Браћо и сестре, молитва је та која повезује нас са Богом. Рекох, да је молитва општење душе човечије са Богом. Тамо где има молитве, има и вере. Тамо где нема праве молитве нема ни праве вере. Тамо где има молитве, човек је смирен, осећа присуство Бога па неће никада да огугла на оно што чује у цркви. Господ је својим апостолима и ученицима даривао Духа Светог, да они лече болеснике, да васкрсавају мртве, да изгоне демоне. Заиста, апостоли који су послушали реч Божју, када су се вратили са проповеди, рекли су Господу Исусу Христу, „Господе, у име твоје и демони нам се покоравају“. Господ им каже, „немојте се томе много радовати, него се радујете што су имена ваша написана у књизи живота“. То је много важније него било какво чудо. Најважније је да су нам имена у књизи живота. Ако нису, нећемо живети са Богом, него ћемо бити у царству таме. Бог је човека створио за вечност. Ми јесмо уписани у књигу живота кад смо се родили, а поготову кад смо крштени. Али, да ли одржавамо ту Тајну на себи како би требало? Неће нам помоћи папир да смо крштени ако не живимо крштењским животом. Зато је важно за човека да проверава да ли му је име у књизи живота или је избрисано.

Браћо и сестре, када је Бог створио првог човека Адама, поставио га је да живи у Рају и био је срећан све док је слушао реч Божју али када је у себе ставио гордост он је устао против Бога и престао да живи у рају. Изагнат је праведним судом из Раја. Адам тек кад је изагнат, схватио је шта је изгубио. Имамо ми све јер смо рођени, крштени, имамо дара Божјега у себи. Али, ако све злоупотребљавамо џабе нам је све. Каже са после изгнања Адамовог како је Адам седео спрам врата Раја и гледао шта је изгубио. Гледао је где се нашао, а то је ван Бога и још се каже „плакаше горко“. Бог га није оставио, ни њега ни нас. Бог је дошао у свет да измири небо и земљу, да измири човека са Богом. Зато, кажем и понављам, лако нам се може име избрисати име из књиге живота ако не слушамо цркву, ако нас је ухватила гордост, сујета. Често говорим о гордости јер је гордост основа сваког греха и она нас тера да се уздижемо изнад другога. Гордост тера човека да сматра себе бољим од другога, а хришћански је сматрати другога бољег од себе. Када се овиме држимо неће нас гордост вијати. Гордост је почетак свакога греха, као што рекох.

Зато да се молимо Господу да нам Он дометне вере јер нам је вера потребна. Све што нам се догађа догађа нам се по вери нашој. Када вера опадне, човек пада и нема више осећај за светињом већ се служи светињом. Ми треба да служимо цркви, а не да се црквом служимо. Сваки онај који се служи црквом, тешко нама. Боље да се нисмо ни родили него да то радимо. Ово се односи како на нас свештенике, тако и на вернике. Зато је потребно да се молимо Богу да не изгубимо страх јер кад човек изгуби страх, не осећа светињу и за њега је свеједно где је и шта ради. Ми данас славимо као што рекох Светог Евстатија, архиепископа српског, човека од нашег рода. Како каже житије, рођен је у Жупи Будимаљанској. Хтео је још од малих ногу да осети Христа и да себе преда Христу, па се повукао у Хиландар. Пошто Бог никада не заборавља оно што човек уради добро, врло брзо је изабран за игумана Хиландара, а потом убрзо и за архиепископа српскога. Он је био сав у Богу и сав у молитви. Био је саткан од вере и молитве. Најбољи доказ томе јесу његове последње речи на самрти, „Господње у руке твоје предајем дух своју“. То може да каже само онај човек који је непрестано са Богом и који непрестано призива Бога.

Нека нам Господ помогне да се сачувамо у цркви Христовој, да не будемо само број у цркви. Да нам Бог помогне да се одржимо у вери, а вера ће нам све разоткрити чак и оно што не можемо својим разумом. Имајмо на уму ове речи Светог Евстатија јер не знамо ни дана ни часа када ће нас Господ позвати. Нека нам Господ помогне да будемо бољи људи и бољи хришћани али понављам, не смемо изгубити страх Божји. Овде не говорим да се ми плашимо Бога јер је Он љубав али да се плашимо својих грехова и то оних непокајаних. Човек често неће да прихвати своју грешку и не прихвата да му неко нешто каже јер је горд. Има једна лепа изрека у далмацији која каже, „више знају човек и магарац заједно него само човек“. Значи, док смо у заједници са Богом треба том заједницом да живимо али треба ту заједницу да помажемо и то све хришћанским животом.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владимир Марјановић