Чтецирали су: Василије Тешић и Никола Марковић.

По прочитаном Јеванђељу по Матеју, које је посвећено послању Апостола од стране Господа Христа и Његовим речима: „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“, Преосвећени је протумачио Свето Писмо речима: „Да треба да осећамо страх Божији да се не огрешимо о ту љубав Божију, а љубав Божија покрива мноштво грехова. Као што се васпитано дете плаши да се не огреши о родитељску љубав, чак и када га грди, дете осећа да га родитељ воли. Грди га да би се поправио, исправио да би то дете било боље. Браћо и сестре, онај који има страха Божјега у себи, он слуша Бога и живи по Богу. Он се труди да не повреди Бога. Као што се ми трудимо да не повредимо ону особу коју волимо. Али када се злоупотреби љубав онда више нема граница. Онда тај човек нема границу него све даље и даље пропада управо због своје мудрости. Његова мудрост је његова гордост. Почетак мудрости јесте слушати речи Божије. Да се слуша реч Божија, јер је она светиња. Читамо на првим страницама Библије и рече Бог да буде све, и би свет. Све на реч постаје. Зато мудрост јесте слушати речи Божије. Све што људи сматрају у свету овом за мудрост а није од Богочовека и не води Богочовеку то је лудост каже апостол Павле. Мудрост је не у једној врлини, него у збиру свих врлина. Истина је и то када се човек усаврши у једној врлини, да једна врлина се повлачи у другу врлину јер човек иде из врлине у врлину. Ако се само ослоним на само једну врлину опет ништа ниси радио. Опет те је ухватила гордост, не треба ти друго да сазнаш, и више да сазнаш од онога што си научио и остварио. Мудрост је живети у Богу и по Богу. Мудрост је сачувати душу своју управо за вечни живот. Зато нам треба да мудро живимо и мудро испитујте време. Мудрост је клонити се од греха и зла и чинити добро. Поседовати врлине и надимати се, не хвалити се, гордити. То је својство увишене мудрости.

Мудрост је незлоупотребљавати дату слободу од Бога. Ако ти се укаже прилика да учиниш добро, учини га. Ако ти се укаже да чиниш зло онда немој га чинити. Ту нам треба мудрост, да разликујемо шта је добро од зла, али не да мудрујемо својом мудрошћу, него да своју мудрост оплемењујемо мудрошћу Божијом. Када човек злоупотреби слободу он нема границу, нити има потребу да треба од нечега да се чува. Злопотребио је слободу, не ставља никога испред себе, сам сам себи ауторитет јер сам умислио да имам те дарове. Ако ти умислиш да су ти дарови дати да се уздижеш и показујеш, онда су ти дарови на погибао. Добра никад много, а зла једна кап може да помути све. Зло када уђе у човек оно му помути разум, а зло је гордост, и човек више разумно ништа не чини, а мисли да чини разумом. Мудрост је држати испружене руке, не само да узимамо него и да дајемо. Треба држати испружене руке да ту благодат Божију узимамо ка себи. Ако држимо затворену шаку, не само што не дајемо никоме него не можемо да примамо ништа. Ако сам себе затворио у себе па сам себе обзидао, шта ће да стане у нас? Хоће ли бити Бога у нама? Неће јер смо себе испунили собом. Мудар је онај човек који са обазривошћу и разборитошћу говори о врлинама Божијим, усваја их, живи по њима и то предлаже и другима. Не предлаже речима него делима. Делима браћо и сестре. Каже Свети Владика Николај: „Не понеси се својом мудрошћу ни туђом јер није твоја“. Ни својом јер чим си се понео значи да је уствари ти немаш. И како Господ рече: „Будите мудри као змије безазлени као голубови“, безазлен је онај човек ко и не помишља да се освети ономе који му зло наноси или зло чини. Зато Господ каже: „Ко претрпи до краја тај ће се спасти“. Нека нам Господ да мудрост да разликујемо добро од оног што није добро да нам Господ да да поштујемо Бога и другога, да нам да мудрост да живимо мудро и да лудо не проћердамо овоземаљски живот који јесте пролазан, али је врло значајан, јер ми овим временом и садашњошћу остварујемо вечност, али вечност по Богу и у Богу. Нека нам Господ помогне да мудро живимо, да мудро мислимо али и то што мислимо и говоримо да уствари не мислимо да је то моја мудрост. Мудрост је испуњавати заповести Божије. Нека нам Господ помогне да и онда када страдамо да знамо да сваком страдању има краја, јер Бог даје човеку снаге да издржи, али ономе који има смирења у себи, скромне молитве, томе Бог помаже. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије, Преосвећени је причестио верни народ који је молитвено заблагодарио Господу.

ђакон Александар Ђорђевић