Епископ Јован је тако свечано донео и на посебно место положио честицу моштију светитеља, који је својевремено у Јагодини живео, радио и служио у овој светој цркви као свештеномонах и предавач Учитељско-богословске јагодинске школе. Честица Светог свештеномученика Платона, Епископа бањалучког из XX века, ће од овог дана трајно бити изложена у Цркви Светих архангела Михаила и Гаврила на целивање и молитвену помоћ свима вернима. Много је старих и вредних икона, књига, црквених ствари и др. за које постоји план да се ускоро трајно изложе у новоизграђеној галерији Старе цркве, a након више од два века њеног постојања, нарочито место у црквеној рзиници заузеће и ова честица светитељских моштију, осим оне која је уграђена у часну трпезу као у сваком хрићанском храму.

Епископу је саслуживао протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић, ректор Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу и предавач Православног богословског факултета Универзитета у Београду, високопреподобни архимантрит Евтимије јошанички, високопречасни архијерејски намесници Шумадијске епархије са свештенством, ђаконима, чтечевимаи верним народом.

Светој Литургији присуствовао је градоначелник Јагодине, г. Ратко Стевановић, а литургију је својим појањем улепшао хор Старе цркве на г-ђом Ксенијом Милошевић на челу.

У својој издашној и надахнутој беседи преосвећени Владика је рекао:

Христос се роди, браћо и сестре!

Ево ми још увек у цркви светим богослужењима и химнама божићним прослављамо Рођење Господа нашега Исуса Христа, прослављамо Његов долазак у овај свет. А Господ, браћо и сестре, када је дошао у овај свет, Он је људима донео добру вољу. Јер од добре воље, браћо и сестре, све бива добро. Од зле воље ништа добро не може да буде. Дакле, онда није ни чудо кад поједини људи кажу “Нешто сам данас зле воље.” То значи да он данас није спреман да никакво добро не учини. Зашто? – Па има злу вољу. Нема добру вољу. Нема жељу да учини добро. Или бар нема жељу да учини добро, или бар нема жељу да учини добро - оно што је по Богу, што би рекао наш народ. А нажалост има жељу, има добру вољу да учини оно што он мисли да је добро. А све то није проверио Еванђељем и Црквом Христовом. Шта је још донео Господ када је сишао у овај свет, браћо и сестре? Шта је донео свету? – Донео је, браћо и сестре, мир. Мир! И то не обичан мир. Него мир Божији. Мир који једино Бог даје, браћо и сестре.

А уствари, можемо и да се запитамо – шта је то мир Божији? Мир Божији је оно, браћо и сестре, што је неопходно свакоме човеку. Јер без мира Божијега човек нема мира у себи. А кад нема мира у себи око њега је све у немиру. Сви су људи у немиру. Он не осећа мира Божијега и све му се чини да је сваки човек немиран, а нажалост у себи мисли да има мир. Дакле, мир је, понављам, оно што је сваком човеку неопходно, оно на чему и ми стојимо - управо на том миру - и на том миру, браћо и сестре, зидамо себе. И не само себе него и свој живот. Зидати живот без мира Божијега – такав се зид врло брзо руши, браћо и сестре. Ко има мира Божијега у себи он има Бога у себи. И ко има мира у себи, да не знам шта да се око њега дешава, њега то неће узнемирити. Зашто? – Па зато што мир Божији превазилази сваки други мир, браћо и сестре. И зато човек, понављам, кад нема мира у себи, њему сви сметају. Сви га нешто осуђују, сви га нешто клевећу. А он о себи мисли да је најбољи, да је најпаметнији, да је најлепши, да је најобразованији... И тако уствари, кроз тако размишљање, он уместо да изграђује мир у себи, он уствари изграђује немир. И што је најгоре, не само да такав човек изграђује немир у себи, он сеје немир и око себе. Он сеје немир и у другима. Зато имати мир Божији у себи, понављам и себи и вама, значи имати мир са Богом, са собом и са другима. Кад имамо мир у себи онда ћемо заиста у сваком човеку гледати Бога. Онда ћемо се сваком човеку радовати. Зашто? – Па зато што је човек икона Божија. Онда ћемо се радовати кад видимо лице другога. Јер оно како кажу Свети Оци: видех лице брата - видех лице Бога. Е сад! Шта ми у том лику другоме видимо, то до мене и тебе стоји. Уствари стоји до моје и твоје вере. До мог и твога мира, браћо и сестре. Зато мир Божији је корен из кога се развија сваки други мир, свака врлина и свака заједница међу људима. Мир Божији је сам Бог међу нама. Сам Христос је међу нама, а Он је Бог, Христос – Спаситељ свих људи. Свих људи... И човек, браћо и сестре, који год покушава или жели да се нешто истакне изнад других, да мисли о себи толико високо, он је заиста у великој невољи; да не кажем у великој свађи са самим собом, и у завади са Богом, и у завади са другима. Зашто у завади? – Па зато зашто ме људи не виде да сам ја нешто изнад других, да сам ја нешто већи. И чим тако мислиш ти већ ствараш заваду. Ти се уствари не молиш Богу него се свађаш са Богом и свађаш се са другима. Опет само истичући оно своје ја, ја, па ја...Зато хришћанско учење јесте – све док ми то своје “ја” не заменимо са “ти”, нећемо осетити радост што видимо човека и што осећамо Бога у себи. Браћо и сестре, рекох Бог је Бог свих људи. Често заборављамо да је Христос дошао да спасе цели свет, а не појединце или поједини народ. Да спасе цели свет, тојесте све људе, па му приписујемо особине, оне које су плод уствари нашег искуства. Плод нашег искуства... И зато често мислимо да Бог, браћо и сестре, дели људе, као што ми уствари делимо људе. Често мислимо да Бог дели људе, да постоје они који су Његови – Божији, и они који нису Божији. Ми тако и радимо. “Онај је мој – е он ми је све; онај није мој – он ми није ништа. Не само што ми није ништа, него он ми је непријатељ. Јер није мој. Не прихвата моје идеје, моје мисли. Не прихвата уствари моју гордост.” А човек и не зна да кроз то говори из њега његова гордост, браћо и сестре. Дакле, они које делимо на оне који нису Божији и на оне који су Божији; који припадају Њему и они који не припадају Њему, тојест Богу. Ми олако дајемо такве судове. Олако мислимо: “Е, овај је ђавољи”, Боже опрости – што би рекли, јел тако? Није Божији. А зашто? – Није по мојој мери. А је ли човек мера, браћо и сестре? Човек мера? Е тај горди човек, он је заиста себе прогласио за меру. А за њега није Бог мера, него он. Иако се скрива, чак често и кроз неку побожност и не знам, да не набрајам; кроз некакаво добро... Али то није оно што је Божије, браћо и сестре.

Дакле, често такође понављамо да постоје изабрани људи и неки други који нису изабрани а при чему себе по правилу сврставамо у изабране. Па кажемо: “Е, ја сам изабран пред Богом. Мене Бог изабрао, онога тамо није изабрао.” О, човече! Колико си залутао? Колико си пао? Да узимаш суд Божији у своје руке и ти просуђујеш ко је добар, ко није добар; ко је грешан, а ко је праведан. И све је то проблем, браћо и сестре, што немамо у себи смирења. Што немамо те праве вере и што не живимо правом вером. И, браћо и сестре, што немамо мира у себи. Бог међутим, браћо и сестре, исту количину љубави излива на свакога човека. На свакога човека... Јер Бог воли и праведнике и грешнике. Па опет човек сврстава себе у праведнике, а друге у грешнике. А ако питамо и таквох човека који је у Цркви, он ће рећи: “Па нисам ја праведан.” Али кажи му: “Ниси праведан”, па ћеш видети његову реакцију. Одмах ће да се буни: “Ко си ти да ти мени кажеш да ја нисам праведан?” Па ето опет си узео суд, што би се рекло, у своје руке. Дакле, браћо и сестре, то да ли та љубав Божија која се излива на нас може донети плод и резултат у нашем животу зависи искључиво од нас. Искључиво само од нас, браћо и сестре. Зависи од тога како ћемо одговорити на позив Божији и на Божију благодат. Он тражи да на Његово богољубље одговоримо човекољубљем. Како ћеш да одговориш човекољубљем ако поступаш онако по мери како ти мериш цео свет. А себе ниси измерио. А шта каже тамо Свето писмо: “Измерих себе и нађох да сам лак. Нисам стабилан. Нисам јер нисам се учврстио у вери.” Питање је да ли знамо и колико знамо о вери. Шта је вера, браћо и сестре? – Вера је једна вечна наука, ако могу тако да кажем. Наука која се стално треба изучавати. Зашто? – Па зато што вера надмашује све друге науке, браћо и сестре. Зато што она открива нам оно што ниједна наука овога света не може да открије. Открива нам Бога. И не само то него усељава Бога у нама. Зато, браћо и сестре, треба да размишљамо како одговарамо на љубав Божију и на тај мир Божији. И не заборавимо, браћо и сестре, да Бог хоће свакоме од нас да да живот вечни. И Господ је управо дошао на овај свет, Он је дошао, браћо и сестре, да нам даде живот вечни. Како? – Па тиме што је дао себе за нас. Е само је опет... - Зависи од тога како ми прихватамо Бога који је себе дао за нас ради нашег спасења. Да ли себе прилагођавамо Богу, или хоћемо из своје сујете и гордости да Бога прилагодимо себи. Па идемо толико далеко да “нећу да ме учи Црква шта је Бог, него хоћу ја да учим Цркву и да будем изнад Цркве.”

Дакле, браћо и сестре, Бог је, понављам, дошао да нам да живот вечни. Управо како то и данас чусмо из овог сада, малопре прочитаног Еванђеља, где нам описује како је један младић пришао Христу, али није пришао Христу као Богу, као Спаситељу, него је пришао Христу као учитељу овога света, односно учитељу Закона, како је то било у то време. И шта га је питао: “Учитељу благи, шта ми треба да чиним да наследим живот вечни”. Питао га. А Христос који зна наше помисли, наша срца, наша стремљења, Он му каже: “Што ме зовеш благим?” И одговара му да нико није добар као Бог. А он се њему не обраћа као Богу. Него му се обраћа, понављам као законику, као учитељу, као тумачу Закона, браћо и сестре. И Господ му каже, ајде, ако хоћеш живот вечни, Господ му каже како да задобије живот вечни. А Господ му каже да држи заповести, не убиј, не кради, не чини прељубу, не лажи, буди поштен, што бисмо ми рекли, буди искрен, буди осећајан, па ћеш задобити живот вечни. А младић сад опет хоће да се оправдава, каже: Господе, све сам ове заповести од своје младости испунио.” Христо не улази у полемику са овим младићем о томе што он каже да је испунио све заповести. Да је све испунио не би ни тако пришао Христу. Него му Христос каже да ако хоће да савршен да буде, да задобије сав живот вечни, само му једно недостаје. “Шта?”, пита овај. Иди и продај и све што имаш и дај сиромасима па ћеш имати благо на небу, дођи и узми крст свој па хајде за мном. Збуњен овај младић, био је вероватно богат, све је видео у богатству, у материјалноме и чули смо у Јеванђељу како је отишао од Христа. Снуждио се због Христових речи и отишао тужан. За њега је ово материјално било веће и битније много од Христа. Зато је отишао тужан. Није могао да схвати ни љубав Божију како га Бог кроз своју љубав и кроз заповести приводи к Себи. Али Бог никога од нас не тера, ни да идемо за Христом, нити нас не приморава да верујемо у Њега али нам је Бог све дао. Дао нам је разум, дао нам је Духа Божијега, ако га нисмо угасили онда да Духом Божијим разумемо шта је вредније од вреднијега, шта је важније од важнијега. И зато сада можемо да поставимо питање шта је био проблем код овога младића који је отишао жалостан. Речено простим речима, био је проблем његова страст која је била усмерена на овоземаљско благо. Његова страст се везала искључиво за оно што је земаљско и тиме помрачио видик, да види оно што је небеско, оно што је вечно, оно што је непролазно. Дакле, проблем бестрашћа дубље постављен извија се у проблем вечног живота и проблем савршенства. Бог је нас несавршене створио али дао нам је задатак дасе усавршавамо. На ком ступњу сваки од нас стоји, то треба да проверимо. Да ли се усавршавамо у оном што је Божије, вечно и непролазно или у оном што ја мислим да треба да буде мерило мога живота. Јер Спаситељ изједначује појам вечнога живота са појмом савршенства. Не можемо да задобијемо живот вечни ако се не усавршавамо. И шта каже још Јеванђеље: “Усавршавајте се до пуноће раста Христовога”. Не можемо ми никад да будемо као Господ Христос, зато је наш идеал огромно висок. Али не треба да поклекнемо што је висок тај идеал усавршавања. Пођи, крени, пожели да се усавршаваш, а онда ће ти Бог дати и благодат, даће ти моћи, силе, даће ти Духа Свога Светога како да идеш даље. Бог решава овај мучни проблем, проблем овога младића када је у питању вечни живот. Како га решава, тако што је младићу и апостолима рекао да је Богу све могуће. Када је Господ рекао лакше ће камила проћи кроз иглене уши, нису то иглене уши ове игле наше које имамо. То су мала, ниска вратанца у Јерусалиму. Не може човек да прође него мора да клечи, да пузи боље речено. Каже, лакше ће камила проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у Царство Божије. Богатство није зло само по себи, него је зло да човек и то богатство које је стекао употреби. Ту је зло. А апостоли питају ко се онда може спасити. Зато Господ каже, шта је људима немогуће, Богу је могуће. Вечно и добро су синоними. Апсолутно добро и апсолутно вечно се увек поклапају, уједињује. Кроз свако добро спусти се у душу човекову помало вечнога, помало вечности. И зато такав човек кад чини добро, он се осећа још овде и сада да има клицу вечности у себи. Ако ту клицу негује, ако је чува, она ће да узраста и да доноси плодове. Учињено добро, то је један остварен делић вечнога у људском бићу у људском животу и на тај начин нека божанска сила, не људска, божанска сила струји кроз свако добро и слива се по читавом бићу човековом. Да човек чини добро, а добра никад много, једна кап је златна. Зато каже апостол Павле: “Чините да вам се не досади.” Али и треба и то кад ми мислимо да смо учинили неко добро, треба да проверимо да ли је то добро, да ли је то спасавајуће добро. Како каже Свети Симеон Солунски: “И добро ако се не учини на добар начин, није добро”, а ми се убисмо да на такав начин чинимо добро и мислимо да смо задужили Бога. Али ниси проверио да је то добро Богу или је то добро по теби или по мени. Како је то једном лепо рекао Јустин Ћелијски: “Најтананијим нервом вазано је то добро са Богом.” Везано је то добро и долази од Бога, и долазећи од Бога оно доноси понешто Божије. Остварено добро у човеку га чини вечним и човек постаје расадник вечнога живота, постаје расадник бесмртности. Боголиком и богочежљивом бићу човековом својствено је чезнути за вечним, бесмртним, непролазним али нажалост под насиљем греха у човеку су просто закржљале клице вечнога и бесмртнога. Али се вером у Господа Христа подмлађује, узрастају и сазревају богочовечански плодови. Зато је савршенство држати заповести Божије. То је савршенство, јер свака извршена заповест Божија, она у човеку уноси живот вечни, живот бесмртности. И ми смо се данас сабрали на овој Божанственој Литургији да окусимо од тог вечног живота, да се сјединимо са Богом, да се причестимо. То је наша радост, залог за вечност ако смо на Литургији али не само телом већ душом и телом. Ако смо дошли на Литургију и тамо оставили себе, оно своје ја иза врата храма, да ослободимо себе од себе, да се Господ усели у нас онда заиста и наша Литургија коју служимо биће нам на спасење.

Велика је радост за човека који зна шта је Литургија, а ко зна шта је Литургија онда зна и шта је Црква како је рекао један мудар човек. Данас ми овде, односно ви јагодинци, имате благодат Божију, имате дар Божији, а то је што сам вам данас донео честицу моштију Светог Платона Бањалучког. Овај свети човек је овде био учитељ и зато нас је то и побудило да умолимо владику садашњег Бањалучког Јефрема да подари честицу моштију Светог Платона, кога су на најсвирепији начин мучиле усташе, али нећу о његовом житију да вам говорим. Просто вас задужујем, прво своје свештенство па онда све вас вернике да мало прочитате о животу Светог Платона па да долазите да се поклоните моштима, да затражите молитвену заштиту, да прочитате његово житије и да видите шта значи да човек има велику веру у Бога. Он се не плаши никаквих мучења, он је имао Бога пред собом јер је био свестан да се Бог жртвовао за нас а он се жртвовао за род онај који му је Бог дао. Зато се није одрекао Бога, него је и у смрт ишао у радости да се сједини са Богом да би тако задобио живот вечни. Бог вас благословио.̕̕ ̕

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Епископ Јован је на крају Свете Литургије архијерејском граматом признања нагардио господу Милана Милошевића и Николу Антића из Јагодине.

Након Литургије и трпезе љубавиодржан је састанак Преосвећеног владике са свим архијерејским намесницима Епархије шумадијске.