Беседећи верном народу Владика Јован је рекао:

„Данас наша Света Црква прославља Светога Наума Охридског који је био човек који је јачао у сили и у моћи Христовој, који је ставио на себе кацигу спасења и обукао се у Духа Светога и Духом Светим побеђивао све оне невоље које су га у животу сналазиле. Он је стално јачао у сили и у духу Божијем. Он је био учен човек. Говорио је много језика. Најважније је да је научио језик Јеванђеља и говорио је језиком Јеванђеља. Он је био ученик свет браће Ћирила и Методија и заједно са светим Климентом који је у то време био епископ у Охриду, тамо је свети Наум на језеру подигао диван манастир који и данас постоји и у коме се налазе његове свете мошти и кроз које благодат Духа Светога силом Божијом и данас чудотворе. Треба видети шта је свети владика Николај, који је такође био епископ у Охриду, шта је све писао и шта је све говорио о овом светитељу и угоднику Божијем светом Науму. Он је чинио многа чуда, како за живота тако и после. Исцељивао је многе болеснике од најтежих болести. Данас он то исто чини и твори Духом Светим и болесници добијају исцељење, оздрављење по мери вере: како верујемо тако нам и бива. Каква нам је вера такви смо и ми. И онда и данас, много се народа сабирало. О таквом једном сабирању говори нам и данашње Јеванђеље и каже да је Господ Исус Христос стао на равно место када се око њега сабрало мноштво народа да је исцелио многе болеснике и тада је изговорио ону дивну, предивну науку коју је изговорио у блаженствима, тј. у заповестима, односно у предивним хришћанским врлинама. Ко живи тим врлинама, тај је још и овде и сада блажен, смирен, радостан, спокојан. Заиста смирен. Без смирења нема нам ни спасења. Који прима ове врлине у срце своје и у душу своју божанске силе, које га не само исцељују од свих болести, него га претварају у биће бесмртно и вечно. Нас је Бог створио за бесмртност, нас је Бог створио за вечност. Господа Исуса Христа је увек пратило мноштво људи и видимо како је Господ саосећајан са њима и како је бринуо о њима и нама и како је из своје саосећајности нахранио пет хиљада људи у пустињи. Ти људи који су били у пустињи нису бринули како да се врате кући јер рече да их већ мрак хватао. Они су били најсрећнији јер су били поред Христа, што су га гледали, слушали и што су живели од речи Божије. Онако како је Христос рекао да не живи човек само од хлеба већ и од сваке речи изговорене. Свака реч Христова је вечност, она је блаженство, оздрављење, света реч. Ми треба да пазимо на речи своје и да речи наше буду као што каже Свето Писмо: Да – да и Не – не! Све правдање многим речима сведочи управо да нисмо чисти у томе што радимо, и да се представљамо какви нисмо уместо да кажемо: „опрости брате“. Ми стално хоћемо да се надмудрујемо и приказујемо себе бољим него што јесмо. Оно што народ привлачи Христу је огромна вера, а својство хришћана свих времена је вера у Христа као Сина Божијег. Као вечно Слово Божије кроз кога је постало све што је постало. Вера у Господа Исуса Христа открива нам још чудеснију Тајну да је Син послан од Оца Небеског да дође у овај век и да човека из небића обрати у биће.

Ми смо на два дана од празника Рођења Сина Божијег Господа Исуса Христа. Овај празника треба у нама да пробуди веру. Када верујемо у Господа Христа, ми онда верујемо и у Бога Оца и у Духа Светога. И наша је вера у Исуса Христа онда вера у Свету Тројицу. Ми не верујемо у једнога Бога као што то на пример верују муслимани. Ми верујемо у једнога Бога као Тројичног Бога. Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. То је смисао и суштина вере свих хришћана свих времена и прошлих и будућих и садашњих. Без те вере хришћанин не може бити хришћанин. Без вере у Оца Његовог Небескога, без вере у Духа Светога у Тројицу Животворну, без те вере нема хришћана. Онај ко изгуби ту веру лишава себе дивног светог позива да буде хришћанин, јер не припада више Тројичној заједници и не припада ни Цркви Христовој. Оном који право верује је могуће и оно што је немогуће, као што Христос каже: „све је могуће за онога који има вере“. Веровати значи бити за друге, јер онај који верује не припада самом себи већ припада ономе коме верује. Онај који воли, он не воли само себе, већ и онога који је поред њега. Веровати значи у дубини своје душе срести се са Богом и срести се свим оним што је Божије. Права вера је слободна јер ослобађа човека свих нужности овога света, а на првом месту га ослобађа самога себе. Вера је слободна, она је принос, вера је даривање. Вера је дар, нада је дар, љубав је дар и све те хришћанске врлине нама су дате да их усвајамо да се трудимо да живимо тим врлинама, јер ако се човек труди да усвоји једну врлину према моћи и снази коју узме и усаврши се у њој, онда та врлина повлачи друге врлине и тако човек расте из врлине у врлину. Вера је даривање. Ко највише верује - тај највише и даје. Ако смо се учврстили у вери, живимо вером и веру претварамо у дела, онда ми то дајемо и другоме. То је оно што нам Бог даје- дарове, али не да их задржимо за себе па још и да се гордимо са тим даром, него нам је дар дат д га умножавамо и да се спасавамо али да дајемо другима и да се они спасавају. Да имамо вере у Бога- у Тројичног Бога. Да имамо вере да нас Бог воли, да хоће да нас спасе, само ми треба то да пожелимо. Ко имамо вољу и жељу тај се труди у спасењу. Онај који нема вољу и жељу он се и не труди, он је се препустио самоме себи, сматра да му је ово довољно. Треба нам и то што смо на земљи овој, што смо на овоме свету, али морамо да мислимо и о оном другом свету. Треба да мислимо и о овоме и о ономе животу, а тај други живот је вреднији од овога, зато што је вечан. Непролазан. Овај није вечан, али он нам је дат да са њим достигнемо вечни живот. Пред овим смо празником који нам отвара све те видике да сагледамо шта је све потребно човеку, а човеку је на првом месту потребно спасење: „Иштите прво Царство Небеско и правде његове а све ће вам се друго додати.“ Шта је то друго него ли спасење? Господ је дошао да нас спасе само ми треба да вером усвојимо и унесемо значај празника Рођења Христовога и да сами од себе и сами у себи направимо ту Витлејемску пећину. Он се јесте родио једном у времену, али Он се у нама рађа кад год пожелимо и направимо колевку за рођење Христово у нашем срцу. Нека нам буде срећан и благословен празник и нека нам овај празник донесе мира, слоге и љубави, Бог вас благословио!“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верног народа Владика Јован је поделио свој благослов и иконице присутнима.

протођакон Мирослав Василијевић