ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У СТАНОВУ

ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У СТАНОВУ

У уторак, 3. јануара 2023. године, када се наша Црква молитвено сећа Свете мученце Јулијане, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Пантелејмона у крагујевачком насељу Станово уз саслужење братства овога светог храма.

По прочитаном Јеванђељу, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу беседом:

„У име Оца, Сина и Светога Духа, браћо и сестре!

Чусмо данас речи Светог апостола и јеванђелисте Јован, иначе љубљеног Христовог ученика који је једини од апостола природном смрћу умро али који је много страдао и пострадао ради вере у Христа. Њега су сналазила велика искушења и записао је речи Христове које треба да храбре свакога од нас, а те речи су „Нека се не збуњује срце ваше, верујте у Бога и у мене верујте“. Заиста верујућем човеку ове речи уливају снагу, моћ, поверење и веру да нема потребе да се плашимо било кога или чега осим свог непокајаног греха. Да се плашимо самога себе ако не верујемо. Ако се не трудимо да живимо по јеванђељу. Дакле, овим речима Христовим које малопре чусмо служе да нас Господ храбри и даје нам утеху и наду да се очувамо без обзира у каквом смо стању духовном и физичком. Када на човека наиђу невоље и страдања, ако има вере, тај човек неће да потоне, неће да падне у очајање јер има вере. Такав верује да је Христос дошао у овај свет да спасе свакога који хоће да буде спасен. Свакоме Христос даје по мери вере наше. Зато треба да проверавамо своју веру али и да учимо шта је вера. Вера је највећа наука јер ако правилно верујемо, онда ми вером усељавамо Бога у себе. Видите ли колика је моћ и сила вере, још ако овоме додамо Христове речи, све је могуће ономе који има вере. Онај који има вере и ако га нађе био шта у животу, тај ће се лако изборити јер зна да ће једног дана доћи крај и нашим патњама и мукама. Доћи ће крај онима који верују јер су се и у таквом стању одржали у вери. Такви ће се радовати. Онај који нема вере, њега сваки поветарац може да обори јер нема чврстине и јачине. Веровати, значи припадати ономе у кога верујемо. Љубав значи исто да волимо онога кога љубимо. Нема већег дела него који живот свој положи за другога. Како да се избавимо од искушења? Можемо да се избавимо само вером и никако другачије. Потребно је да верујемо у Њега шта год да нас у животу сналази. Ми не знамо шта нас све може снаћи у животу. Ако и оболим телом, а имам веру, онда ћу све лакше да подносим јер имам Духа Божјег у себи. Дакле, зато Господ и каже, „нека се не збуњује срце ваше, верујте у Бога и у мене“. Како је то дивно када човек живи у вери и по вери. Такав човек живи у радости. Он живи за Бога јер Бог живи за нас. Дакле, не смемо никада изгубити веру. Господ овде каже да не треба дати места неверју, јер да бисмо се одржали међу бурама, треба да имао веру. Али, не било какву веру него веру јеванђелску, јаку. Вера је као квасац, ако квасац нема услое адекватне он ће да ускисне тесто, а ако ставимо квасац на хладно, онда неће ускиснути. Зато, ако имамо веру, ми ћемо да узрастамо до пуноће раста Христовог. Зато је радост веровати али где тражити ту радост. Ми тражимо радост у стварима, али радост треба тражити у Богу. То је оно што каже апостол Павле „ Радујте се у Господу и опет кажем радујте се“. Човек ће осетити праву радост када се радује у Богу и Богу. Када се радује Богу, радује се свему што је човек створио. Онда се такав радује и човеку јер је човек икона Божја. Дакле, да се радујемо у Богу који је пре саздања света припремио ову радост онима који верују. Треба да знамо да и кад добро чинимо да ћемо управо доживети ту радост. Има та невидљива рука која записује наша добра дела, мисли и речи. Али има и она друга рука која записује све контра од доброг. Дакле, Господ на другом месту каже, „радујте се јер су многи станови у дому Оца мога, идем да вам припремим место“. Господ нам припрема место, а то је небо, Царство Небеско. То је оно што је нама Бог припремио, то је та кућа, дом. Његов Отац постаје и наш отац. Зато треба да схватимо да смо сви ми овде у гостима. Ми смо овде од данас до сутра. У ствари, на небу ћемо тек бити код куће, тамо где Бог станује. Али, човек и овде може да буде код куће ако има Бога у свом срцу. Ако смо сместили Бога у срце, сместили смо све што је божанско. Сместили смо веру, смирење, љубав и и све остало. Ако не сместимо Бога у себе, онда смо сместили себе и своју сујету. Не само што не можемо да чинимо добро, не можемо ни да помислимо добро другоме. Апостол Павле каже, „добро чините да вам се не досади“. Добра никад много, а једна кап зла је много. Као што мало квасца ускисне цело тело, тако једна кап зла у човеку узнемири целог човека и он постаје зао. Кад човек постане зао, онда он никога не види, па ни себе. Ако не проверавамо себе и мислимо шта ли онај други ради, нећемо успети. Када Оци кажу да када би човек могао да види своје срце и шта је у њему, онда би се заиста уплашио и не би му пало на памет да осуди другога. Немамо шта да се колебамо, већ је потребно само да имамо веру. Господ је за нас све учинио да бисмо ми били где је он. А, он је са десне стране Бога Оца. Шта ће нам већа радост од сретања са Богом. Са ким се срећемо онда смо и ми такви. Ако тражимо пример доброг човека да се сретнемо, срешћемо га. Зато, не треба нам већа утеха већ само нада и вера од Бога да ћемо бити где је он. За то нам требају припреме. Ево, налазимо се у догађају Рођења Христовог. Празника где се остварило оно што је још речено и првим људима, да ће се родити Спаситељ. Али и празника Благовест, када је архангел Гаврило рекао Богородици да ће затруднети и родити Спаситеља. Зато и ми имамо ту припрему за велике празнике која се састоји у посту и молитви. Човек ако се не припрема, ако није појачао молитву, добра дела, ако се није уздржавао од свега што не треба, шта ће му бити Божић или било који други празник. Зато нам је црква дала периоде припреме пред велике празнике. Ми се морамо трудити јер не знамо када ће Господ доћи. Морамо бити стражари, да стражаримо над собом јер не знамо ни дана ни часа када ће Господ доћи.

Нека нам Господ помогне да остане не путу Христовом. То је једини пут који води у живот вечни. Други путеви воде у муку, не у живот вечни. А, шта је мука, шта је пакао? Можемо чути много тога шта је пакао, али је пакао то што ћемо бити без Бога. Шта је огањ који се спомиње? Огањ је мучење савести што смо пропустили у животу оно што нисмо смели да пропустимо. Пропустили смо да живимо у Богу и по Богу. Потребно нам је зато да останемо на путу Господњем. Нама је Господ показао кроз живот и јеванђеље и немамо потребу да се збуњујемо којим путем да идемо. Свакога дана треба да се трудимо да нам вера буде већа него јуче. Када нас год нешто снађе у животу треба да проверимо веру. Божје руке су стално испружене али нам зато треба духовни вид да можемо осетити и видети руке Божје. Свима ће се нама открити Бог и открио нам се колико је потребно за наше спасење. Што буде вера већа, онда више Бога усељавамо у себе. Бог Вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Горан Ђерковић, протојереј