У својој очинској беседи после прочитаног јеванђелског зачала Владика Јован је истакао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа! Ево нас, браћо и сестре, пред великим празником, празником рођења Господа нашег Исуса Христа. Празником, када се испунило обећање оне благе вести коју је примила Пресвета Богородица када јој је анђео рекао, да ће родити сина и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама је Бог (Матеј 1, 23). У овом празнику оваплотила се та реч Божија, и заиста, Господ наш Исус Христос се родио, сишао са неба и примио људско тело, остао Бог, односно постао Богочовек.

Дакле, на овај празник Рођења Христовог, да ће се родити Господ наш Исус Христос, Цар свих, чијем царству заиста неће бити краја, и ми у Цркви, још од празника Ваведења, увођења у храм Пресвете Богородице, богослужењем, почели смо да наговештавамо о значају овог празника. Тајну рођења Сина Божијег и та радост се осећа на сваком кораку, у свакој души, у сваком срцу човековом – ономе који заиста жели да се сретне са новорођеним младенцем Христом. Такав човек се, браћо и сестре, радује празнику. Свети оци кажу да је Божић, празник свих празника. Да није било Божића не би било ни других празника. Богомладенац Христос улази у свет, који је створио ради нас и нашег спасења и Он је постао један од нас. Пазите, колико је достојанство Бог дао човеку – да постане попут Бога. Заиста, човек постаје Бог по благодати Божијој, а не по суштини.

Јеванђељска истина, да се Бог родио, да се уселио у нас и да Он живи у нама, колико ми живимо са Богом. Та јеванђељска истина је прочитана у данашњем Јеванђељу, да се свако увери, да је Христос дошао и да је рођен, не само од Духа Светога, него, да је рођен од људског рода, да је рођен од мајке, Дјеве Богородице која је Христа носила у утроби својој. Свети оци кажу да је Она носила Христа, а Христос носио њу. Та синергија човека и Бога увек доноси корисне плодове и на небу и на земљи. Није Марија на силу примила Духа Светога. Бог ништа не даје на силу, већ само оно што желимо да примимо. Том приликом Она је архангелу Гаврилу рекла: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој“.

На Божић родио се Христос, родило се Јеванђеље! То је најрадоснија вест која је обузела и небо и земљу. Веће радости нема од доласка Господа Христа у овај свет, од Његовог Оваплоћења, од Његовог примања наше људске природе. Браћо и сестре, Пресвета Богородица је тако прихватила да постане сасуд благодати Божије и у утробу своју смести Онога који је несместив, шири од небеса, кога ни небо ни земља не могу обухватити, који просторно све надилази и човекољубљем све превазилази. Ми смо примили благодат Духа Светога и зато треба да живимо у тој благодати. Благодат је сам Христос, наш Спаситељ.

У Јеванђељу које смо прочитали, видимо, како Свети апостол и јеванђелист Матеј набраја све оце, праоце и праматере. Он објављује да се Христос уистини рађа у телу и постаје један од нас. Данашњи празник, јесте празник нашег сродства са Христом. Данас се показује да је Христос био син, унук, праунук људи, односно, да је био и јесте наш брат. Предивни Син Божији који се у времену рађа и постаје нејако дете, не престајући да буде Бог. Он је потомак Аврама, Давида и Јосифа. Јеванђелист Матеј није случајно записао родослов Христов, генеалогију по телу Христовом, јер су многи сумњали у истинитост Његове човечанске природе.

Хтео бих неколико речи да кажем о данашњем празнику, празнику Отаца. Српска Православна Црква је данашњи празник посветила породици. Као и претходне две недеље - материце и детинци - тако се и у ову недељу везују и даровима љубави развезују земаљски оци, наговештавајући долазак Спаситеља света у овај свет који у злу лежи. Наш небески Отац послао је свог Сина као највећи дар и знак љубави. Од ове љубави има ли веће, да неко Сина свог да на жртву, како би откупио многе? То је Бог Отац учинио. У том дару Оца нашег Небеског, тј. у Логосу Христу, Сину Божијем, ми, деца Његова добили смо све што смо примили, зато ће апостол Павле рећи: “Шта се хвалиш да ниси примио, а све си примио“, примили смо Бога, имали ишта веће и радосније за биће људско, него, да прими Бога у себе. У Христу смо добили и овај свет и онај свет, да живимо у заједници са Светом Тројицом, са свима светима, са анђелима, и да живимо у заједници са нашим прецима. Добили смо дар спасења и избављења од греха и смрти, дар, са којим се са пуним правом можемо назвати синовима Божијим.

Кроз Христа који узе наше тело, постадосмо обожени, а да бисмо као такви остали, потребно је да, као и Пресвета Богородица, увек прихватимо Христа који нам се даје кроз Свето Причешће на свакој Литургији. Литургија се служи управо ради причешћа и сједињења, ради примања Христа у себе. Као што Дјева смести Христа у утробу своју, сместимо га и ми у најбоље и најсавременије одаје нашег срца. Срце је најомиљенији дом Божији, одаје где нема мржње, злобе и зависти, него љубави која све покрива.

Браћо и сестре, најпре треба да сместимо Бога у наше породице, а најпре у нашу децу, јер су деца најскупоценији дар који се родитељима поверава на чување. Да ли пастир оваца зна да буде добар чобанин, ако није научен? Засигурно неће! Вуци грабљивци ће покупити овце. Исто тако је и са родитељима. Ако нису научени родитељи, како ће да предају науку својој деци, ако нису васпитани, како ће да васпитавају своју децу? Ко ће онда да васпитава децу? Улица? Не може. Чак, ни држава, ни Црква не могу васпитавати децу, ако нема основа, ако нема темеља, а то је породица. Видите, да нам је данас, поред свих угрожености, породица највише угрожена. Најгоре је што поједини и не придају важност васпитању и подизању породице, него мисле, родио сам га, даћу му кућу, даћу му кола, то треба да му даш, то си дужан, ти си му родитељ. Али, да ли ће то дете бити срећно и задовољно, можда привремено, али у суштини дете ћебити празно, детету ће фалити љубави родитељске, онда ће бити празно и вере. Ако родитељ не зна шта је вера, неће ни дете знати. Велика је одговорност и благослов Божији што се називамо родитељима (и телесним и духовним), али то од нас тражи одговорност. Став родитеља и однос према деци су веома значајни, можемо рећи и незаменљиви. У нашим породицама је данас све мање разговора. За све друго имамо време, осим за разговор. Ставимо прст на чело и запитајмо се зашто је наше дете заведено стварима које су противне Богу и Цркви. Али, прво треба да видимо, да ми као родитељи и телесни и духовни, да ли ми нисмо заведени, у својој некој замисли, саможивости, себичности. Дакле, родитељи су незаменљиви чиниоци развоја и телесног и духовног, и васпитања свога детета.

Дете своје рођење објављује, како неко рече, неартикулисаним, снажним криком, то мајке најбоље знају, када се дете роди, оно почиње да плаче, пуста крик. На тај начин свима у кући дете даје до знања да и оно сада постоји. То његово постојање треба да негујемо. Дете на тај начин жели да да до знања свима у кући да оно постоји као биће, иако је мало, оно је постало члан породице, кћер, син, брат или сестра. Својим доласком, иако беспомоћно, дете жели да буде прихваћено, вољено и равноправни члан своје породице. Да ли је прихваћено са радошћу или са тугом и бригом, да ли је жељно или нежељено? На жалост имамо и таквих данас. Хоће ли бити окружено љубављу и нежношћу или хладноћом и немарношћу, зависи од најуже породице. Свако од нас даје или добре или лоше примере деци. Не можемо казати да то није моје дете, па могу да му дајем било које примере. Није истина! Ми смо једна породица и обавезни смо да помажемо у васпитању и подизању сваког члана породице. Али, за већину родитеља, дете представља највеће бреме, уместо да представља највећу радост, јер ако се у породици не рађају деца, онда се затвара кућа, затвара се Црква, затвара се држава. Зато је апостол Павле породицу називао „домаћом Црквом“.

Чујмо како поједини родитељи разговарају са децом. Кога им представљају као примере? Да ли су то светитељи или неко други? Одгајање и васпитање треба да схватимо врло озбиљно. Родитељ је васпитач и учитељ свог детета, и зато се с правом истиче да од свих знања, или боље рећи од свих позива, најтеже је бити родитељ, а то никада није било лако, нарочито у данашњем времену. Данас је на дохват руке више негативних него позитивних ствари. Родитељ је особа која треба да пружи основно васпитање свом детету.

Статистика каже да је данас сваки трећи или четврти брак разведен. Разлог томе је што нема љубави, нема жртве... Свако тражи права, а нико не тражи одговорност. Врло важно је у каквом окружењу деца одрастају. Како можемо да очекујемо да дете буде васпитано, како ћемо тражити од њега васпитање, када му га нисмо дали? Браћо и сесестре, рећи ћу вам нешто лично. Тридесет година сам Владика. За ових тридесет година никада више развода бракова нисам имао, него у овој години. Говорим о броју оних који траже црквени развод брака да би се могли опет венчати. Много је више оних који се разводе, а не желе други брак. Коме остављамо Цркву, државу, друштво и породицу, ако се не рађамо? Велики је дар Божији назвати се родитељем, али је то и велика одговорност. Често говорим, да би родитељи требало чешће да говоре деци о Богу. Када родитељ говори деци о Богу, он се и моли Богу, да му Бог да снаге, да заиста буде васпитач, онај који „пита“, онај који храни, не само тело, него и душу.Такву поруку нам доносе ове три недеље.

Зато, браћо и сестре, породица је светиња са којом се не смемо играти, већ морамо поштовати, живот је светиња. Погледајте како поступамо према животу. Често говорим да је данас све поскупело, осим, две ствари које су појефтиниле: живот и дрога. Како има неко право одузети живот, када га нисмо дали? Проблем је у неваспитању, што немамо вере, што немамо љубави. Бог је дао породицу да се у њој спасавамо, а не да се играмо. Понављам, на родитељима је велика одговорност.

Нека нам Господ помогне и Свети оци, да заиста, будемо благословени, а јесу родитељи благословени децом, али да тај благослов чувамо као зеницу свог ока. Чувајмо себе, сачуваћемо и породицу. Чувајмо породицу и сачуваћемо и себе. Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Црква Божија је заједничарећи у часним даровима, заједничарила са Васкрслим Господом у нади на васкрсење и живот вечни. Поштујући обичаје везане за Недељу Отаца, Преосвећени Владика Јован је у епископском двору после завршене Литургије деци поделио пригодне поклоне.

Срећко Зечевић, протојереј