Чтецирали су: Василије Тешић и Димитрије Јаковљевић.

После прочитаног Јеванђеља по Луки Његово Преосвештенство, обратило се верном народу говорећи о блаженствима, које по његовим речима представљају:

“Право умеће живљења. Ове заповести су неумитни захтев за наше спасење. Ми имамо заповести Декалога, а овде Господ износи заповести о блаженствима. Ако се хришћани труде по моћи и труду да испуне заповести, они и сада и овде почињу да предосећају то Царство Небеско. Чули смо да овде данашње Јеванђеље говори “блажени милостиви” јер је њихово Царство Небеско, и све како нам каже Јеванђелист Лука да се Господ молио. Дакле, ништа Господ није учинио никакво чудо, да ли то било оздрављење, исцељење, васкрсење, умножењавање хлебова а да пре тога се није помолио Богу. То нам даје пример, да би и ми браћо и сестре пре било којег посла којег преузмемо, да се молимо Богу, да заблагодаримо Богу, јер онај који зна да се моли Богу зна да благодари. Ко зна да благодари он зна да се моли. Благодарити значи хвалити Бога, захваљивати се Богу за све оно што нам је Бог дао. A нама је Бог дао све. Тако што је самога себе дао за нас, ради нашег спасења претрпео је све што је претпео: клеватање, распеће, Вазнесење... све је то Господ учинио да се ми спасемо. Када је Господ сишао са те горе блаженства, сишао је на место равно, и Господ је тражио равно место, јер је мноштво људи чекало Христа, и што су многи људи желели да приђу Христу, и желели су да чују науку Његову и управо браћо и сестре да се хране том науком Христовом. Оно што је важно да знамо да је учење Христово упућено свима, и да је оно одлучујуће за наше спасење. Његова божанска реч односи се на све хришћане, и прошлог и садашњег и будућег времена. Заиста, Христос жели да сваки човек осети у себи то блаженство, а блаженство је сам Господ Исус Христос. Зато, божански чудотворац окупља око себе људе најразноврснијих осећања, најразличитијих расположења, најразноврснијих схватања. Ми стремимо да проверимо да ли је то ради спасења. Многи људи мисле да је то што примењују у животу спасоносно, али ако завире у Јеванђеље у Цркву и у то што нас уче свети оци, видеће да није то баш тако... У једној јеванђелској причи када је крвоточива жена само желела да се дотакне хаљина његових, и рекла је да ако се дотакне краја хаљине Христове, она ће оздравити. Вера јој је помогла и она је довела до Христа и она је оздравила. Ми имамо нешто више од тога дотицања, имамо свете тајне и Христа. Имамо Свето Причешће. Ми не само када се причећујемо да се дотичемо хаљина Христових, него примамо целога Христа. Зато нам је потребна вера. Да вером схватимо ту светињу коју примамо у себе, вером. И та вера је доводила те људе са ко зна којих страна ка Христу јер су знали оно што Господ каже: “Све је могуће ономе који има вере”. Сва Христова наука је сажета управо у овим блаженствима у овим предивним хришћанским врлинама. Ко њима живи, тај је овде и сада блажен, смирен и спокојан, радостан. Он подноси све, прихвата све, и све са благодарношћу прима. Истина, Христос никога не приморава. Никоме не намеће своје учење већ свакоме предлаже. Наша је слобода хоћемо ли прихватити Христа или нећемо, хоћемо ли веровати у Бога или нећемо. Ко прима Христа и заповести Христове у срце и у душу своју тај прима бесмртне божанске силе које га не само исцељују од болести муке и патње него га претварају у биће бесмртно и вечно. Живимо ли по Јеванђељу ми имамо биће бесмртно и вечно и човек јесте биће бесмртно и вечно. Бог је дошао у свет да нас врати из небића”.

У наставку беседе Преосвећени се дотакао блажена:

“Шта значи бити милостив? Значи осећати не само себе, него и другога. То значи осетити да је неко гладан, да му дамо кору хлеба. Милостивост када гладнога нахранимо а жеднога напојимо. Када читамо свето Јеванђеље, ми видимо како је огроман број људи пришао Христу. Шта је то што је њих привукло Христу? То је њихова огромна вера. И зато за њих бива све оно што је немогуће могуће. Шта то значи веровати? О вери се може много причати. Веровати значи бити за другога, ко верује тај уствари не припада себи. Он припада ономе у кога верује. И када волимо неку особу ми припадамо тој особи и она припада нама. Браћо и сестре права вера је слободна, јер ослобађа човека од самога себе. Поменућу оне речи владике Николаја: “Господе испразни мене од самога себе”. Све док је човек пун себе у њему нема места за Бога. Он је себе испунио собом, гордошћу. А у гордога човека шта може да стане осим гордости, а гордост је почетак свакога човека и греха. Дарове Божије треба да умножавамо како би други од тих дарова и други могли како би се и они могли спасити. Нека нам Господ помогне да се потрудимо да испуњавамо заповести Божије. Бог је милостив, Бог прегаоцу помаже. Ако се потрудимо на прави начин, Бог ће нам помоћи да истрајемо. Морамо и то знати како каже свети Симеон Солунски: и добро када се не учини на добар начин није добро. Проверавајмо себе је ли Бог у нашим срцима. Да ли је у нашем срцу смирење, љубав или мржња? У срцу човековом је и зло и добро. И љубав и мржња. Зависи шта ће преовладати и у твом и мом срцу. Преовладаће оно што ми тежимо браћо и сестре. Неко ће да тежи да буде не знам шта и ко. Срце без Бога је празно срце. Срце скучено је срце камено.

Велико је срце када у њему Бог почива. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете Lитургије верници су се причестили Телом и Крвљу Господњом, из руку првопредстојатеља данашњег сабрања.

ђакон Александар Ђорђевић