СЛАВА МАНАСТИРА ГРНЧАРИЦA

СЛАВА МАНАСТИРА ГРНЧАРИЦA

У понедељак, 19. децембра 2022. године, када наша Црква слави светог Николаја Архиепископа мирликијског Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио свету Литургију у манастиру Грнчарици, поводом славе ове свете обитељи.

Епископу су саслуживали: протојереј - ставрофор Живота Марковић, протојереј - ставрофор Спасоје Јанковић, протојереј Милан Благојевић и протођакон Иван Гашић.

После прочитаног Јеванђеља, Епископ се сабраном народу обратио својом беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, срећан празник светога Николе, срећна слава овом манастиру, игуманији и сестринству. Срећна и благословена слава своима онима који данас славе Светог Николу као своју крсну славу. Ми данас и увек када прослављамо великог Светитеља Божијега, ми прослављамо у исто време и великог угодника Божијега. Великог угодника Божијег који је заиста целог свог живота се трудио да угоди Богу. А он је Богу угађао тако што је угађао људима. Он је преко људи долазио до Бога, и до људи долазио преко Бога. Он је велики молитвеник наш пред Богом. Он је заштитник путника, он је заштитник морепловаца и свих оних који верују у Бога и који се моле у смирењу Богу и који призивају име Божије и заступничке молитве светог Николаја. Заиста у Светом Јеванђељу је речено да који призове име Божије тај ће се спасити. Али име Божије треба призивати у смирењу, кроз веру, кроз цркву, а никако по неком свом замишљању и неком свом размишљању „шта је Бог и шта је Црква“. У томе нас поучава Свети отац Николај који се заиста искрено молио Богу и искрено, и дубоко , и чврсто веровао у Бога. Вера Светог Николаја била је као кристал чиста, како каже један светитељ Божији, и као дијамант чврста. Он је био непоколебив у својој вери. Он је своју веру бранио. Није је бранио уком и буком, већ смирењем, тиме што се моли да Бог учврсти веру у народу свом. Правда и милостиња Светог Николаја били су као сунце чисте. Био је сав у милости Божијој, коју није пројављивао тиме што је само говорио о милости, већ је милост чинио на делу, показивао милостињу. Свети Николај имао је много препуних духовних ризница, а те његове ризнице између осталих су кротост, уздржљивост, пост, молитва...Све је он то „складиштио“ у ту ризницу коју је поседовао и коју је стално проширивао кроз веру и љубав те тиме проширивао и своје срце, јер је у њега сместио Бога. А кад човек смести Бога у срце онда човек смешта и друге људе око себе. Он смешта онда и непријатеље своје у своје срце. Он се онда моли за непријатеља. Дакле, све ове препуне ризнице духовног и моралног блага оставио нам је дивни светитељ Христов нама православним хришћанима у наслеђе. И ми треба то наслеђе да поштујемо, на себи да примењујемо, тим наслеђем треба да светлимо браћо и сестре. На данашњи дан све те богате ризнице Светога Николаја отварају се и нуде се нама свима. Али коме? Ономе који искрено верује. Који се не буса у прса па да говори „ја верујем, ја сам побожан...“ НЕ! Него онај који вером усељава Бога у себе, као што је управо то и учинио Свети отац наш Николај. Отуда заиста овог светитеља многи славе, не само ми Православни. Прослављају га и други хришћани. Заиста они који данас славе Светог Николу, он ће примити њихове и наше славске колаче које спремамо за салву, и ваше и наше свеће и молитве само као уздарје, а не као дар. Он нама и свима који га славе као своју крсну славу данас нуди дар Божији браћо и сестри. Те ми смо зато дужни за тај дар Божији да узвратимо уздарјем. Човек који не уме да благодари Богу он је пун себе. Он само истиче себе, а често у том истицању и не води рачуна ни шта говори, ни шта ради, ни како се понаша. Дакле, ако људи који прослављају Светог Николу и то чине као уздарје и Богу и њему са благодарношћу и послушноћу и смирењем, онда ће он, свети Николај, примити и њихове свечарске молитве и нас који смо данас овде сабрани у овој светињи који прослављамо Бога. А када човек прославља Бога и он прославља и светитеље и обрнуто, јер је Бог прославио њих. И Бог се у њима прославио, зато што су на првом месту они прослављали Бога целога свога живота. Свети Николај, како видимо из житија, који је потекао од богатих родитеља, није га спутавало да се веже за Христа, а не за овоземаљско богатсво. После смрти својих родитеља цело то богатство разделио је сиромашним, онима којима је била потребна кора хлеба. Светри Николај није писао неке многе књиге. Свети Николај није ни мученички пролио своју крв за Христа, али је ипак слављени од многих светитеља. Његов је живот био мученички, али за Христ. За правду Божију, а не за правду његову. Свети Николај је светитељ „народни“, јер као што рекох, прослављају га не само Православни, него и други хришћани. Био је савршени представник оних који слушају реч Божију и журе да ту реч Божију испуне. Није нам довољно да само научимо реч Божију. Можемо научити цело Свето Писмо напамт, али шта нам вреди ако не живимо по Јеванђељу. Ништа нам то знање неће помоћи, а људио често знају чак и своје незнање да проглашавају знањем. Дакле, он је журио да испуни Јеванђеље, да примером свог живота по Јеванђељу то пренесе на друге. Зато није морао много да говори јер је примером учио, а не као неки од нас који само критикују. И то ко? Они који нјмање знају шта је Црква. Који најмање знају шта је вера, а бусају се у прса ко прави верници, а не знају да се вера непрестано учи. Она је толико савршенство да је то нешто чему треба да тежимо целог свог живота. И ако не тежимо том учењу вере и не живимо вером, џаба нам је што причамо о вери. Јер по делима ће се сваки од нас препознати. По делима, тако каже Јеванђеље, и још каже Јеванђеље „ својима ћемо се делима осудити и својима ћемо се делима оправдати“. Ово данашње Јеванђеље које смо чули из ове познате беседе Христове „на Гори“ о Блаженству, коју је Гопод изрекао, ако ове заповести блаженства буду принцип нашега живота, нема чега да се бојимо. На крају човек нема уопште разлога да се боји ничега осим не покајаног греха. Али покајање не састоји се на речима. Покајање се састоји на делима. Да делима покажем да се мењам и да се поправљам. Да желим да будем бољи човек. Да желим да будем бољи хришћанин. Управо смо данас чули то Јеванђеље где Гопсод каже, „благо онима који су сиромашни духом, благо онима који су чистога срца, благо Вама ако вас успрогоне и рекну сваке рђаве речи на вас лажући мене ради....“ и шта Господ каже на крају данашњег Јеванђеља, „радујте се и веселите се, јер је велика ваша награда на небу“. Дакле можемо се само раодвати ако се трудимо да испунимо Јевађеље. Оно је наше огладало и треба да буде принцип нашег живота. Али Јеванђеље које читамо са побожношћу и са вером и опет понављам када се трудимо да испунимо Јеванђеље. Христос није реко благо онима који науче, већ онима који нуче и испуне. А испуниће онај који се труди и који слуша Цркву. Јер је Црква Тело Христово. И ти и ја и сваки од нас смо удови тога Тела. И сад замислите шта се дешава у нашем организму ако поједини органи почну супротно да раде од онога што је њихова намена. Па онда је хаос. Али коме хаос? Унутра у мени. Јер је тај мој унутршпњи ораган отказао послушност и ради на свој начин. Дакле, благо онима, како каже данашње Јеванђеље, који све подносе ради Христа и ради спасења. Такав је био Свети Николакј Чудотворац кога данас прослављамо. Он је све подносио што су му људи чинили, а било је много неправде. Мого је неправди се чинило према њему, а он је то све са смиреношћу прихватао и говорио је „ шта је то што мени људи могу да нанесу, не знам какве клевете и муке у односу на оно све, што су Христу чинили“ и зато је он говорио „Гопсоде не прими ово у грех“. Да ли ми тако поступамо браћо и сесте? Да ли ми заиста, по учењу Светих Отаца чиномо „покри грех брата свога, па ће и твој грех бити покривен“? Или се ми итекако упиремо и трудимо да износимо на јавност туђе грехе? А зашто то тако људи чине? Боје се да други не кажу о њима или по оној народној „напад је најбоља одбрана“. Дакле за нас је важно данас када славимо Светог оца Николаја да управо будемо свесни да је вера орган спознаје и сазнања, јер јрекох вермо усељвамо Бога у себе. Вером ходимо а не знањем. Знање зна да надима . Кога? Оне који немају вере и који немају љубави. А онога кога спознајемо ми тога и волимо. Ми га онда чувамо и призивамо. Ми од њега тажимо да нам узврати за оно што ми дајемо као уздарје за велики дар Божији. Зато на првом месту треба да се трудимо да спознамо Бога. А опет ћу рећи, Он се спознаје вером и делима. Веру претварамо у дела. Да спознамо Бога и да се молимо Мајци Божијој и светитељима Божијим и светом Николају. Нек је срећна слава и нек је благословен ваш долазак данас овде на свету Литургију која је предокус Царства Небескога. Ако смо ми који се данас овде налазимо, ако заиста имао тај осећај предокуса Царства Небескога овде на Литургија, онда ћемо ми са страхопоштовањем се данас овде и молити. И нећемо никога осуђивати. Јер суд не припада човеку. Суд припада Богу, а човек се ето тако у својој гордости и сујети дрзнуо да узима суд у своје руке. Ми смо људи грешни. Ко није од нас грешан? А чим си грешан не можеш праведно ни да сусдиш ни да просуђујеш. Али поједини људи мисле да су безгршни иако кажу „не ја сам грешан“, а чим осуђујеш другога заиста си грешан. Да се молимо светом Николају да очувамо веру, веру која нам је предата, а не коју ми знао да измислимо па да је штитимо. Али јесмо ли проверили да ли је та моја вера, вера Цркве? Дакле да се молимо Светом Николају да нам помогне у своим невољама, а многе нас невоље сналазе, и тек ће нас сналазити. Но ми не треба да се плашимо који верујем, самао треба да се плашимо, опет кажем, не покајаног греха. А покајање није лако доћи до покајања. Оно се не састоји само у речима, него се сатоји у болу. Да ме заболи и душа и срце што сам се огрешио о Бога и о човека, а кда у такво стање дођемо, онда ћем, схватити да смо погрешили. Но Бог је милостив и Бог је љуба, а ми треба да будемо одраз и огледало божанске љубави и божанске милости“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После заамвоне молитве уследио је опход око цркве, а потом је Преосвећени Владика освети славка знамења и пререзао славски колач. Евхаристијко сабрање настављено је на трпези љубави у канаку свештеног манастира , где је Преосвећеног Владику Јована, свештенство и верни народ топло и срдачно услужила игуманија Домника са њеним сестринством.

Дејан Марковић, јереј