Својим појањем ученици крагујевачке богословије Свети Јован Златоусти су украсили Литургију.

Литургији су и овог четвртка као и сваког претходног присуствовали ученици Веронауке Политехничке школе – ВИШ, који су предвођени својим вероучитељем г. Марком Гаљком организовано дошли на причешће. Они су такође узели учешћа у узношењу молитава одговарањем на јектенијске прозбе, једногласним исповедањем вере и узношењем молитве Господње.

Беседећи на 11. зачало Јеванђеља од МатејаВладика Јован је рекао да: „Нека је благословен дан који нам је данас Господ подарио да га славимо, да му се молимо, да му благодаримо, јер то је дужност сваког хришћанина. Док то будемо чинили онда тиме показујемо да смо хришћани. Да чинимо оно што нам је речено да чинимо. Нама Бог дарује не само сваки дан, већ и сваки тренутак, како би смо могли да се сетимо себе, да се сетимо своје душе. Бог нам даје сваки тренутак, да искористимо да задобијемо вечност, живот вечни. И даном и тренутком ми или задобијамо вечност или губимо вечност. Или ћемо на оном свету живети са Богом, са анђелима и са светима или ћемо живети са онима који су отпали од Бога. Зато апостол Павле каже: „Сад је дан спасења.“ Сутра за некога може бити касно, данас је дан спасења. Нека је срећан и благословен данашњи дан и срећна и благословена Слава свима који данас славе светог великог угодника Божијег Климента Римскога. Он је сваког тренутка славио Бога и благодарио Богу. Био је просвећен светлошћу Христовом и он је светлошћу Христовом светлио, не само себи и у себи, већ и онима који су били око њега. На њега се излила нетварна светлост Божија која је осветлила његову душу, тело и биће тиме што је он свецелог себе усмерио Богу. Данашње Јеванђеље каже:„ Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ Дужност наша је да прославимо Бога овде на земљи, да би нас Бог прославио на Небесима. Јеванђеље које смо сада чули односи се на све хришћане у свим временима на све оне људе који имају уши да чују како каже Свето Јеванђеље „Ко има уши да чује он ће то и чути“. Ко чује оно што нам је речено, оно што је благословено, онда ће он то и испуњавати. Ко не чује шта му се каже, ни шта треба да чини, он не чује, односно чује себе и само себе, искључиво себе. Други глас он не чује, други глас му не треба јер сматра да он све зна. Христове речи: „Ви сте светлост свету“, које смо данас чули значе да ми хришћани имамо дужност и обавезу да у духовном мраку овога света, треба својим животом да будемо светиљке које светле и онима који су око нас. Да светлимо својим животом. Не толико речима. Да светлимо својом вером. Да будемо светиљке да светлимо и нама и онима који су око нас. Човек који је један,не спасава се сам, већ он спасава и оне који су око њега. Исто тако и ако се не спасава, он не спасава ни оне који су око њега. Човек и ако пада и пропада, када тоне у свом егу, у својој гордости, он не пада сам, већ вуче и оне који су око њега. Исто тако и када се уздиже, он се не уздиже сам већ са онима који су око њега. Зато је наша дужност хришћанска да будемо светлост „тако да се светли светлост ваша пред људима и да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“. Ми хришћани смо заједница, ми смо једна породица и треба да живимо као заједница Тела Христовог. И зато сваки члан своје породице не сме да мисли само на себе и да угађа само себи већ мора да мисли и на ону чељад која су око њега. Тако и хришћани, не сме да мисли да се моли само за себе и своје спасење, већ и за спасење других. Ми се само кроз заједницу и у заједници спасавамо, а заједница не може опстати без вере и поверења. Заједница не може да опстане без смирења. Онај који има смирења не може опстати без другога. Онај који има радост осетиће и радост другога али ће чути и његову невољу. Онај који нема смирења он не чује никога. Чује само онога који му говори да не помаже другима, већ само себи и другога који му говори да буде себичан и саможив, горд и сујетан. То је нечастиви наговорио Адама. И шта је добио тиме што је послушао њега, а не Бога? Добио је да не гледа лице Бога, а са собом је повукао и друге. Адам је сео наспрам раја, гледао у рај у чему је био, чиме га је Бог благословио, шта је имао и шта је изгубио и каже: „Седе Адам наспрам раја и плакаше.“ Плакаше! Зато када нам је Бог дао себе да га чувамо у себи. А чуваћемо га ако живимо Богом, ако се угледамо на Бога, молимо му се и живимо у светлости Божијој. Шта је светлост Божија? Светлост је чистота. Да треба да се трудимо да живимо у чистоти свога срца и да у срце своје сместимо најчистије и најсветије а има ли нешто чистије и светије у овоме и ономе свету од Господа Исуса Христа? Нема. Зато ће нам апостол Павле рећи: „Угледајте се на мене као што се ја угледах на Христа“. Да се угледамо на добре примере, а не на лоше. Само добри примери ће нам помоћи да будемо још и бољи, а лошији примери ће нам помоћи да будемо још гори. Наш позив је светлост. Човек је саздан да буде свет. Воља Божија је да будете свети како каже апостол Павле. Хришћанин треба да буде свет. Тако су се први хришћани у Антиохији звали. Светима! Апостол Павле каже: „Имађаху једну душу и једно срце. Дисаху као један. И не говораху ово је моје, а ово је твоје, а Господ је наш на првом месту.“ Отуда када хришћани упражњавају свете врлине уз помоћ благодатних сила и светих Тајни, ми постепено почињемо да освећујемо себе. Постајемо свети у својим мислима и у својим осећањима и у нашим делима и тако се освећују наша срца, наша душа и наш ум. Освећује се цело наше биће али постепено. Не можемо одмах стећи светост. Ка усавршавању се иде постепено, степеницама. Када кажемо сада сам добио нешто, осећам се светим – провери да те онај не заварава, да ти не шапуће да си добар и свет. Проверићемо Христом, Црквом и заједницом. Наш позив је да будемо свети да се освећујемо и просвећујемо. Христос освећује и просвећује свакога човека који долази на свет. Кога човека? Онога који жели да буде освећен и просвећен благодаћу Божијом. Апостоли нису светлили собом, већ светлошћу коју су задобили од Христа и коју су чували, неговали и умножавали. Живећи светим животом, прави хришћани и друге побуђују на светост. Живећи светим животом, ми освећујемо себе. Када чинимо добра дела, кад мислимо добро, када говоримо о добрим делима, у нама се буди нешто што нас тера да чинимо дела у име Божије, а не у своје. Прослављајући Господа у срцима својим и делима својим и друге побуђују да прослављају Бога. Само душа која је обасјана светлошћу Бога и Господа Христа може и друге душе да обасјава. Свети Оци нас уче да и ђаво може да се претвори у анђела па да светли лажном светлошћу па ће човек који није учвршћен у вери лако ће се полакомити па ће поћи за том лажном светлошћу. Зато је дужност хришћана да учимо се вери. Вера је велика наука. Она је наука над наукама, јер нам просвећује и ум и разум наш и помаже нам да схватимо оно што не можемо разумети ни нашим умом ни разумом. Добрим примером, светлим карактером и светим животом, хришћани утичу на духовно усавршавање другога. Не можемо другога учити усавршавању, ако се сами не усавршавамо. Не можемо другога просветлити ако себе прво не просветлимо. Не можемо другога научити ако се најпре сами не научимо. Ако себе не научимо. Онај који мисли да учи друге море себе научити. Зато да се и ми непрекидно усавршавамо у светлости Божијој. Ми смо обасјани светлошћу тиме што смо крштени, што смо у Цркви али зато то треба да чувамо. Човек је свећа коју је Бог упалио и ми морамо да чувамо ту свећу до краја, да изгори докле Бог каже. А пламичак свеће је слаб, зато и чувамо светлост свеће од ветра. Ако угасимо светлост живећемо у тами, а ми смо призвани на светлост. Нека нам Господ помогне да будемо обасјани светлошћу Христовом ми ћемо бити обасјани свим оним што је Јеванђелско, што је честито, поштено, ваљано… Нека је срећан данашњи дан и нека је срећна Слава онима који славе данас, а сви ми прослављамо једног светитеља кога славимо. Сви ми учествујемо у светости Христовој. Нека нам Господ помогне да будемо у светлости Христовој.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа ученика и верног народа Владика Јован благоизволео да протонамеснику и старешини храма Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица, професору Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу оцу Александру Сенићу преломи славски колач. Потом је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић